Пољаци () су западнословенски народ, који претежно живи у Пољској, где чини око 93,8% становништва. Пољаци су већином католичке вероисповести, а говоре пољским језиком, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.
Име лево|мини|265п|Мапа показује Пољску и дијаспору у свету са бројем Пољака
Име Пољак () изводи се од стсл. ријечи -{pole}- („поље“). Према томе, име Пољаци би буквално значило „становници поља“.
Историја
Првобитно подручје насељавања племена Пољака је око реке Нотец и Варта, у околини данашњих градова Познањ и Гњезно. Већ у средњем веку то се племе удружило са сродним племеном Вислана који су живели у околини данашњих градова Кракова и Варшаве. На тим су подручјима живела и друга племена, као Гурали, Мазови, Краковци и још неки. С оснивањем јагелонско-литванске државе, многи Пољаци се насељавају у подручјима данашње југоисточне Литваније, данашњој западној половини Белорусије и данашњој западној трећини Украјине, осим тога у северном делу Моравске и северној Словачкој. Током индустријализације у 19. веку Пољаци су се селили према индустријским центрима Немачке и Аустроугарске.
Након Другог светског рата Пољаци су били исељени из источних дијелова ранијег пољског подручја и били насељени у западне делове Пољске које су до тада насељавали Немци.
Порекло (Западних) Словена
Пољаци воде порекло од двадесетак словенских племена сродних осталим групама Источних Словена који су се од 6. века и даље до 800. насељавали на велика подручја Европске Русије. Језгро домовине ових Словена, простире се између Одре и Висле. Неки Словени су се кретали на југ и оснивали нове државе. На западним границама део њих је наишао на германска племена и део њих се након крвавих борби, германизирао. Друга племена као што су Пољани, Вислани, Поморјани и други основали су пољску државу средим шездесетих година 10. века. Рани извештаји из тог краја Европе, који данас називамо Пољском, датирају из 965. - 966. године. Тих година Ибрахим-Ибн-Јакуб, маурски јеврејин из Тортоса у Шпанији, у друштву са калифом из Кордобе је путовао централном Европом. Тада је посетио Праг, вероватно и Краков, који су се налазили унутар царства Чеха. Делови његовог извештаја познати су каснијим арапским географима. Ови извештаји спомињу земље Словена која се састоји од бројних племена и има вредних етнографских података о раном животу ових људи.
Средњи век Темељи државе мини|лево|Болеслав I Храбри (992-1025), други пољски владар, син Мјешка и чешке принцезе Дубравке. Подигао је катедралу бискупу Адалберту Прашком, који је погинао приликом мисионарског пута у земљи Пруса.
Име Пољске потиче од племена Пољани (Polanie), који су тада насељавали басен реке Варте, подручје које ће касније постати познато као Великопољска. Центар је био у Гњезну, где први археолошки налази о људским насељима на овом подручју потичу из касног палеолита. Рана словенска насеља на брду Лех и Девојачком брду потичу из 8. века. Племенске вође Пољана била је владарска породица Пјастови. Име су добили по легендарном родоначелнику Пјасту, сељаку из Гњезна који је припадао племену Пољана.
Током 10. века, Пољани и њихови Пјастовићи су покорили лехитска племена. Освојили су земље племена између Одре и Буга, и од Балтичког мора, на југ до Карпата. Пред крај века, овладали су и Висланима и племенима из Вроцлама, Ополе и Легњице. Племена из Легњице, историја памти као Абодрите или Ободрите Мјешко (око 960. - 992. године), који је постао први принц династије Пјастовића, који се сматра оснивачем пољске државе. Године 966. он је покрштен, извршио је реорганизацију освојених територија и ујединио их у један државни систем. Пољска ће тиме постати хришћанска земља.
Пољска, као и многе друге државе Средњег века, имале су строго централизовану моћ која влада над провинцијама које се састоје од дистрикта са јаким утврђењима. Ови дистрикти су имали своје војводе, властиту војску, судове и саветнике. Слободњаци су морали војводи да плаћају порезе.
Мјешко се 965. године оженио са чешком принцезом Дубравком, што доводи и до његовог покршавања. Две године касније у Познању је основана бискупија са главним бискупом Јорданом, који је био Италијан. Брак са Дубравком је уродио плодом, добили су сина Болеслава Храброг који је Пољском владао од 992. до 1025. године. И отац и син су били храбри ратници и градитељи државе. Болеслав је 997. године организовао мисију коју је чешки бискуп Адалберт водио у земљи коју су тада насељавала племена Пруса. Адалберт је тада погинуо и Болеслав је морао да откупи његово тело. У Гњезну му је Болеслав подигао катедралу.
Свети Римски цар Ото III је желео да уједини целу Склавинију (земље Словена) у једну хришћанску заједницу. Састали су се 1000. године на гробу, сада Светог Адалберта, у Гњезну. Ото га је именовао патрицијем Царства и уручио му је копње светог Маврикија. Ото га је крунисао, стављајући му на главу царску круну, утемељивши успут Пољску цркву у Гњезну. Црква и бенедиктински самостани су постали најзначајнија компонента политичке структуре државе.
Дезинтеграција и поновно уједињење
Болеслав Храбри је био храбар човек јер је у дугом рату од 1002. до 1018. године потукао Германе. Након тога, 1018. године је послао експедицију против Кијева. Врхунац свега је само краљевско крунисање Болеслава Храброг 1025. године. Међутим, будућност није била много светла. И Болеслав је имао сина који је добио име по деди, Мјешко II. Земљу су трзали немири. Мјешко II је 1031. године изгубио рат са Германима. Чеси им више нису били пријатељи без обзира што су знали да у његовим венама тече Дубравкина крв. Опљачкали су Гњезно, а и сам Мјешко II је изгубио круну 1031. године. Земља је кренула да губи и територије. Пољска није имала среће све док није кренуо да влада његов син Казимир који је добио надимак Казимир Обновитељ. Повратио је изгубљену Шлеску, Мазовију и Померанију. Срећа је била окренута и његовом наследнику, Болеславу II Смелом који је владао од 1054. до 1079. године. Он је имао ратних успеха и успео је да поврати изгубљену круну 1076. године. Међутим, непријатељи су се приклонили Чесима и дошло је до конфликта са краковским бискупом и изгубили су наклоност цркве.
Године 1079. Болеслав је изгубио круну, али ни наредни наследници неће, упркос ратним успесима (освајање Помераније од 1113. до 1119. године) Болеслава Кривоустог донети више среће Пољској. Држава је слабила због своје расцепканости. Па и сам Болеслав Кривоусти, нећак Болеслава Смелог, је поделио земљу својим синовима. Несрећа је пратила Пољску све до 14. века.
Пјастови су основали Пољску државу и водили су је мање-више успешно. Успели су да јој врате стару славу тек пред своју смрт. То се десило у време способног владара Казимира Великог. Земље су враћене матици и основан је Краковски универзитет (1364). Ово ипак није трајало дуго јер нису имали наклоност Чеха, који су претили Крижари, а Казимир Велики није имао наследника. Тиме се угасила лоза поносне породице и завладали су Анжувинци, краљ Лајош Велики и његова малолетна ћерка Јадвига. Удала се за литванског кнеза Јагела чиме је настала унија држава Пољске и Литваније (1385. године). Овај савез је трајао 400. година.
Нови век Јагеловићи
Казимир је био последњи краљ чисте Пољске државе, њиховим изумирањем Пољска је морала да тражи спас у савезу са суседима и ушла је у савез за Мађарском у периодима од 1370. до 1384, од 1434. до 1444. и од 1576. до 1586. године. Ушла је у савез за Литванијом од 1386. до 1795. и са Шведском од 1587. до 1600. године па и Саском од 1697. до 1764. године Једино их је савез са Литванијом држао доминантнима у источном делу Европе. Јагеловићи су се показали способнима, овладали су Пољском, Чешком, Угарском и Литванијом. Савез са Литванијом је настао венчањем Јадвиге и паганског литванског великог војводе, који се прекрстио са именом Владислав Јагело. Заратио је са крсташима и потукао их је код Таненбурга (Битка код Гринвалда) 1410. године. Литвански ратник је имао у својој војсци и муслиманских Татара, својих литванских пагана и бохемијских (чешких) хусита. 1444. године комбиноване пољско-мађарске снаге су повеле рат против Турака у Варни на Црном мору. Владислав III (син првог Јагеловића) је тада погинуо и Турци су однели победу. Победили су и завладали Угарском наредних 200 година.
Изгубивши Угарску, брат Владислава III, Казимир IV почиње да пролонгира рат против крсташког реда како би повратили Померанију и Гдањск. То је уродило плодом јер су Крсташи 1466. године потучени и понижени и Прусија је подељена, западни део долази директно под Пољску власт, а источни део постаје вазал пољској круни. Године 1471. Казимир је изабран за чешког краља, а његов син Владислав је постао краљ Чешке и Мађарске. Од 1490. до 1526. године Јагеловићи су били на врху централне европске доминације. Они су владали од Балтичког до Црног мора, и од Силесије до неких од Москве. Ту су живели разни народи и разне вере. Пољаци су настанили централни простор, Литванци, Латвијци и Естонци су били на северу, Германи (Лутерани) и Пруси на западу, ортодоксни Украјинци и Белоруси на истоку, а било је и муслиманских заједница које су чинили Татари и Караими, па и јевреји.
У време њихове владавине, држава се развијала, настао је парламент у којем је заседао краљ (Јан I Олбрахт) са сенатом (односно краљевским већем) и заступници у дому заступника. Пољски парламент је тако постао један од најстаријих у Европи. Тада долази златно пољско доба, развија се култура и уметност, књижевност и историја. Историја памти значајне људе као што су Фајт Штос (вајар), Калимах (историчар), Јан Длугош (свештеник) итд. Пољска је била толерантна и у верским питањима. Савезом у Лубину 1569. године је настала република два народа - Пољске и Литваније. До уједињења их је довео краљ Сигисмунд II Август, али је доживео исту судбину као и Пјастовићи, тј. није имао наследнике и умро је 1573. године. Пољаке су чекале нове тешкоће и ратови.
Први избори и долазак Швеђана
мини|лево|Хетман Јан III Собјески, који је победио у бици код Хотина 1673. године, милитантне исламске хорде и спасио (1683. године) Беч и Европу пред Турцима.
Смрћу последњег Јагеловића, Пољска је остала без наследника на престолу, требало је изабрати краља и одржали су се први слободни избори. Први је изабран Хенрик Анжувинац, али није било много користи од њега. Након четири месеца је побегао из Кракова. На другим изборима победио је трансилванијски војвода Стефан Батори, који је био јак и способан човек, и у рату и у миру. На престоље је дошао оженивши Ану, сестру краља Сигисмунда. Решио је спор с Русијом око Инфланта, уредио је унутрашњу структуру. Брилијантно је победио снаге московског цара Ивана у бици код Пскова (садашња Естонија и Латвија) прикључио се комонвелту и Пољска је постала велика сила Средње Европе. Године 1579. Хенрик је утемељио универзитет у Вилниусу упркос ратовима које је водио са Иваном од 1579. до 1582. године.
Након што је Хенрик умро, на престол долази шведски краљевић Сигисмунд Васа, који је био унук Густава Васе. Династија Васа је била на престолу 70 година. До 1668. године изменили су се Сигисмунд III, Владислав IV и Јан Казимир. У то време водиле су се борбе између Пољака и Швеђана за контролу над Балтиком. Они су одржавали Пољску снажном, али су били попустљиви према великашима. Сигисмунд III је одлучио 1596. године да преместити главни град из Кракова у Варшаву која се налази на рути свих главних путова комонвелта, 13 година пре него ће Пољска ући у серију ратова са Швеђанима, Турцима и Русима. Ово раздобље је познато као 'Потоп' и ту су се прославили заповедници битака Јан Замојски, Станислав Жолкевски, Јан Карол Ходкевич и Станислав Коњецполски. Победе у њиховим биткама познате су као битка код Кирхолма, 1605. над Швеђанима; Битка код Клушина, 1610. над Русима; и Битка код Хотина, 1621. над Турцима.