Гај Јулије Цезар Октавијан Август (;У класичном латинском језику: IMPERATOR CAESAR DIVI F AVGVSTVS. Рим, 23. септембар 63. п. н. е. — Нола, 19. август 14) био је први римски цар и оснивач Римског царства који је владао од 27. године пре нове ере до своје смрти 14. године нове ере.Датуми његове владавине су савремени датуми; Август је живео за време два календара, римски републикански до 45. п. н. е, а јулијански после 45. п. н. е. Због одступања од Цезарових намера, Август је обновио јулијански календар у 8. п. н. е., а преписка између та два календара која је примећена у Риму и била је спорна до 8. п. н. е. Погледајте: Blackburn & Holford-Strevens .

Рођен у старој, богатој коњичкој породици плебејаца из рода Октавија, Август је 44. п. н. е. посмртно усвојен од стране свог ујака Гаја Јулија Цезара. Заједно са Марком Антонијем и Марком Лепидом формирао је Други тријумвират који је победио цезарове убице. Након њихове победе код Филипа, тријумвири су међу собом поделили Римску републику и владали као војни диктатори.Као део Тријумвирата, Октавијан је владао западним провинцијама, Антоније источним, а Лепид Африком. Тријумвират се на крају распао због супарничких тежњи његових чланова: Лепид је прогнан и лишен положаја, а Антоније је извршио самоубиство пошто га је Октавијан поразио у бици код Акција 31. п. н. е.

Иако је био први цар, у његово време углавном су сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. Август је почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. п. н. е. -{Augustus}- на латинском значи „узвишени” (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су владали након њега. Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и величанствене каријере, он је зауставио осипање Римске републике и на новој, чвршћој основи и успоставио нови облик власти који се одржао у наредна три века. Овај нови поредак, принципат, обезбедио је Риму низ царева који су владали у снажној држави, која није имала озбиљног супарника у тадашњем свету.

Као победник у грађанском рату, Август је остао једини господар римског царства. Током своје дуге владавине, Август је у својим рукама концентрисао све најважније републиканске функције. Као најбогатији човек у Риму, Август је располагао огромном мрежом клијената, чиме је имао пресудан утицај на друштвени и политички живот римске државе.

Доба мира које је наступило под Августом омогућило је процват културе, уметности, архитектуре и трговине. Сам Август лично је финансирао многобројне јавне пројекте, па је у Италији и провинцијама подизао храмове, путеве и аквадукте. У Августово доба, ударени су темељи римске државе каква ће опстати све до времена Диоклецијана и Константина Великог.

Августове војне, административне и политичке реформе оставиле су значајног трага у римској и европској историји. Под Августом је основана Преторијанска гарда и уведена професионална стајаћа војска.

Сви каснији римски цареви носиће титулу Августа као део свог имена. Титула ће остати у употреби и у наредним вековима.

Августа је сенат постхумно прогласио за божанство римске државе.

Имена

Август је током свог живота био познат под разним именима: На рођењу, добио је име Гај Октавијан () по свом оцу који је носио исто име. Од свог рођења до тренутка када га је усвојио Гај Јулије Цезар, био је познат само као Октавијан или Октавије. Цезар је тестаментом усвојио Октавијана за свог сина и наследника, па је Октавијан преузео његово име, које је потом гласило: Гај Јулије Цезар Октавијан () у складу са римским начином именовања. Убрзо је име Октавијан изостављено, па су га његови савременици најчешће називали именом Цезар у току овог периода. Историчари, међутим, користе име Октавијан за период од 44. до 27. године п. н. е. Октавијан је 42. п. н. е. отпочео изградњу храма посвећеном деификованом Јулију Цезару, Храм божанског Јулија, () када је свом имену додао име Син Божанског () у циљу јачања своје политичке позиције. Од тада, Октавијаново име гласило је: Гај Јулије Цезар Син Божанског (). Октавијан је 38. п. н. е. заменио свој преномен (),Видети чланак Римска имена Гај (), и номен Јулије () именом Император, што је била титула коју су војници победничке војске додељивали свом генералу, а која потиче из доба Републике. Октавијаново званично име од тада је гласило: Император Цезар Син Божанског (Јулија) () Неколико година након победе над Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акција, сенат је изгласао нове почасне титуле, па је тако ново Октавијаново име гласило: Император Цезар Син Божанског Август (). Овом приликом, додељено му је почасно име Август, које се користило током остатка његовог живота, и које се најчешће користи и данас.

Младост

Иако је породица Октавијановог оца потицала из места Велетри (), Октавијан је рођен у Риму, 23. септембра 63. године п. н. е. Рођен је у Воловској Улици на Палатину, близу римског форума. Добио је име Гај Октавијан Турин (). Когномен Турин вероватно је дат у част победе његовог оца над Туријима, групе побуњених робова, названих по месту Туриј и јужној Италији.Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Август, 7 мини|лево|Статуа Августа која га приказује у младости. Око 30. п. н. е.

Како је Рим у то време био пренасељен, Октавијан је послат на одгајање у кућу свог оца у Велетрију. Породица Октавијаног оца била је витешког сталежа (), а Октавијан их помиње веома кратко у својим мемоарима. Његов прадеда по оцу, такође Гај Октавије, био је војнички трибун на Сицилији током Другог пунског рата. Његов деда заузимао је неколико локалних политичких функција. Његов отац, Гај Октавије, био је гувернер Македоније, његова мајка, Атија, била је нећака Јулија Цезара.

Када је Октавијану било четири година, његов отац је умро. Октавијанова мајка преудала се за бившег гувернера Сирије, Луција Марција ФилипаСветоније, Август, 4 - 8 који је тврдио да потиче од Александра Великог и који је постао конзул 56. п. н. е. Пошто се Филип није интересовао за младог Октавијана, одгајала га је његова бака, сестра Јулија Цезара, Јулија Цезарис. Млади Октавијан одржао је њен посмртни говор 52. п. н. е. или 51. п. н. е. што је означило његово прво појављивање у јавности.Светоније, Август, 8 Убрзо након тога, Октавијанова мајка и очух преузимају активнију улогу у његовом одгајању. Четири године касније, Октавијан је постао званично пунолетан (обично између 14. и 18. године) а 47. п. н. е. изабран је у Колегијум понтифика.

Отприлике у ово време, Октавијан је намеравао да се придружи Цезаровој пратњи у његовој кампањи у Африци али је морао да одустане због противљења своје мајке, Атије.

Уз мајчину сагласност, 46. п. н. е. Октавијан је требало да се придружи Цезару у Хиспанији у склопу Цезарових борби против преосталих Помпејевих присталица, али се разболео и није могао да путује.

Након опоравка, Октавијан је отпловио за Шпанију, али је доживео бродолом. Након искрцавања на обалу у пратњи неколико сапутника, прошао је кроз непријатељску територију до Цезаровог логора што је импресионирало самог Цезара.

Римски историчар, Марко Велеј Петеркул, пише како је због исказане храбрости, Цезар дозволио Октавију да путује заједно са њим у истим кочијама. По повратку у Рим, Цезар је сачинио нови тестамент у Вестином храму у коме је именовао Октавијана за свог главног наследника.Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Јулије Цезар, 83

Рана политичка каријера и долазак на власт Цезаров наследник

Октавијан се налазио у Аполонији,Антички град који се данас налази у јужној Албанији у Илирику где је пролазио кроз војничку обуку, када је Цезар убијен, на Мартовске иде, 15. марта 44. п. н. е. Октавијан је одбацио савете официра да нађе уточиште са војском у Македонији, и одмах је отпловио за Италију да би сазнао какав је његов положај. Како Цезар није имао преживеле деце, Октавијан по римском закону, као његов усвојени син био његов једини преостали наследник. Марко Антоније је касније тврдио да је Октавијан задобио положај Цезаровог наследника путем сексуалних односа, али Светоније описује Антонијеве оптужбе као политички мотивисану клевету.Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Август, 68 - 71 Након искрцавања близу Бриндизија, Октавијан је сазнао за садржај Цезаровог тестамента, и тек тада одлучио да постане његов политички наследник, али и наследник две трећине Цезарове имовине.Апијан, Грађански Ратови, 3.9.11App. BC 3.2.11 Октавијан је почео да користи име Гај Јулије Цезар, на које је, као Цезаров наследник, имао права по римском закону.

мини|десно|Августова биста. Капитолски музеј, Рим

Будући да је располагао скромним новчаним средствима, Октавијан није могао да се ослони на богатство да би се пробио у највише кругове римске политичке хијерархије. Пошто су га Цезарови војници топло дочекали у Бриндизију, Октавијан је захтевао део новца намењеног за војни поход који је Цезар планирао да предузме против Парћана, што је износило 700 милиона сестерција чуваних у Бриндизију, поморској луци која је коришћена као почетка тачка за римске војне походе на истоку.

Каснија сенатска истрага о нестанку јавних средстава није предузела никакве акције против Октавијана, пошто је касније он искористио исти новац да сакупи војнике у рату против заклетог непријатеља сената, Марка Антонија.

Октавијан је повукао још један смео потез, присвојивши без званичне дозволе сената годишњи данак који је у Рим послала једна од његових провинција на истоку.

Октавијан је ојачао сопствене војне снаге ветеранима из Цезарових легија и војника подигнутих за планирани рат против Парћана. Октавијан је сакупљао подршку међу бројним Цезаровим присталицама истичући свој статус као Цезаровог наследника.App. BC 3.2.12 На свом путу ка Риму, идући кроз Италију, Октавијан је прикупио бројне присталице, а његово новостечено богатство привукло је многе бивше војнике Цезарових легија стациониране у Кампанији.

До јуна 44. Октавијан је окупио 3.000 лојалних ветерана, а сваки је добијао плату од 500 денарија.

Растуће тензије

Стигавши у Рим 6. маја 44. п. н. е. Октавијан је затекао конзула Марка Антонија, Цезаровог бившег колегу и саборца, у крхком примирју са диктаторовим убицама. Њима је додељена општа амнестија, 17. марта, али Антоније је убрзо успео да већину њих отера из Рима, ослањајући се на подршку руље, разјарене након Цезаровог убиства.

Антонијев ватрени говор на Цезаровој сахрани, окренуо је највећи део римских маса против диктаторових убица.

Подршка Марку Антонију брзо је расла али Октавијан је и даље имао шансу да буде његов ривал за позицију главног предводника фракције Цезарових присталица. Марко Антоније је изгубио подршку многих Римљана и Цезаревих присталица након што се убрзо након његовог убиства успротивио предлогу да се Цезару додели божански статус.

Октавијан није успео да убеди Антонија да му преда новац коју му је Цезар оставио тестаментом. Током лета 44. Октавијан је, међутим, успешно задобио подршку Цезарових симпатизера који су видели младог наследника као мање зло, надајући се да ће моћи да манипулишу њим, или га једноставно отрпе све док се не реше Марка Антонија. мини|десно|Римски ауреус са портретима Марка Антонија (лево) и Октавијана (десно) искован 41. п. н. е. у част успостављања Другог тријумвирата од стране Октавијана, Марка Антонија и Марка Емилија Лепида; обе стране приказују натпис: „-{III VIR R P C}-” (у преводу: „Један од тројице за управљање републиком”)