Атланта хокси () је амерички кошаркашки клуб из Атланте, Џорџија. Играју у НБА лиги као чланови Југоисточне дивизије Источне конференције. Главна дворана овог тима је Стејт Фарм арена.
Прво порекло овог клуба се може пронаћи у стварању Буфало бајзонса 1946. године у Буфало, Њујорку. Они су били члан Националне кошаркашке лиге () (НБЛ, ), док су им власници били Бен Кернер и Лео Ферис. Након 38 дана у Буфалу, клуб се преместио у Молин, Илиноис, где су добили име Три-Ситиз блекхокси. Они се прикључују НБА 1949. године након спајања НБЛ и Кошаркашке асоцијације Америке (), познатије под акронимом БАА (), након чега један краћи период имају Реда Орбаха као тренера. Кернер 1951. године премешта тим у Милвоки где мењају име у Милвоки хокси. Кернер и тим су се још једном преместили 1955. године у Сент Луис где су освојили свој једини НБА шампионат 1958. године и квалификовали су се да играју у финалу 1957, 1960 и 1961. године. Хокси су играли против Бостон селтикса сваки пут када су били у финалу. Сент Луис хокси су се преместили у Атланту 1968. године када је Кернер продао франшизу Томасу Казинсу и бившем гувернеру Џорџије Карлу Сандерсу.
Хокси тренутно имају другу најдужу "сушу" (иза Сакраменто кингса) у недобијању НБА шампионат 60 сезона узастопно. Једина титула ове франшизе, као и четири појављивања у финалима, су се догодила када су били засновани у Сент Луису. У следећих 48 година, они ипак никада нису прошли кроз другу рунду плеј-офова, све до 2015. године. Ипак, хокси су једни од само четири НБА клуба која су се квалификовала за НБА плеј-офове 10 узастопних сезона у 21. веку, што су успели између 2008. и 2017. године.
Историја франшизе
1946–1953: Буфало, Три-Ситиз и Милвоки Порекло Атланта хокса се може наћи у франшизи Буфало бајзонса која је основана 1946. године. Бајзонси су били чланови Националне кошаркашке лиге (НБЛ) и своје мечеве су играли у Буфало меморијалном аудиторијуму. Клуб је организован од стране Америчке легије Ири Каунтија, а трениран је од стране Нета Хикија. Њихов први меч, победа резултатом 50–39 над Сиракјуз нешналсима, је одигран 8. новембра 1946. године. У тиму се налазио Вилијам "Поп" Гејтс који је, са Вилијамом "Доли" Кингом, био један од два афроамеричка играча у НБЛ. Тим којем је требало барем 3,600 гледалаца по утакмици како би опстао је једва привлачио 1,000 у свој аудиторијум. Франшиза је остала само 38 дана у Буфалу након чега 28. децембра 1946. године Лео Ферис, генерални менаџер клуба, премешта тим у Молин, Илиноис, који је био део локације познате као "Три-Ситиз": Молин, Рок Ајланд, Илиноис и Давенпорт, Ајова.
Након премештања у Молин, клуб је преименован у Три-Ситиз блекхокс и мечеве где су били домаћини су одржавали у Вартон филд хаусу; дворани у Молину са 6,000 места. У тиму је играо Деангло Кинг, док су власници били Лео Ферис и Бен Кернер. Поп Гејтс је остао у блекхоксима и завршио је на другом месту по броју бодова, одмах иза будућег највреднијег играча НБЛ-а 1948. године, Дона Отена. Као члан кошаркашке куће славних, Гејтс је помогао при интегрисању лиге и касније је постао први афроамерички тренер у великој спортској лиги, тренирајући Дејтон 1948. године.
1949. године, блекхокси су постали једни од 17 првобитних клубова Националне кошаркашке асоцијације након спајања дванаестогодишње Националне кошаркашке лиге и трогодишње Кошаркашке асоцијације Америке. У својој инаугуралној години, они су достигли до плеј-офова са својим тренером Редом Орбахом. Наредне сезоне, драфтовали су Боба Кузија, али нису успели да успоставе договор с њим тако да су га продали Чикаго стегсима (који би га даље продали Бостон селтиксима након што су убрзо угашени). Блекхокси су у овој сезони били последњи и западној дивизији и пропустили су плеј-офове. Тада је већ постајало очигледно да је Три-Ситиз област била премала да подржава НБА клуб. После те сезоне, франшиза се преместила у Милвоки, Висконсин, где су постали Милвоки Хокси.
1954–1965: Боб Петит ера 1954. године, хокси су драфтовали Бобија Петита, будућег највреднијег играча НБА. Упркос томе, хокси су и даље били једни од најгорих тимова у лиги, тако да су се 1955. још једном преместили, овог пута у Сент Луис, Мисури, Милвокијеве ривале у пивној индустрији, и постали су Сент Луис хокси.
1956. године, Сент Луис хокси су драфтовали легендарног Била Расела у првој рунди. Одмах су га послали у Бостон селтиксе, док су за узврат добили Клифа Хагана и Еда Макаулија; обојица су касније ушли у кућу славних.
Хокси 1957. године завршавају четири меча испод .500. Ипак, цела западна дивизија је била екстремно лоша те године; ниједан клуб у дивизији није имао победнички резултат. Ипак, освојили су титулу дивизије и тиме су аутоматски загарантовали финале дивизије, након што су поразили Минеаполис лејкерсе и Форт Вејн пистонсе. Након тога, они су победили и лејкерсе у дивизијском финалу, док су после поражени од стране Бостон селтикса у финалу. Они се 1958. године поново пласирају у финале где су се селтиксима осветили за прошлогодишњи пораз, овај пут победивши их са 4–2 резултатом, чиме хокси освајају свој први и једини НБА шампионат. Боб Петит је хоксима донео 50 поена у последњој мечу тог финала.
Хокси су остали једни од водећих НБА клубова у следећој деценији. Са Едом Мекалијем као тренером, хокси се 1960. године поново пласирају у финале, али поново бивају поражени од стране Бостон селтикса. Идуће године, након довођења Ленија Вилкенса, хокси још једном успешно пролазе до финала, али их у самом НБА финалу још једном побеђују Бостон селтикси. Током 1960-их, хокси ће и даље бити знатна конкуренција другим клубовима, често се пласирајући на добрим позицијама у плеј-офовима, а такође и освојивши неколико дивизијских титула.
1965–1975: Премештање у Атланту Упркос свим успесима, Кернер је показао забринутост везану за дугогодишњу дворану хокса, Кил аудиторијум. Тридесет-трогодишња арена је примала само 10,000 људи. Хокси су понекад своје мечеве одржавали у већој Сент Луис арени, већином против популарнијих противника, али Кернер није желео да их ту премести јер ни та дворана није била добро одржавана још од 1940-их. Иако је она 1967. године била реновирана због доласка хокејашког клуба, Сент Луис блуза, Кернер и даље није желео да се на стално премести у Сент Луис арену. Он је желео нову, сопствену дворану како би повећао приходе. Ипак, Кернеру је град више пута одбио дозволу за изградњу дворане. Почетком 1967. године, Кернер је на кратко време поставио клуб на продају. Један од лицитатора је била група из Њу Орлеанса вођена од стране Мортон Дауни Јуниора, али нису дошли до коначног договора, након чега Кернер на неко време повлачи хоксе са тржишта.
Како није могао да реши проблеме са двораном, Кернер на крају хоксе продаје Тому Казинсу и бившем гувернеру Џорџије, Карлу Сандерсу, који су преместили клуб у Атланту 1968. године. Док је њихова нова дворана била у изградњи, клуб је своје прве четири сезоне у Атланти провео играјући у Александер меморијал колосеуму (који се налази на кампусу Технолошког универзитета у Џорџији), где освајају своју прву дивизијску титулу у сезони 1969–70 са 48 победа и 34 пораза у западној дивизији. Казинсова фирма је 1972. године саградила Омни колосеум, модерну дворану у Атланти са 16,500 места, коју би користили Хокси, као и Атланта флејмси, новонастала франшиза у хокеју на леду, што је била прва фаза у изградњи великих спортских, канцеларијских, хотелских и трговинских комплекса, која касније постају већи део Си-Ен-Ен центра. Такође, 1972. године хокси мењају свој постојећи лого, као и шему боја коју су користили: зелене и плаве боје су сада замењене златном, белом и црвеном, истим бојама које су Атланта флејмси користили. Силуета соколове главе унутар круга је остала као лого, само што је сада много више поједностављена.
Будуће године након премештања клуба су показале њихов таленат, укључујући играче као што су Пит Маравић и Лу Хадсон. Ипак, након овог успешног периода, клуб је у наредних неколико година морао да се преуреди. Иако је изгледало да се крећу у добро правцу када су добили први и трећи избор у 1975. НБА драфту, оба драфтована играча, Дејвид Томпсон из Северне Каролине и Марвин Вебстер из Морган Стејта, су потписала уговор са Денвер нагетсима који су били у Америчкој кошаркашкој асоцијацији (АБА) и никада нису играли за хоксе.
Тед Тарнерово власништво Власник Атланта брејвса, Тед Тарнер, је 1977. купио Атланта хоксе и запослио Хабија Брауна као тренера. Хокси су били једини НБА тим са "Дубоког Југа", као што су Атланта брејвси дуго времена били једини клуб из истог региона у МЛБ-у. Тарнерово власништво је било пресудно у чувању оба клуба унутар овог региона. Тренер Браун је 1978. године освојио награду као најбољи тренер године. У сезони 1979–80, хокси су завршили са 50 победа и 32 пораза, чиме су освојили Централну дивизију, што им је била прва дивизијска титула у централној дивизији, а такође и друга од кад су се преместили у Атланту. Следећу сезону хокси започињу са 4 узастопне победе, након чега губе 13 од 14 наредних утакмица. Хокси отпуштају тренера Хабија Браун због резултата 31–51.
1982–1994: Доминик Вилкинс ера Франшиза 1982. године доводи Доминика Вилкинса, док касније исте године поставља Мајка Фратела на позицију тренера. Током сезоне 1984–85, 12 мечева на домаћем терену су биле одигране на унутар Лејкфронт арене у Њу Орлеанс, Луизијани. Њу Орлеанс мечеве је финансирао Бари Менделсон за 1.2 милиона долара, где су хокси имали резултат 6–6 у Луизијани. Доминик Вилкинс је освојио НБА такмичење у закуцавању 1985. и 1990. године, чиме је ушао у ривалство са Мајкл Џорданом. Спад Веб 1986. године такође осваја НБА такмичење у закуцавању, док Фратело исте године добија награду за најбољег тренера године.
Од 1985. до 1989. године, хокси су били међу елитом унутар лиге, побеђујући 50 или више мечева сваке сезоне. Освојили су дивизијску титулу након резултата 57–25, што је остао рекорд франшизе све до сезоне 2014–15. Ипак, клуб није могао проћи даље од полу-финала у плеј-офовима источне конференције, губећи од источно конференцијски (а неким годинама и НБА) шампиона, Бостон селтикса и Детроит пистонса. Хокси су драфтовали Стајсија Огмона на НБА драфту 1991. године. Ипак, Вилкинс је у току сезоне добио повреду која га је спречила да игра до краја сезоне и, без њега, хокси не успевају да се пласирају у плеј-офове. Хокси 1992. године доводе Муки Блејлока из Њу Џерси нетса: будућих седам година своје каријере он проводи у овом клубу, где води тим у броју украдених лопти, док се 1994. године појављује у Ол-стар мечу. Пре почетка следеће сезоне, Лени Вилкенс постаје нови тренер 1993. године. У сезони 1993–94, хокси побеђују ћак 57 мечева, чиме су изједначили рекорд клуба, а такође су освојили четврту дивизијску титулу у Атланти, као и трећу у централној дивизији. Њихов тренер, Вилкенс, је именован за тренера године због његовог рада и доприноса тиму. Ипак, тим поново губи у плеј-офовима, изгубивши против Индијана пејсерса у полу-финалу. Сезона је такође поремећена разменом Доминика Вилкинса, који остаје водећи у франшизи по броју поена, са Лос Анђелес клиперсима за Денија Менинга, који се убрзо премешта у Финикс сансе након краја сезоне. 6. марта 2015. године, Доминик Вилкинс добија статуу испред Филипс арене.
1994–2005: Просечна времена На почетку сезона 1994–95, хокси су разменили Кевина Вилса са Мајами хитом за Стив Смита и Грент Лонга. У току сезоне, тренер Вилкенс обара рекорд за највише победа НБА клуба под једним тренером (са укупно 939 победе). Завршили су на петом месту у централној дивизији, након чега губе против Индијана пејсерса у првој рунди плеј-офова. Хокси своју 1995–96 сезону завршавају са 46–36 резултатом чиме су били на четвртој позицији у централној дивизији. Током те сезоне, они су довели Кристијана Летнера из Минесота тимбервулвса; Летнер се 1997. године појављује у Ол-стар мечу. Они успевају да победе Индијана пејсерсе у првој рунди плеј-офова, али су поражени од стране Орландо меџика током полу-финала.