Слободарска партија Аустрије (СПА; ) јесте крајње десничарска и национал-конзервативна политичка странка у Аустрији. Странка, коју предводи Херберт Кикл, чланица је политичке групе Европа нација и слободе у Европском парламенту, као и Покрета за Европу нација и слободе.

СПА је основана 1956. године као насљедник краткотрајне Федерације независних, представљајући „трећи камп” Аустрије, тј. пангерманистичку и национал-либералну опозицију и социјализму и католичком клерикализму. Први предсједник странке је био Антон Рајнталер, бивши нацистички функционер и официр Шуцштафела. СПА, трећа партија са скромном подршком, примљена је у Либералну интернационалу 1979. године и учествовала је у влади коју је предводила Социјалдемократска партија Аустрије (СДПА), послије парламентарних избора у Аустрији 1983. године. Јерг Хајдер изабран је за новог предсједника СПА 1986. године, а странка је започела свој идеолошки преокрет ка десничарском популизму. Овај нови политички правац убрзо је резултовао јаким растом изборне подршке, мада је то довело до прекида веза са СДПА. Године 1993, након контроверзног приједлога о имиграционим питањима, присталице политичког правца ближег класичном либерализму напустиле су СПА и формирале Либерални форум, која је преузела мјесто СПА у Либералној интернационали (с обзиром да је СПА била приморана да напусти ЛИ), која се касније спојила са Неосом 2014. године.

На парламентарним изборима у Аустрији 1999. године СПА је освојила 26,9% гласова, што је њен најбољи резултат на националном нивоу, избивши тако изнад Аустријске народне партије (АНП) са малом разликом у гласовима. То је довело до формирања коалиционе владе АНП са СПА 2000. године. СПА је ускоро постало неудобно у власти и на наредним парламентарним изборима 2002. године нагло је изгубила подршку, освојивши 10,0% гласова; међутим, ове двије странке су се сложиле да наставе своју коалициону владу након избора. Повећана неслагања унутар СПА 2005. године довела је до тога да Хајдер и неколико водећих чланова (укључујући три министра у влади) напусте партију и оснују Савез за будућност Аустрије, која је замијенила СПА као партнер у влади.

Од тада, под Штрахеовим вођством, странка је поново стекла подршку. На парламентарним изборима 2013. године СПА је освојила 20,5% гласова и, у скорије вријеме, на неким државним изборима избила је изнад СДПА и АНП, улазећи у коалициону владу са СДПА у Бургенланду и освојивши преко 30% гласова у Бечу. Коначно, на предсједничким изборима 2016. године, члан СПА Норберт Хофер освојио је највише гласова у првом кругу са 31,5% гласова, али га је на крају побиједио кандидат Зелених Александер Фан дер Белен, који је у другом кругу освојио 53,8% насупрот Хоферовим 46,2%.

На ванредним парламентарним изборима 2017. године СПА је освојила 26% гласова и ушла у коалициону владу као мањи партнер са АНП са Себастијаном Курцом као канцеларом. Афера Ибица, која је избила 17. маја 2019. године, довела је до Штрахеове оставке на дужност замјеника канцелара и вође странке, а што је даље довело до раскида коалиције са АНП, као и до нових избора.

Историја Политичка позадина

Слободарска партија Аустрије (СПА) је проистекла из пангерманског и национал-либералног покрета који вуче коријене још из Револуције 1848. године у Аустријском царству. Током међуратног периода национал-либерални покрет (окупљен у Народну странку Велике Њемачке) борио се против хришћанско-социјалног и марксистичког покрета у борби за структуру нове републике према својим идеологијама. Након кратког грађанског рата 1934. године, основана је Савезна Република Аустрија, ауторитативна диктатура Хришћанске социјалне партије. Након што је Нацистичка Њемачке 1938. године аншлусом припојила Аустрију, национал-либерални покрет (који је увијек тежио ка Великој Њемачкој са Аустријом у њеном саставу) у потпуности је прогутао аустријски националсоцијализам и све остале партије које ће на крају апсорбовати нацистички тоталитаризам. И социјалисти и хришћански социјалци су били прогоњени за вријеме нацистичке владавине, а национал-либерални покрет је замро након рата због везе са националсоцијализмом.

Године 1949, Федерација независних (ФН) је основана као национал-либерална алтернатива главним аустријским партијама — Социјалдемократска партија Аустрије и Аустријска народна партија, насљедницима марксистичке и хришћанске социјалне партије из међуратног периода. ФН су основала двојица либералних салзбуршких новинара — бивши затвореници Нацистичке Њемачке — због жеље да се одвоје од социјалистичког и хришћанског покрета и због страха да непријатељство након брзо спроведене послијератне политике денацификације (која није разликовала чланове партије и ратне злочинце) може довести до оживљења нацизма. Како би постала политичком дом свакоме ко није члан двије највеће партије, ФН је инкорпорисала низ политичких покрета — укључујући либерале слободног тржишта, популисте, бивше нацисте и њемачке националисте, који нису могли да се придруже једној од двије највеће партије. ФН је освојио 12% гласова на општим изборима 1949. године, али је убрзо након тога почела да јој опада подршка. У СПА се развила 1955/56. године након што се спојила са мањом Слободарском партијом 1955. године; нова партија је основана 17. октобра 1955. године, а оснивачки конгрес је одржан 7. априла 1956. године.

Ране године (1956—1980)

Први предсједник СПА био је Антон Рајнталер, бивши министар пољопривреде Нацистичке Њемачке и официр СС. Њега је канцелар АНП Јулијус Раб замолио да преузме покрет, умјесто да се препусти на вођство групи која је више социјалистичка. Иако је већина бивших нациста вјероватно приступила у двије главне странке у апсолутном броју, они су ипак чинили већи проценат чланова ФН због малог чланства странке. Ипак, нико од њих није био прави револуционар и слиједили су прагматичне, неидеолошке политике. СПА је служила као средство њихове интеграције у Другу републику; странка је била радо виђен партнер СДПА и АНП у регионалној и мјесној политици, иако је искључена на државном нивоу. АНП и СПА су имале заједничког кандидата на предсједничким изборима 1957. године, који није однио побједу.

На мјесто предсједника странке послије Рајнталера је ступио Фридрих Петер (такође бивши официр СС), који се налазио на челу странке током шездесетих и седамдесетих година и странку је помјерио ка политичком центру. Велика коалиција СДПА и АНП која је била на власти од краја рата пропала је 1966. године, када је АНП стекла довољно гласова да власт води сама. Предсједник СДПА Бруно Крајски (Јеврејин) бранио је Петерову прошлост и покренуо је политички однос — као и лично пријатељство — са Петером; СДПА је 1970. године по први пут формирала мањинску владу са СПА. Најекстремнија фракција СПА је 1967. године напустила странку и основала Националдемократску партију, који су појединци видјели као коначно избацивање нацистичког насљеђа из странке. Под утицајем Крајског, нова генерација либерала је СПА учланила у Либералну интернационалну 1978. године. Током Петеровог предсједавања странком она никада није прешла 8% гласова на општим изборима и уопштено није имала великог политичког утицаја.

Штегерово вођство (1980—1986)

Либерал Норберт Штегер је изабран за предсједника СПА 1980. године; у настојању да стекне већу популарност, помогао је СПА да се успостави као умјерена центристичка либерална странка. Његова визија је била трансформација СПА у аустријску верзију њемачке Странке слободних демократа, фокусирајући се на слободно тржиште и антистатичке политике. Осамдесетих година, аустријски политички систем се почео мијењати; доминација СДПА и АНП је почела опадати, а аустријско бирачко тијело је почело да скреће удесно. Предсједник СДПА Бруно Крајски охрабривао је помјерање СПА ка центру, у циљу да успостави савез СДПА—СПА против АНП. Парламентарни избори 1983. године су били преломни, СДПА је изгубила апсолутну већину у Парламенту, што је довело до формирања „мањинске коалиције” СДПА—СПА. Иронично, избори 1983. године су били најгори у историји за СПА (стекли су нешто мање од 5% гласова) и током неколико наредних година странка је имала подршку од 2—3% — или чак мању — у истраживањима јавног мнења. Као посљедица тога, у странци се убрзо догодио расцјеп због унутрашњих сукоба.

Године 1983, десничар Јерг Хајдер преузео је вођство над значајним огранком СПА у Корушкој. Важност Корушке датира од Борбе за сјеверну границу послије Првог свјетског рата и каснијих антисловенских осјећања која су произашла из страха да ће то подручје преузети Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Уз охрабрење од масовних медија, убрзо се развила борба између Штегера и Хајдера о будућности партије, У случају Редер из 1985. године, на примјер, Хајдер је пружио снажну подршку министру одбране Фридхелму Фришеншлагеру из СПА када је лично пружио добродошлицу осуђеном ратном злочинцу из Вафен СС Валтеру Редеру, када је Редер стигао на аеродром у Грацу након пуштања на слободу из Италије. Док се СПА средином осамдесетих година стално борио са ниском подршком, у Корушкој је била потпуно другачија ситуација у огранку странке са Хајдером на челу (гдје је странка повећала подршку на покрајинским изборима са 11,7% 1979. на 16% 1994. године).

Током Националне конвенције у Инзбурку 1986. године, унутрашња трвења су се претворила у отворени сукоб; то је довело до избора Хајдера на дужност предсједника странке са 58% гласова, уз подршку конзервативне и пангерманистичке фракције. Међутим, долазећи канцелар Франц Враницки из СДПА — који је на дужност ступио 1986. године — имао је веома негативно мишљење о Хајдеру, кога је сматрао крајњим десничаром. Враницки је накнадно најавио изборе 1986. године, у поступку распуштања „мањинске коалиције” СДПА—СПА и, након избора, СДПА је ступила у колацијиу са АНП. Под Хајдеровим вођством, СПА је повећала проценат гласова на 9,7%, док је партија временом постала све више десничарска и полако је губила свој бивши либерални утицај. Како је СПА повећала своју изборну подршку Хајдеровом радикално-популистичком реториком, странка је умањивала шансе за ступање у коалицију са другим странкама.

Хајдерово вођство (1986—2000)

Са Јергом Хајдером као новим предсједником странке, покрајински избори у Корушкој 1989. године изазвали су сензацију; СДПА је изгубила већину, АНП дошла на статус треће странке, док је СПА послије избора избила на друго мјесто са 29% гласова. СПА је формирала коалицију са АНП, са Хајдером као гувернером Корушке (то је његов дотадашњи највећи политички успјех). Током општих избора 1990. година партија је напустила либерални курс, умјесто тога се фокусирајући на имиграцију и све више критикујући политички естаблишмент и ЕЗ. Након Хајдерове опаске 1991. године да је у Нацистичкој Њемачкој „постојала пристојна политика запошљавања” (за разлику од тренутне Аустријске владе), уклоњен је са дужности гувернера Корушке на заједничку иницијативу СПА—АНП и на ту дужност је постављен Кристоф Цернато из АНП. Касније те године, СПА је стекла добитке на изборима у три покрајине (најважнији су били у Бечу).

Док је Хајдер често користио контроверзну реторику, његови изричити политички циљеви су били мала влада са непосредном демократијом умјесто централизованог тоталитаризма. Пратећи све већу важност имиграције као политичког питања, партија је 1993. године одлучила да покрене иницијативу „Аустрија прва!” (позивајући на референдум о имиграционом питањима). Иницијатива је била контроверзна и пет посланика из СПА, укључујући Хајду Шмит, напустило је партију и формирало Либерални форум (ЛФ). Везе СПА са Либералном интернационалом су постале све напетије и годину касније СПА је напустила ЛИ (која се спремала да из избаци). Либерални форум се ускоро придружио ЛИ умјесто СПА. Хајдер је 1999. године поново изабран на дужност гувернера Корушке.

Коалициона влада (2000—2005)