Хепатитис Ц је контактом преносива инфекција јетре изазвана вирусом хепатитиса Ц (ХЦВ). Вирус хепатитиса Ц откривен је 1989. године, након кога је разјашњен узрок настанка великог броја посттрансфузијског хепатитиса дотад непознатог узрока. Због сличне грађе генома и полипептида са другим хуманим флавивирусима, ХЦВ је сврстан у породицу Флавивиридае, из рода Хепацивирус. Светска Здравствена Организација (СЗО), процењује да је око 170-200.000,000 људи (око 3% светске популације), заражено са ХЦВ, мада се претпоставља да је стварна преваленца вероватно већа јер већина инфекција има асимптоматски ток и остаје непрепозната. СЗО процењује да се годишње са ХЦВ зарази око 3-4.000.000 људи. Не зна се да ли вирус проузрокује болест код животиња.

Хепатитис Ц често се јавља као асимптоматска болест, па због неблаговременог дијагностиковања прелази у хроничну инфекцију, која након много година може да доведе до тежих оштећења јетре, и појаву цирозу јетре. У тежим случајевима, цироза јетре праћена је; отказивање функција, раком јетре, или великим проширењем венског система једњака и желуца, која могу да доведу до масовног искрварења и смртног исхода.

Главни пут преноса ХЦВ је директан контакт са крвљу заражене особе. Ризик преноса је највећи након директне трансфузија крви и крвних деривата инфицираног даваоца или након перкутаног контакта употребом ХЦВ зараженог прибора при интравенској примени дроге. Описана је и учесталија појава ХЦВ инфекције у особа које користе кокаин за ушмркавање, вероватно због заједничке употребе прибора зараженог крвљу. Средње велик ризик преноса ХЦВ имају особе на хемодијализи због малих али понављајућих излагања вирусу у болничким условима.

Пегинтенферон и рибавирин су стандардни лекови који се користе у терапији хепатитиса Ц. Између 50-80% болесника након примене терапије бива излечено. Код болесника код којих се развија трајно оштећење јетре (цироза или рак јетре) може бити потребна трансплантација јетре, мада постоји ризик од накнадне вирусне инфекције после трансплантације. За хепатитис Ц вакцина не постоји.

Историјат Средином 1970-их, Харви J. Алтер, начелник Одељења за инфективне болести на Одсеку за трансфузиону медицину Националног здравственог института, и његов истраживачки тим показали су да већина случајева хепатитиса након трансфузије крви није последица инфекције вирусом хепатитиса A или Б. Упркос овом открићу, међународни истраживачки напори на идентификацији вируса су били неуспешни током наредне деценије.

Године 1987, Мајкл Хоутон, Кви-Лим Чу, и Џорџ Куо Чајрон корпорација, у сарадњи са Д. В. Брадлијем из Центра за контролу и превенцију болести, користили су нови приступ молекуларном клонирању у идентификацији непознатог организма и развијању дијагностичког теста.

Године 1988, Алтер је потврдио присуство ХЦВ, верификацијом његовог присуства на плочици са не А и не Б узрочницима. У априлу 1989, откриће ХЦВ је објављено у два чланка у часопису (Наука). Године 2000, Алтеру и Хоутону је одато признање доделом Ласкерове награде за клиничко медицинско истраживање због како се наводи у образложењу пионирског рада који је довео до открића вируса узрочника хепатитиса Ц и развоја скрининг метода, смањивши ризик хепатитиса везаног за трансфузију крви у САД са 30% 1970. на практично нула 2000. године..Winners Albert Lasker Award for Clinical Medical Research, The Lasker Foundation. Приступљено 20 February 2008.

Чајрон корпорација је поднела захтев за неколико патената на вирус и његову дијагнозу.Houghton, M., Q.-L. Choo, and G. Kuo. NANBV Diagnostics and Vaccines. European Patent No. EP-0-3 18-216-A1. European Patent Office (filed 18 November 1988, published 31 May 1989). СДС је одустао од конкурентског захтева за патентирање 1990. године након што је Чајрон исплатио 1,9 милина долара СДС-у и 337.500 долара Бредлију. Године 1994. године, Бредли је тужио Чајрон, тражећи да поништи патент и и тај пројекат буде укључен као супроналазач, добије одштету и ауторски хонорар. Одустао је од тужбе 1998. године након што је изгубио парницу пред апелационим судом.

Откриће узрочника хепатитиса Ц довело до значајних побољшања у дијагностици и антивиралном лечењу.

Епидемиологија мини|300п|Распрострањеност хепатитиса Ц у целом свету 1999. године мини|300п| Инвалидитет прилагођен годинама живота за хепатитис Ц 2004. године на 100.000 становника

Од 130 до 170 милиона људи, или ~3% светског становништва, живи са хроничним хепатитисом Ц. Сваке године се зарази од 3–4 милиона људи, а више од 350.000 људи умре годишње од обољења везаних за хепатитис Ц. У 20. веку дошло је до знатног увећања стопе оболелих због комбиновања ИУД и интравенских лекова или нестерилисане медицинске опреме.

У Сједињеним Државама, око 2% људи годишње има хепатитис Ц, са 35.000 до 185.000 нових случајева годишње. Стопа се смањила на Западу од 1990-их захваљујући побољшаном скринингу крви пре трансфузије. Годишња смртност од ХЦВ у Сједињеним Државама је од 8.000 до 10.000. Очекује се да ће се стопа смртности повећати када се људи инфицирани путем трансфузије пре тестирања на ВХЦ разболе и умру. <center> Процењена дистрибуција, у неким земљама света, броја особа заражених вирусом хепатитиса Ц {| class="wikitable" |- ! СЗО регија !! Укупна популација(у милионима) !! Преваленца ХЦВ(%) !! Заражена популација(у милионима) |- | Африка ||<center> 602 ||<center> 5,3 ||<center> 31,9 |- | Јужна и Северна Америка ||<center> 785 ||<center> 1,7 ||<center> 13,1 |- | Европа ||<center> 858||<center> 1,03 ||<center> 3,89 |- | Југоисточна Азија ||<center> 150 ||<center> 2,15 || 32,3 |} Стопа инфекције је виша у неким земљама Африке и Азије. У земље са веома високом стопом инфекције убрајају се: Египат (22%), Пакистан (4,8%) и Кина (3,2%). Висока стопа у Египту се доводи у везу са сада укинутом кампањом масовног лечења шистосомијазе, коришћењем неправилно стерилисаних стаклених шприцева.

У преваленцији ХЦВ инфекције постоје старосно специфичне разлике. Тако САД, Аустралија, Италија и Шпанија припадају групи држава са подједнаком преваленцијом ХЦВ инфекције (1-1,9%) (32). У САД, највиша преваленција ХЦВ (две трећине свих инфекција) забележена је у старосним групама од 30-49 година. Насупрот САД, у Италији и Шпанији преваленција хепатитиса Ц се повећава са годинама те је највећи број заражених старости изнад 50 година. У Италији, Јапану и Кини, постоје хиперендемска подручја у којима је преваленција ХЦВ инфекције и до 20 пута виша него у општој популацији те двоструко виша од преваленције у истим старосним групама у осталим деловима државе.

Етиологија Вирус хепатитиса Ц је мали, увијени, једноланчани, позитивно дефинисани РНК вирус. Члан је родаhepacivirus из породице Flaviviridae. Постоји седам главних генотипа ВХЦ. У Сједињеним Државама, генотип 1 проузрокује 70% случајева, генотип 2 проузрокује 20%, и сви остали генотипови проузрокује 1%. Генотип 1 је најчешћи и у Јужној Америци и Европи.

Путеви преношења Првенствени начин преношења ХЦВ у развијеном свету је интравенска употреба дроге (ИУД), а у земљама у развоју поред ИУД, главни путеви преношења су трансфузија крви и небезбедне медицинске процедуре, У 20% случајева узрок преношењања је непознат;

Интравенска употреба дроге је главни фактор ризика за хепатитис Ц у многим деловима света. Након истраживања у 77 земаља утврђено је да 25 земаља има стопу хепатитиса Ц од 60% до 80% међу популацијом интравенских наркомана, укључујући ту и Сједињене Америчке Државе и Кину. Дванаест земаља имају стопу већу од 80%. Десет милиона интравенских наркомана у свету заражено је хепатитисом Ц; од тога земље са највећим бројем су Кина (1,6 милиона), САД (1,5 милиона), и Русија (1,3 милиона).

Стопа хепатитиса Ц међу затвореницима у Сједињеним Државама је десет до двадесет пута већа од стопе међу општом популацијом, што у студији приписују високоризичном понашању као што су ИУД и тетовирање нестерилном опремом...

Трансфузија крви, производи од крви, и трансплантација органа без скрининга на ХЦВ стварају значајан ризик за инфекцију. Сједињене Државе су установиле универзални скрининг 1992. године. Од тада је стопа инфекције смањена од стопе један у 200 јединица крви на стопу један у 10.000 до 10.000.000 јединица крви. Овај ниски ризик се задржао јер постоји период од 11–70 дана откако потенцијални давалац крви добије хепатитис Ц до добијања позитиван налаза крви. Неке земље не врше скрининг на хепатитис Ц због трошкова.

Особа која задобије повреду иглом од особе која има ХЦВ има 1,8% шансу да ће добити болест. Ризик се повећава ако је коришћена игла шупља а убодна рана дубока. Постоји ризик када је слуз изложена крви; али тај ризик је мали, и не постоји ризик ако је неоштећена кожа изложена крви. Тетоважа се доводи у везу са двоструко или троструко већим ризиком за добијање хепатитиса Ц. То може бити проузроковано нестерилном опремом или контаминацијом коришћених боја. Тетоважа или пирсинг тела вршени пре средине 1980-их или у непрофесионалним условима су од посебног значаја, будући да се у таквом окружењу мало води рачуна о стерилности. Изгледа да што је већа тетоважа, већи је и ризик. Готово половина затвореника дели нестерилисану опрему за тетовирање. ХЦВ се ретко доводи у везу са оним тетоважама које су извршене у лиценцираном објекту.

Хепатитис Ц се може пренети и болничком опремом укључујући: поновну употребу игала и шприцева, вишекратно коришћење медицинских бочица, кеса за инфузију, и нестерилне операционе инструменте. Лоши услови у медицинским и стоматолошким објектима су главни узрок ширења ХЦВ у Египту, земљи са највећом стопом инфекције на свету.

Не зна се поуздано да ли се хепатитис Ц може пренети сексуалним путем. Мада постоји веза између високоризичне сексуалне активности и хепатитиса Ц, није јасно да ли је болест проузрокована употребом дроге која није споменута или самим сексом. Докази подржавају да не постоји ризик за хетеросексуалне парове који немају секс са другим људима. Упражњавање секса које укључује високи ниво трауме унутрашњости аналног канала, као што је анална пенетрација, или који се дешава када постоји и полно преносива болест, укључујући ХИВ или гениталну улцерацију, представљају ризик. Влада Сједињених Држава препоручује коришћење кондома само да би спречила преношење хепатитиса Ц код људи који имају више партнера.

Ствари за личну хигијену као што су жилет, четкица за зубе, и инструменти са маникир или педикир могу доћи у контакт са крвљу. Ако их дели са другима, особа ризикује да се изложи ХЦВ. Људи треба да воде рачуна о посекотинама, ранама и другим облицима крварења. ХЦВ се не шири путем обичног контакта, загрљајем, пољупцем, или коришћењем заједничког прибора за јело или кување.

Пренос Хепатитиса Ц са мајке на дете Пренос хепатитиса Ц са заражене мајке на дете се дешава у мање од 10% трудноћа. Не могу се предузети мере које би промениле тај ризик. Вирус се може пренети током трудноће или на порођају. Дуг порођај се доводи у везу са повећаним ризиком преношења. Нема доказа да се ВХЦ шири путем дојења; међутим, заражена мајка треба да избегне да доји ако су јој брадавице напукле или крваре, или је њена вируленција велика.

Клиничка слика

Хепатитис Ц проузрокује акутне симптоме у само 15% случајева. Симптоми су чешће благи и нејасни, укључујући и смањени апетит, умор, мучнину, болове у мишићима или зглобовима, и губитак тежине. Само неколико случајева акутне инфекције се доводи у везу са жутицом. Инфекција се отклања без лечења код 10-50% људи, чешће код млађих женских особа.

Хронична инфекција