Јута џез () амерички је професионални кошаркашки клуб из Солт Лејк Ситија, Јуте. Јута се такмичи у Националној кошаркашкој асоцијацији (НБА), у којој се налази у западној конференцији, северозападној дивизији. Франшиза је настала као експанзиони клуб 1974. године и била је позната као Њу Орлеанс џез (име је одавало почаст историји Њу Орлеанса као месту где је настала џез музика). Клуб се 1979. године преместио у Солт Лејк Сити, Јута, док све мечеве где је домаћин одиграва у Делта центру почев од 1991. године.
У годинама након њиховог оснивања, Јута је била једна од најуспешнијих клубова у лиги. Иако им је било потребно десет сезона да се по први пут квалификују за плеј-офове (1984. године), од тада нису пропустили ни једне плеј-офове све до 2004. године. Током касних 1980-их, Џон Стоктон и Карл Малон су постали водећи играчи ове франшизе и заједно су били један од најбољих парова играча у историји НБА. Вођени тренером Џеријем Слоуном, који је ту улогу преузео Френку Лејдену 1988. године, они су постали једни од најуспешнијих тимова 1990-их, док се врхунац тога приметио њиховим узастопним појављивањем у НБА финалима 1997. и 1998. године, у којима су оба пута изгубили против Чикаго булса, које је предводио Мајкл Џордан.
Стоктон и Малон напуштају Јуту 2003. године. Након што пропуштају плеј-офове три узастопне сезоне, Јута ставља акценат на Дерон Вилијамсово вођство на терену. Ипак, клуб наилази на проблеме са реформирањем током 2010–11 сезоне након Слоуновог пензионисања и Вилијамсовог одласка у Њу Џерси нетсе. Квин Снајдер је у јуну 2014. године изабран за новог тренера. Како су касније Донован Мичел и Руди Гобер узнапредовали до ол-стар нивоа, Јута је од тада била поново у конкуренцији за титулу, а на крају су остварили најбољи резултат у регуларној сезони лиге у сезони 2020–21. Међутим, након разочаравајућих испадања из плеј-офа на почетку сезоне 2021. и 2022. године, Јута је трејдовала Мичела и Гобера у вансезони 2022. и ушла у нову еру обнове усредсређену око Лаурија Марканена, који је стечен у трејду за Мичела.
Историја франшизе Национална кошаркашка асоцијација (НБА) је Њу Орлеанс џез у своју лигу увела као експанзиону франшизу 7. јуна 1974. године. Клуб је ово име изабрао због дефиниције речи у речнику: колективна импровизација. Тим је своју инаугуралну сезону започео у Њу Орлеансу 1974–75 сезоне. Прва велика одлука тима је да у размени са Атланта хоксима за своја два избора у првој, три избора у другој и један избор у трећој рунди драфта у свој тим доведу Пита Маравића под уговором од три године. Иако је он сматран за једног од забавнијих играча у лиги, и иако је у 1976–77 сезони имао чак 31.3 поена по утакмици, џезов најбољи резултат у Њу Орлеансу је био само 39–43 у 1977–78 сезони. Маравић је од те сезоне такође имао проблема са повредама колена.
Док су и даље били засновани у Њу Орлеансу, џез је имао велики број проблема и са дворанама. Током њихове прве сезоне, они су своје сусрете одржавали у Мунисипал аудиторијуму и Лојола филд хаусу, где је кошаркашки терен био толико уздигнут изнад земље да је НБА асоцијација играча (енгл. National Basketball Players Association, познатија под акронимом НБПА, енгл. NBPA) натерала тим да постави мрежу око терена како играчи не би спали са њега на трибине. Касније, џез се преместио у пространији Луизијана супердоум, али њихова ситуација се није знатно побољшала јер је потражња за овом двораном била врло велика, а такође су истовремено морали да се држе врло неповољних захтева у уговору, док је Маравић и даље константно имао проблеме са коленима. Поврх свега тога, они су сваке године морали да проведу цео месец на путу, гостујући, због Марди Грас фестивала унутар Њу Орлеанса (и Луизијане). Много година касније, оснивач џеза, Сем Батистон, је изјавио да уопште није било планова у случају да се џез икада квалификује у плеј-офове. Насупрот томе, тадашњи менаџер Супердоума, Бил Курл, је касније изјавио да су организатори и менаџмент дворане редовно слали листе менаџменту џеза са потенцијалним плеј-оф датумима, али тврди да никада нису добијали одговор на ова писма.
У њиховој последњој години пребивања у Њу Орлеансу, џез је бивао, још једном, осрамоћен, након што су Лос Анђелес лејкерси изабрали Меџик Џонсона током 1979 НБА драфта. Тај први избор је требао бити џезов, али су га они две године пре тога дали лејкерсима у размени за Гејла Гудрича. Такође, џез је одустао од права на Мозис Малона како би себи вратили један од прва три избора прве рунде, који су изгубили у размени за Гудрича; комбинација Џонсона и Малона, који су касније примљени у Кућу славних, и Гудрича који у Њу Орлеансу има вишегодишњих проблема са повредама, ово чине једну од најлошијих трансакција у историји НБА.
Премештање у Јуту Иако нису били претерано компетитивни, џез је имао добре резултате у првих пед година постојања. Ипак, до 1979. године, већ се јављао већи број финансијских проблема у франшизи. Бари Менделсон, извршни потпредседник клуба за већину почетних година, је рекао да је узрок финансијских проблема у једанаестопроцентном порезу на забаву (порез на на карте за биоскопе, представе, концерте, па тако и спортске мечеве), највећем у целој Америци. Он је сматрао да због тога нису могли привући како локалну подршку, тако и локалне инвеститоре.
Одлучивши да је немогуће одржавати џез у Њу Орлеансу, Батистон је одлучио да клуб премести негде другде. Након што је истраживао нова локације, изабрао је Солт Лејк Сити, иако је он имао мање тржиште. Солт Лејк Сити је претходно био дом Јута старсима из Америчке кошаркашке асоцијације (АБА) од 1970, до 1976. године. Старси су били екстремно популарни у граду и чак су освојили своју прву титулу исте године када су се преместили у Лос Анђелес. Ипак, како је финансијкса ситуација клуба била све лошија, лига их је угасила само 16 мечева након почетка 1975–76 сезоне. Иако Солт Лејк Сити уопште није био познат по својој џез култури, клуб је одлучио да задржи своје име јер није било довољно времена до почетка 1979–80 сезоне да лига одобри промену имена. Џез је такође задржао своје боје инспирисане Марди Грасом: зелена, љубичаста и златна. Као резултат премештања, од сва три АБА клуба која су изостављена у АБА–НБА спајању, Јута старси су једини који би касније били замењени од стране неког НБА клуба.
1979–1984: Френк лејден ера Џезова посећеност је мало опала након премештања клуба из Њу Орлеанса у Јутум делом због касног одобрења за премештање (које су добили тек у јуну 1979. године), а такође и делом због лошег маркетинга унутар Солт Лејк Ситија. Менаџмент тима је направио један од првих корака 1979. године тако што је у Јуту довео Адриана Дантлија у замену за Спенсера Хејвуда. Дантли је у просеку имао 24.3 поена по утакмици током 1979–80 сезоне, што је дозволило тиму да отпусти Пита Маравића рано у години. Тим је тешко дошао до резултата од 24 победе и 58 пораза, али је награђен са другим избором на 1980 НБА драфту, у којем су изабрали Дарела Грифита из Луисвила.
У току 1980–81 НБА сезона, џез је имао проблема како финансијских, тако и на терену. Иако су у свом тиму сада имала ол-стар играча, Дантлија, НБА рукија године који је доносио 20 поена по утакмици, Грифита, као и све бољег Рикија Грина, џез на крају сезоне још једном није успео да постигне педесет процената победа, завршавајући са 25 победе и 57 пораза.
Том Нисалке, тренер џеза, је напустио клуб након 8–12 резултата на почетку 1981–82 сезоне, али га је одмах заменио генерални менаџер клуба, Френк Лејден. Његово тренирање није донело побољшања џезу на почетку, доносећи им само 17 победа наспрам 45 нова пораза, завршавајући сезону са укупним резултатом 25–57.
Џез је у 1982 НБА драфту успео да извуче Доминика Вилкинса из Џорџије, док би тим заправо преферирао Џејмса Вордија или Терија Камингса, али су они већ отишли у лејкерсе и клиперсе. Јута је била уверена да ће лејкерси изабрати Вилкинса, што би џезу дало шансу да узму једног од жељених играча (иако су ипак имали већу жељу да доведу Канингса у свој тим јер је раније показивао могућност да игра на више позиција). Ипак, Јута није знала да су лејкерси истраживали о Вордију и Вилкинсу, али су изабрали Вордија јер су сматрали да је Вилкинс превише себичан. Батистон је наставио да има финансијске проблеме, док је сада и Вилкинс јасно изјаснио да не жели да игра у Јути, што доводи до његове размене у Атланту за Џона Друа и Фримена Вилијамса. Ова размена, чак и када се све околности узму у обзир, је поново једна од најнеравноправнијих размена у историји НБА: Вилинс ће касније имати каријеру која га доводи у Кућу славних, док ће Дру и Вилијамс комбиновано одиграти само четири сезоне за Јуту.
Током 1982–83 сезоне, Дантли, играч на којег су се највише ослањали за добијање поена, је пропустио 60 од 82 меча, док је и њихов нови играч, Дру, такође играо у само 44 меча. Грифит је био водећи играч са 22.2 поена по мечу, иза њега Грин са 14.3 поена по мечу и Дени Шајес са 12.4 поена по мечу. Марк Итон, центар висок 2.24 метра, је такође био од помоћи. Тим је сезону завршио са 30–52 резултатом, што, поново, није било довољно за плеј-офове, али је представљао побољшање у односу на прошле године.
У 1983 НБА драфту, џез је свој избор у првој рунди искористио да доведе Турла Бејлија, а избор у трећој рунди да доведе Боба Хансена.
1983–84 сезоне је отпочела са доста несигурности. Клуб је губио новац и менаџмент је радио врло неуобичајене ствари, као одржавање мечева у Томас и Мак центру у Лас Вегасу како би клуб постало профитабилнији. Било је гласина да се клуб ускоро поново премешта јер су играли у најмањем тржишту целе лиге. Ипак, срећа на терену им се побољшала са потпуно здравим Дантлијем, Џеф Вилкинсом и рукијем, Бејлијем. Итон и Рич Кели су због својих предности у величини над осталима били најкориснији испод коша, док је Дру у просеку доносио 17 поена по мечу са клупе. Скупили су 45 победа и 37 пораза, и бивају први у својој дивизији, што је значило да им је ова сезона донела први победнички резултат, а и прву титулу у историји тима.
Џез се квалификовао за плеј-офове у којем су успели да поразе Денвер нагетсе у првој рунди резултатом 3–2. Ипак, иако су имали предност домаћег терена, џез је поражен у другој рунди од стране много искуснијих Финикс санса резултатом 4–2.
1984–2003: Стоктон/Малон ера Џез фанови нису били срећни када је клуб за свој избор у првој рунди изабрао непознатог играча током 1984 НБА драфта, Џона Стоктона, што су присутни џез фанови врло гласно исказали звиждањем.
Марк Итон је током 1984–85 сезоне постао врло поуздан одбрамбени играч са просеком од 5.6 блокова по мечу (што је и даље НБА рекорд за једну сезону), док је истовремено доносио 9.7 поена по мечу и правио 11.3 скока по мечу, за шта је добио НБА награду за најбољег одбрамбеног играча године. Као контраст томе, Џон Дру је одиграо само 19 утакмица у току сезоне. Ипак, џез је успео да се врати у плеј-офове где су им сада противници били Хјустон рокетси са својим ол-стар центар играчима Хакимом Олајџувоном и Ралфом Сампсоном. Џез је успешно завршио ту серију резултатом 3–2, прошавши још једном у другу рунду, где ће сада изгубити од Денвер нагетса резултатом 4–1.
Клубов дугогодишњи финансијски проблем и нестабилност су били донекле решени и стабилизовани током априла 1985. године када је Лари Х. Милер од Батистона купио 50 процената тима за 8 милиона долара. Батистион је у том тренутку тражио нову локацију да премести тим.
Тим је себи додао Карла Малона из Технолошког факултет Луизијане током 1985 НБА драфта. Карл је у 1985–86 сезони оставио врло јак утицај са просеком од 14.9 поена и 8.9 скокова по мечу. Дарел Грифит је, ипак, морао да прескочи сезону јер је добио прелом због премора, тако да џез остатак сезоне не напредује превише, освојивши око половину утакмица, након чега у плеј-офовима губе у првој рунди против Далас маверикса резултатом 3–1.