Aneurizma trbušne aorte () je lokalizovano proširenje (dilatacija) jednog dela (segmenta) najvećeg arterijskog krvnog suda u trbuhu - trbušne (abdominalne) aorte, prečnika koji je najmanje za 50 procenata veći od očekivanog (normalnog) prečnika aorte za tog pojedinca. Ovo proširenje nastaje usled postepenog smanjivanja čvrstine i elastičnosti zida trbušne aorte i obično uključuje slabost u srednjem sloju aorte () što dovodi do istezanja spoljašnjeg sloja () i/ ili unutrašnjeg sloja (). Krv koju srce pod pritiskom pumpa kroz aortu, postepeno rasteže oslabljena zid i najčešće stvara aneurizmatsko proširenje u obliku „balona“ sličnog kokošjem jajetu. Aneurizma na svom zidu može imati depozite holesterola, kalcijuma, ili malih krvnih ugrušaka.
Bolest ima podmukao tok, često ne daje posebne simptome sve dok ne nastupe komplikacije, a tada je lečenje teže, a ishod lošiji. Najopasnija komplikacija aneurizme trbušne aorte je pojava njene rupture („pucanja“). Kao posledica ove komplikacije nastupa jako unutrašnje krvavljenje i iskrvavljenost, pa veliki broj pacijenata uopšte ne stigne živ do bolnice. Smrtnost pacijenata nakon operativnog lečenja akutne rupture aneurizme trbušne aorte je velika, svaki drugi pacijent ne preživi operaciju. Preuzeto: jun 2009.
Definicija aneurizme Aneurizma od latinske reči (aneurysma) u širem smisli označava prostor koji komunicira sa lumenom arterijskog krvnog suda i iz njega se puni krvlju.
Zidove tog izbočenog prostora (vreće), mogu stvarati svi slojevi krvnog suda, kod prave (stvarne) aneurizme () ili samo neki slojevi zida arterije kod disekantne aneurizme (). Ako arterijski krvni sud ne učestvuje u izgradnji zida anurizmatske vreće, govori se o lažnoj aneurizmi (). Istorija Prvi istorijski zapisi o aneurizmi trbušne aorte potiču iz 2. veka iz antičkog Rima, kada je grčki hirurg Antilus pokušavao lečiti aneurizmu trbušne aorte primenom proksimalne i distalne ligature, centralne incizije i uklanjanje trombotičnog materijala iz aneurizme.
Jedan od prvih autora koji je skrenuo pažnju na proširenje aorte kao posledicu distenzije svih slojeva njenog zida bio je francuski lekar Žan Fernel (1497—1558). On je čak ovo proširenje doveo u vezu sa sifilisom.
Andreas Vezalijus (1514—1564) flamanski lekar i anatom, nemačkog porekla, prvi je detaljno anatomsko-patološki opisao aneurizmu aorte 1557.
Skoro do kraja 18. veka, o aneurizmi aorte malo se govorilo i pisalo. Sve dok Lansis (kao i Fernel) ponovo nije upozorio na vezu sifilisa i aneurizme i istakao da se ona u oko 50 posto slučajeva nalazi kod pijanaca i skitnica.
Primena konzervativnih medicinskih postupaka u lečenja aneurizme nije bila uspešna, a smrtnost je bila velika.
Hirurškog lečenja ovog oboljenja (nažalost neuspešno) započelo je u 19. veku, kada je Astley Cooper (1768—1841), po prvi put zbog aneurizme ilijačne arterije, učinio ligaturu aorte, neposredno pre njenog račvanja, ali je bolesnik vrlo brzo preminuo.Cooper AP.The Lectures of Sir Astley Cooper on the Principles and Practices of Surgery. Philadelphia: Carey EL & Hart A; 1935
Razvoj lečenja aortnih aneurizmi omogućio je Carrel fundamentalnim otkrićima početkom 20. veka (kreiranje vaskularnih anastomoza; eksperimentalna transplantacija arterija i vena; eksperimentalno izazvana ishemija kičmene moždine klemovanjem torakalne aorte).
Godine 1923, izvedena je prva uspešna hirurška intervencija na aneurizmi trbušne aorte. Te godine Rudolf Matas (1860—1957), poznati američki vaskularni i grudni hirurg izveo je prvu uspešnu ligaturu aorte na bolesniku, (izvođenjem indukovane tromboze po umetanju intraluminalne žice). (2013) American Association for Thoracic Surgery, Biography - Rudolph Matas. Posećeno: januar/2013
U toku 1948, započela je primena reaktivnog celofana koji je obmotavan oko aneurizme u cilju indukcije fibroze koja ograničava širenje i sprečava rupruru aneurizme. Ova tehnika je primenjena na Albertu Ajnštajnu 1949 godine, i on je sa nakon intervencije, sa aneurizmom živeo više od šest godina pre njene rupture.
U 1951, Šarl Duboa (1914—1991), francuski kardiohirurg, izvršio je prvu resekciju aneurizme trbušne aorte na svetu koristeći homograft. Zbog sklonosti ka dilataciji, homograftovi nisu bili dugoročno rešenje.
Prvi sintetski graft od Viniyon-N materijala konstrtuisali su Vore, Blekmor i Jaretski 1952. godine. Tokom 1953, Blekemor i Vore sanirali su jednu rupturu aneurizme koristeći najlon (Vinyon graft-N). Kasnije su ovi graftovi zamenjeni primenom dakrona (Dacroni Gore-Tex) tj. politetrafluoroetilen tkanine, bez koje se danas ne može zamisliti hirurgija aorte.
Dalji razvoj lečenja aortnih aneurizmi odvijao se u dva pravca. Prvi su radikalne i mutilantne procedure sa sve novijim protektivnim merama: umerena hipotermija-1953; “left heart bypass” (1957); Gottoov šant (1963); centirfugalna pumpa sa izmenjivačem toplote i selektivnom perfuzijom visceralnih organa (1970); drenaža cerebrospinalnog likvora(1988); angiogrfska identifikacija polazišta a. radicularis magnae (1989); MEP-Jacobs. Drugi pravac predstavljaju minimalno invazivni postupci. Prvi laparoskopski tretman AAA izveo je Kline 1998. godine, a prvi robotski asistirani tretman Kolvenbach 2004. godine. Najveću inovaciju predstavljaju endovaskularne procedure. Voldos je 1988. izveo prvi endovaskularni tretman aneurizmom torakalne, a Parodi 1991. koristio je endovaskularni veliki Palmaz stent i jednostrani aorto-femoralni i femoro-femoralni ukršteni Dakron graft, za AAA. Usledili su fenestrirani i razgranati stent graftovi, odnosno hibridne procedure.
Postoperativna hirurška stopa smrtnosti, zbog nesavršenosti metoda, kod aneurizmi trbušne aorte u početku je bila visoka (> 25%). Gotovo istovremeno u 1962. Džavid i Kreč primenili su tehniku, endoaneurizmorafiju. Primena ove metode značajno je smanjila smrtnost, tako da se danas, postoperativna smrtnost kreće u rasponu 1,8-5%.
Prvi put u Srbiji, početkom 2008, Vrhunski tim lekara Vojnomedicinske akademije, pod rukovodstvom prof. dr Miodraga Jevtića, uradio je najnovijom endovaskularnom tehnikom, dve operacije među kojima i rekonstrukciju proširenja trbušne arterije. Nakon intervencije dr Miodrag Jeftić ovako je prokomentarisao ovu metodu:FILM:Operativno lečenje AAA na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu Preuzeto:jun 2009. Aneurizma trbušne aorte; izvor B 92 Preuzeto:jun 2009.
35px| Видео: Aneurizma trbušne aorte; izvor B 92
Anatomija trbušne aorte
Aorta je glavni arterijski krvni sud cirkulatornog sistema čoveka koji krv obogaćenu kiseonikom iz srca doprema do svih tkiva u telu. Aorta nastaje iz leve komore srca i završava se u slabinskoj (lumbalnoj) oblasti, gde se deli na dva dela i formira desnu i levu zajedničku ilijačnu arteriju koje se naniže, nastavlja krvnim sudovima donjih udova.
Trbušna (abdominalna) aorta je deo aorte koji se nalazi u predelu trbuha (abdomena) između bubrežnih arterija i ilijačne bifurkacije (račve). Trbušna aorta nastaje, kada descedentni (silazni) deo grudne aorte prođe kroz aortalni otvor (hiatus) na dijafragmi u visini donje ivice tela XII grudnog pršljena i zatim spušta retroperitonealnim prostorom u srednjoj liniji ispred tela kičmenih pršljenova sve do nivoa tela IV slabinskog pršljena gde se deli na dve zajedničke ilijačne arterije.
Trbušna aorta kroz retroperitonealni prostor ide paralelno sa donjom šupljom venom, koja se nalazi desno od nje. Kako se spušta prema udovima aorta postaje sve manja u prečniku, jer se od nje odvajaju njene velike bočne grane (cilijačno stablo, gornja mezenterična arterija, leva i desna bubrežna arterija, i donja mezenterična arterija). U predelu XI rebra, ona je prečnika oko 25 mm, iznad odvajanja bubrežnih arterija, 22 mm, ispod bubrega, 20 mm, i na račvanju ilijačne arterije 19 mm. Aorta 3.jpg
Histološki trbušna aorta se sastoje od tri sloja: unutrašnjeg - , srednjeg - , spoljašnjeg sloja -
Patofiziologija мини|250п|десно|Sheme koja prikazuje genezu turbulentnog strujanja krvi u trbušnoj aorti u okolini račve bubrežnih arterija мини|250п|десно|Normalna aorta u svom delu od odvajanja bubrežnih arterija, pa sve do račve ilijačnih arterija, ima transverzalni prečnik 16–20 -{mm}-.. Kad u ovom segmentu dođe do povećanja poprečnog prečnika do 3 -{cm}- i više, govorimo o aneurizmatski izmenjenoj abdominalnoj aorti. Ako bolest napreduje aneurizma se može svojim kaudalnim delom prostirati sve do ilijačnih arterija (kao na slici)... Aneurizma je posledica; ateroskleroze, infekcije ili traume. Povišen krvni pritisak i pušenje ubrzavaju proces. Aneurizma može biti i urođena. Češće se javlja kod muškaraca.Abdominalna aneurizma aorte na eMedicine Preuzeto;jun 2009.
Ananeurizma aorte je trajano proširenje (dilatacija) arterija do 1/5 puta njenog normalnog prečnika. Normalni prečnik infrarenalnog (međububrežnog) dela trbušne aorte u ljudi starijih od 50 godina je 1,5 -{cm}- u žena i 1,7 -{cm}- u muškaraca. Uvećanje infrarenalnog dela aorte 3 -{cm}- u prečnika ili veće smatra se aneurizmom.. Aneurizma trbušne aorte može narasti do 15 -{cm}- sa varijabilnom dužinom do 25 -{cm}-. Takođe ako bolest napreduje aneurizma se može svojim kaudalnim delom prostirati sve do ilijačnih arterija.
Primarni proces u razvoju jedne aneurizme trbušne aorte uključuje proteolitičku razgradnju vanćelijskog matriksa proteina, elastina i kolagena. Razne proteolitički enzimi, dovode do degradacije i prestrukturiranja tunike medie i intime zida aorte. To uključuje i nakupljanje lipida u ćelijama, kristala holesterola u vanćelijskom slobodnom prostoru, pojavu kalcifikacije, tromboza i ulceracija sve do rupture slojeva zida aorte. Ovi procesi dovode do gubitka elastina i aortalni zid je sve više podložan uticaju krvnog pritiska koji tako oslabljeni deo rasteže i deformiše. Oksidativni stres takođe igra važnu ulogu, a tu je i autoimuna komponenta u razvoju aneurizmi trbušne aorte, sa velikom infiltracijom limfocita i monocita i nagomilavanjem imunoglobulina.Campa JS, Greenhalgh RM, Powell JT. Elastin degredation inabdominal aortic aneurysms. Atherosclerosis 1987; 65(1–2):13–21...
Nepravilna ishrana bogata masnoćom uz pušenje cigareta i povišen krvni pritisak kao bitan preduslov za nastanak i razvoj arterioskleroze, povećavaju upalni odgovor unutar aortalnog zida i značajni su činioci u nastanku aneurizme trbušne aorte.
Aneurizme zarazne etiologija nastaju kod infekcije hlamidijom, kao posledica preležane pneumonije (upale pluća) i nekih drugih infekcija.
Povećana biomehanička aktivnost, (praćena cepanjem i raslojavanjem unutar zida aorte), kod povreda takođe utiče na formiranje aneurizme ali i na nastanak njene rupture kao najčešće i najteže komplikacije.
Zavisno od mehanizma nastanka takođe se mogu dodatno razlikovati i sledeće dve vrste aneurizmi trbušne aorte; Zapaljenska trbušna aneurizma, koju karakteriše fibroza i infiltracija makrofaga i nepoznate je etiologija i Gljivična ili bakterijska trbušna aneurizma, kod koje su ateromatozne ploče okužene sa mikroorganizmima, kao što su gljivice, Salmonelle, Spirohete itd. koje uzrokujući slabljenje tunike medije aorte i ubrzavaju proces razvoja aneurizme.
Konačno, 12% do 19% aneurizmi trbušne aorte se može javiti i kao nasledna bolest kod rodbine prvog stepena, uglavnom muškaraca.
Epidemiologija мини|десно|250п|ЗЕЛЕНО-укупно мушкарци и жене ПЛАВО-мушкарци Godišnje se u Srbiji otkrije 500-800 obolelih sa aneurizmom trbušne aorte. Proširenje na najvećem trbušnom krvnom sudu jedno je od najtežih oboljenja koje se u 50% slučajeva u Svetu i u Srbiji, završava smrću. Bolest nastaje neprimetno i uglavnom se otkriva kada bolesnik dođe na pregled zbog nekih drugih stomačnih tegoba. U poslednjih 30 godina, učestalost aneurizmi trbušne aorte je uvećana za četiri puta, što je donekle uzrokovano otkrivanjem novih slučajeva usavršenim „-{imaging}- tehnikama“, i realnim sve većim produženjem životne dobi („-{age-adjusted AAA incidence}-“).