Микеланђело ди Лодовико Буонароти Симони (; Капрезе, 6. март 1475 — Рим, 18. фебруар 1564) био је италијански ренесансни вајар, сликар, архитекта и песник, један од најзнаменитијих и наjутицајнијих уметника историје европске уметности.

За вријеме живота већ је био сматран највећим умјетником свога времена, а од тада па до данас једним од највећих умјетника свих времена. Велики број његових дјела из сликарства, вајарства и архитектуре су међу најпознатијим у историји умјетности. Фреске таванице Сикстинске капеле у Ватикану данас представљају његова најпознатија дјела, иако је Микеланђело себе сматрао вајарем. Рад на више умјетности није био неуобичајен у његово вријеме. Скулптуре у мермеру је радио читавог свог стваралачког вијека, а другим умјетностима се бавио само у одређеним етапама.Gombrich, E. H. (pp. 303-315) (The Story of Art — оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. Велика популарност фрески Сикстинске капеле је највјероватније посљедица велике популарности сликарства у 20. вијеку, али такође и чињенице да већи број његових скулптура нису завршене.

Обука и рани утицаји

Микеланђело Буонароти-Симони је рођен 6. марта 1475. године у малом тосканском мјесту Капрезе, гдје је његов отац Лодовико Буонароти добио посао привременог градоначелника. Лодовико је тада имао тридесет и једну годину, али изгледа да му је то био први плаћени посао.Stone, Irving and Jeane I, Michelangelo, Sculptor (From the translation by Charles Speroni), Doubled & Company, INC, Garden City, New York, 1962

Насљедник, заједно са својим братом Франческом, опадајућег богатства племићке породице Буонароти, која према забиљеженим подацима потиче из 1228. године и која је стекла богатство трговином и размјеном новца, Лодовико је био задужен за бригу о златним дукатима који су преостали у посједу Буонаротија. Иако су Буонаротији као породица, стари колико и Медичи, Строци и Торнабуони, а познато је и да су плаћали порез у Фиренци скоро три вијека, Микеланђелов деда је изгубио скоро све посједе и богатство, остављајући својим синовима само породичну вилу са фармом у мјесту Сетињано и једну кућу у Фиренци са проблематичним власничким статусом.

Микеланђелова мајка Франческа ди Нери Минијато дел Сера, умрла је када је Микеланђело имао само шест година. У то вријеме Микеланђело је био у добу када су сви синови добростојећих тосканских породица започињали своје школовање. Ипак, Микеланђело ће први пут угледати учионицу тек четири године касније.

Умјесто учења грчког и латинског, што је била тосканска традиција, Микеланђело је провео то вријеме у друштву једне породице каменорезаца чији су чланови више генереција резали и довлачили мермерне блокове за грађевине и палате у Фиренци.

У међувремену његов отац се поново жени, Лукрецијом ди Антонио ди Сандро Убалдини, која обраћа пажњу Лодовику да Микеланђело још није почео никакво школовање.

Са десет година Микеланђело је примљен у Урбинову школу граматике у Фиренци у којој је провео наредне три године. Будући да је основно образовање почео врло касно и да је претходне четире године провео апсорбујући за њега много интересантније ствари, у тој школи се није истакао и чак није научио да чита латински или грчки.

Умјетничку обуку Микеланђело је такође почео релативно касно за тадашња схватања, негдје са 13. година, вјероватно послије превазилажења примједби које је имао његов отац, а које су се односиле на деградацију његовог друштвеног статуса, (у то вријеме статус умјетника је био еквивалентан статусу занатлије). Ипак, на очеву интервенцију Микеланђело бива примљен на обуку од три године у радионици тада веома познатог и перспективног фирентинског сликара, Доменика Гирландаја, али је напушта послије само годину дана и више сукоба са својим учитељем, тврдећи да „нема шта да научи“. Упркос овој тврдњи тада младог и поносног Микеланђела, сматра се да је у радионици Гирландаја савладао вјештину технике фреско сликарства.

Из те прве епохе сачувано је више цртежа, углавном копија фигура из Гирладајових дјела, али и мањи број копија дјела других старијих фирентинских мајстора, као што су Ђото и Мазачо. Копирање дјела учитеља и великих мајстора, био је стандардни начин на који су тадашњи млади умјетници стицали искуство и развијали своју умјетничку вјештину и таленат.

Таленат Микеланђела је врло брзо запазио и тадашњи владар Фиренце, Лоренцо Медичи, звани Лоренцо Величанствени и примио га под своју заштиту. Оно што је било важно за младог умјетника, је да је од тог момента имао приступ умјетничкој колекцији Медичија, коју су доминирали дијелови античких римских скулптура, као и да је био окружен великим познаваоцима античке умјетности, књижевности, митологије и филозофије.

Лоренцо Величанствени, који је себе окружио поетама, умјетницима и интелектуалцима, није био велики мецена ренесансне умјетности као што тврди легенда која је о њему створена. Дјела која је сакупљао, користио је као декорацију своје резиденције, а окруживао се најбољим умјетницима и интелектуалцима за потребе политичких утицаја. Вајар у бронзи и пријатељ Медичија Бертоло ди Ђовани, један од многобројних ученика Донатела, био је задужен за чување и одржавање колекције, а уједно је био и најближе ономе што би се могло назвати Микеланђелов учитељ вајарства. Ипак, Микеланђело није слиједио његов начин рада, нити га је привлачило вајарство у бронзи.

Једно од два Микеланђелова дјела која су преживјела из овог раног периода, је варијација на тему једне композиције са староримског саркофага, а Бертоло је урадио једну сличну у бронзи. Ријеч је о композицији Битка Кентаура из 1492. године. Покрет и снага фигура разјашњавају боље умјетникова каснија интересовања од дјела Дјевица са степеница (1491), које карактерише деликатан третман ниског рељефа и које одражава тадашњу моду у вајарству фирентинских вајара.

Микеланђело је тежио да разоткрије све тајне које су чувале скулптуре античких вајара, који су знали да представе сву љепоту људског тијела у покрету, са свим мишићима и тетивама. Као и Леонардо, није се задовољавао да научи законе анатомије из треће руке, односно преко античке скулптуре. Сам је анализирао људску анатомију, дисецирао мртва људска тијела и цртао живе моделе, све док сваки детаљ људске фигуре није престао да буде тајна за њега. Али за разлику од Леонарда, за којег је човјек био само једно од чуда Природе, Микеланђело се потрудио да у потпуности овлада проблемом његовог представљања, у свим могућим позама и покретима.

Битка лапита и кентаура

мини|Битка лапита и кентаура или Битка кентаура око 1492. г., мермерни високи рељеф, 84,45 x 90,49 cm. Битку кентаура је Вазари (1568) насловио као „Битка између Херкула и кентаура”, а Кондиви (1553) „Отмица Дејанире и битка кентаура”. По Кондивију, идеју за рељеф је Микеланђело добио од Полицијана, учитеља синова Лоренца Величанственог. Пјесник и хуманиста Полицијано се највјероватније упознао са субјектом преко Бокачове Генеаологије или збирке легенди која је приписана Хигинију. Детаљи овог рељефа нису сасвим јасни. Још увијек није разјашњено које од фигура су кентаури, а још мање које су мушке а које женске. По Џастију, међутим, централна фигура је кентаур Еуритије, док Кнап мисли да је ријеч о Херкулу или Тезеју. Овакве сцене су моделоване на предњим странама саркофага римског царског периода, а коњички рељеф који је урадио Бартолдо (Микеланђелов учитељ код Медичија) је често упоређиван са овим Микеланђеловим. Изгледа да је Микеланђело веома волио овај свој рељеф кентаура (што потврђује и Кондиви), који је израдио кад му је било седамнаест година. У сваком случају, чувао га је цијелог живота, а затим је припао његовој породици.

Скорије интерпретације кажу да је на рељефу приказана Битка лапита и кентаура, инспирисана у митолошкој легенди детаљно испричаној у Овидијевој Метаморфози. По тој легенди, кентаури, а који су били позвани на свадбену прославу лапита, су покушали да отму њихове жене укључујући младу, узрокујући тиме битку са свим расположивим средствима. Она има смисла будући да у рељефу има највише приказаних људских фигура а тек неколико кентаура чији коњски дио практично није ни видљив, већ тек сугерисан.

Прва етапа

Фиренца је у то вријеме била водећи умјетнички центар Европе, гдје су радили најбољи умјетници и супарништво међу њима било је врло стимулативно. Ипак, град више није био у могућности да свим умјетницима понуди посао на великим пројектима као раније, због чега су водећи фирентински умјетници, Леонардо да Винчи и његов учитељ Андреа Верокио, напустили Фиренцу у потрази за бољим могућностима у другим градовима. Медичијеви су пали 1494. године, а Микеланђело је отишао раније, прије политичког метежа.

Статуе за гроб св. Доминика у истоименој цркви у Болоњи

У Болоњи, Микеланђело је био најмљен као замјена преминулог вајара на великом пројекту, како би исклесао посљедње три фигуре неопходне за завршетак израде гробнице и шкриње св. Доминика (1494—1495. године) у истоименој цркви. Те три мермерне фигуре карактерише посебна експресивност и оригиналност.

Одступајући од маштовите агилности фигура свог претходника, Микеланђело је наметнуо озбиљност поједностављујући масу форме, као посљедица студије дјела античких вајара и насљеђа фирентинске умјетничке традиције, мада је поједностављивање маса фигура било у контрасту са тадашњом тенденцијом представљања, што вјернијег дочаравања текстуре и детаља људског тијела. Истицање озбиљности се такође одражава у избору мермера као материјала.

Иако су ти квалитети константа у Микеланђеловој умјетности, повремено их је напуштао или модификовао због спољашњих фактора, специфичне функције дјела или због стимулативних утицаја стваралаштва других умјетника.

Бахус или Бах мини|Бахус или Бах (1496–1498), Мермер, висина 203,2 cm, укључујући основу, Музеј Баргело у Фиренци. То је случај са Бахусом који је настао у Риму (1496—1498. године), послије кратког повратка у Фиренцу, првом Микеланђеловом скулптуром великих димензија која је сачувана до данас. Инспирација за Бахуса долази из античких грчких и римских примјера скулптуре, али је далеко покретнија и сложенија у изради. Дочарана нестабилност сугерише карактер „бога вина”, исклесаног у мермеру вансеријском виртуозношћу. Предвиђен да буде изложен у врту, Бахус је једина Микеланђелова скулптура која позива на посматрање са свих страна, а не само са фронталне.

Према ријечима Кондивија, наручиоц статуе је банкар Јакопо Гали. Наручен 1496. године био је предвиђен за врт Галијеве виле. Бахус и сатир су исклесани из једног каменог блока. Вазари је први примјетио хемафродитски елемент фигуре: „Чудесна смјеша оба пола – комбинацијом виткости младића са округлом пуноћом женског тијела”; на шта је Кондиви додао: „Очи Баха су мутне и непристојне.” Патолошки карактер фигуре је често одбијао критичаре. Бринкман га је назвао „најсировијом скулптуром Микеланђела коју посједујемо”; Маковски описује „порок у блиставом младалачком лицу” као естетску грешку. Стендал напомиње: „Микеланђело је разоткрио антику у оној мјери у којој она изражава снагу фигуре, али лице је грубо и без шарма.” Слично је написао пјесник Шели: „Лице ове фигуре је најгора грешка духа и значења Бахуса. Изгледа као да је пијан, сиров и прост, а његов израз разузданости је оно најодвратније.” Он проналази грешку у укочености ногу, што је погрешно, будући да су оне управо натуралистични приказ полупарализованих покрета пијаних богова. Сви критичари, међутим, примјећују умјетничку савршеност скулптуре и присутност хришћанског елемента у овој паганској теми.

Пијета или Богородица са преминулим Христом мини|Богородица са преминулим Христом или Пијета. Мермер, висина 175,26 cm, 1498. године. Рим, Ватикан.