Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај 1917) био је српски војвода (фелдмаршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као мајор, командант Рудничке бригаде. Ушао је 16. децембра 1877. године после неколико дана тешких борби од стране Турака у напуштеном село Нишор."Отаџбина", Београд 1882. године Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.
Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (фелдмаршала) српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.
У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.
Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су пренети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС, скоро десет година након смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Младост и школовање (1847—1876) мини|VI класа Војне академије (1861−1866). Путник у средњем реду, трећи лево Радомир Путник се родио 12/24. јануара 1847. у Крагујевцу. Његов отац Димитрије рођен је у Белој Цркви као син јединац и био је учитељ. Даље порекло по оцу је са Космета одакле је крајем 18. века дошао Радомиров деда Арсеније.Непознато породично презиме војводе Путника („Политика”, 18. мај 2017) Из Баната се преселио у Крагујевац, где је био познат као најбољи учитељ у основној школи. Мајка му се звала Марија, и као и његов отац, родила се у Белој Цркви. Радомир је много поштовао своју мајку, и издржавао ју је до краја живота. Она је на њега имала много јачи утицај него отац Димитрије. Путник је имао два брата и две сестре.
У свом родном месту је завршио основну школу и нижу гимназију. Презиме Путник његова породица је добила у време када су се њихови преци, тачније деда Арсеније, доселили са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.
Радомир је кренуо у школу са шест година, иако је основно школовање обично почињало са седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова реч слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Избегавао је велико друштво, и за пријатеље је бирао оне који су били скромни, и који су желели да слушају њега као вођу. Још једна особина коју је задржао током свог живота је скромност, никад није желео да се хвали својим успесима.
Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашироко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Вероватно је и то био разлог зашто му је наставник немачког језика „дао тројку“. Путник је иначе течно говорио немачки језик и веома ретко је користио речник, чак и када је читао немачку литературу. Путник је сматрао је да не треба учити само за школу, већ и за живот. Повремено је свирао гитару и певао, углавном на молбе својих родитеља. мини|л|Путник са чином потпоручника. мини|Путник са чином поручника 1871. Велики утицаја на младог Путника оставио је војвода Стеван Книћанин, који је био познат као велики патриота, и који је умногоме утицао на буђење националне свести код омладине Путникове генерације. Личност Војводе Книћанина је била један од главних разлога да Путник заволи војнички позив.
У септембру 1861. после завршене пете године гимназије уписао се на Војну академију у Београду, одсек Артиљеријска официрска школа. Академију је успешно завршио 1866, као осми у класи. Још као питомац Артиљеријске школе, због свог карактера скренуо је пажњу својих претпостављених. Био је строг према млађим питомцима, када је то било за њихово добро, али и веома пажљив и озбиљан. Нарочито се истицао у знању и разумевању војничке тактике, стратегије, географије, у познавању оружја и артиљерије. Био је одличан цртач, а велике страсти су му биле јахање и гимнастика.
У први официрски чин артиљеријског потпоручника унапређен је 17. новембра 1866. године када је постављен за командира вода 4. пољске батерије. Ту дужност ипак није преузео, првенствено што је био талентован цртач. Због тога је задржан на раду у Топографском одељењу Министарства војног. У Министарству војном је радио до јануара 1867. када је пребачен у оперативну јединицу, где је постављен за командира вода. Командант батерије је постао две године касније, 17. октобра 1868. када је премештен у Чачак. На то место га је поставио тадашњи потпуковник Јован Белимарковић. У априлу 1869. постављен је на место команданта 4. брдске батерије. Дана 28. јун 1871. унапређен је у чин поручника. Ађутантом Рудничке бригаде постаје 1. априла 1876, уједно добивши чин капетана друге класе. На том положају је остао до 25. јула исте године када је постављен за команданта бригаде.
Први српско-турски рат (1876—1877)
„Ватрено крштење“ на месту заповедника бригаде Путник је имао у бици код Калипоља у првом Српско-турском рату (1876—1877). Српска војска је у тој бици претрпела тежак пораз, највише због лоше организације и погрешне тактике генерала Франтишека Заха. Путникова бригада, која је била део Ибарске војске, покушала је да 24. јула заузме истурено кладничко утврђење Огоријевац, али без икаквог успеха. Напад се свео на артиљериски двобој између српске и турске војске, у ком је Путникова опсадна артиљерија одиграла значајну улогу, дејствујући по турским утврђењима на Калипољу. Турци су 5. августа узвратили ударом на лево крило Ибарске војске, које је под притиском морало да напусти положаје око Сувог рта и Боровца. Након два дана, турски заповедник Мехмед Али-паша је са 15 батаљона напао лево крило и центар Ибарске војске на Доловима и Смиљевачком пољу. Српским трупама које су се повлачиле пред налетом турске војске одступницу је чинила Путникова артиљеријска јединица, која је гранатирала Турке који су напредовали, све док и сама није дошла под ударе турске пешадије, након чега се повукла ка селу Кушићи. Путников ратни пут је почео поразом код Калипоља и уз велике губитке. Ипак, тај пораз је била оперативно-тактичка лекција коју никад није заборавио. мини|Радомир Путник са породицом. Следећа битка у којој је Путник учествовао је била битка код села Адровца. Турци су отпочели напад 1. септембра артиљеријским ударима, који су трајали око четири сата. Након тога, пешадија је кренула у фронтални напад дуж целог фронта. Турци су појачали притисак на десно крило, са намером да српску војску натерају на повлачење ка Великој Морави. Када су батаљони који су се налазили у првим борбеним редовима почели да се повлаче, Путник је послао појачање у виду 2. и 3. батаљона Рудничке бригаде, а након тога и 1. батаљон прве класе. Међутим, трупе са десног крила су се ужурбано повлачиле и јединице које су стигле као појачање су им се придружиле. Генерал Михаил Черњајев је пратио развој битке, али под командом није имао резерве које је могао да пошаље у помоћ. Када се чинило да ће српска војска бити притерана ка Морави, Путник у борбу уводи један батаљон Рудничке бригаде друге класе којим је лично командовао. Радомир Путник се појавио на челу батаљона са исуканом сабљом и тиме позитивно утицао на морал војника у три претходно послата батаљона. Охрабрена српска војска је кренула у контранапад, одбивши непријатеља до Песковитог лаза и Сараманске косе. Тек кад је Ејуб-пашин корпус фронталним нападом заузео Прћиловичке висове, угрозивши тако директно позадину и бок српских јединица код Горњих Адроваца, Рудничка бригада је била присиљена на повлачење, заједно са осталим јединицама на линију Трњане-Житковац, а већ сутрадан, 2. септембра на почетне положаје на гребену између Ђуниске и Пешчаничке реке. У боју код Адревца, Рудничка бригада је изгубила 696 војника, а Радомир Путник се показао као храбар и способан командант.
Турци су након битке код Адровца одбацили српско десно крило са линије Ђунис-Шиљеговац и ту су зауставили напредовање. Након тих борби, наступило је десетодневно примирје, које су обе стране искористиле за припрему за наставак борби.
Генерал Черњајев је 28. септембра наредио напад на турску војску на левој обали Мораве. Прве у напад су прешле трупе са креветског гребена под командом руског пуковника Межењинова, и у склопу тих јединица је била и Путникова бригада, која је наступила у другом борбеном реду. Српска војска је упорно јуришала на турске положаје успевши са потисне турске предстраже иако су се Турци храбро бранили и одбијали све српске нападе. Након убацивања последњих резерви и неуспешног напада, десетковане јединице Креветске колоне су се повукле на почетне положаје. Битка на Кревету је завршена без победника и сврстава се међу најкрвавије битке овог рата. У тој бици Срби су изгубили око 2.500, а Турци 1.200 људи. Путник се у овој бици показао као хладнокрван предводник, а нападе своје јединице водио је веома ревносно. Након битке на Кревету, наступило је примирје које је са прекидима трајало до 19. октобра.