Надежда Петровић (Чачак, 11. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је српска сликарка и фотограф.
Њен опус обухвата скоро триста уља на платну, око стотину скица, студија и крокија као и неколико акварела. Дела јој спадају у токове сецесије, симболизма, импресионизма и фовизма. Својим радом је поставила темељ српском модерном сликарству.
Једна је од оснивача Кола српских сестара и први секретар организације. Пионирка је ратне фотографије међу женама на Балкану. Прва је жена ликовни критичар и уз Бранка Поповића је родоначелник новије српске ликовне критике.
Надежда Петровић је волонтирала као болничарка српске краљевске војске у Балканским ратовима и Првом светском рату. Током Великог рата је преминула од последица тифуса.
Биографија мини|Сестре Надежде Петровић
Рођена у Чачку 29. септембра/11. октобра 1873. годинеГ. Оташевић: „Поп није извор за „Википедију””, Политика, стр. 10, 25. октобар 2021. од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве рођене Зорић, сестричине Светозара Милетића. По очевој линији води порекло из Херцеговине, док се мајчина породица преселила са Космета током Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и населила у Земуну. Обоје родитеља су били образовани, познавали су књижевност, историју, сликарство и залагали су се за препород Србије, просвећивање народа и боље услове живота на селу. Надеждин отац је био даровит за сликарство и учио је код Стеве Тодоровића. Породица је имала 13 деце од којих је 9 преживело. Њене млађе сестре биле су Милица Мишковић и Анђа Петровић, а најмлађи брат је био књижевник Растко Петровић.
Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.
Надежда Петровић године 1899. и 1900. радила је као педагог у Пљеваљској гимназији у Аустроугарској окупационој зони Пљеваља. Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Конзервативни критичари за њена дела нису имали позитивне рецензије. Тада се у делу београдске штампе термин импресионизам спомиње са поругом. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.
Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Савком Суботић оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Она је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и Стару Србију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Написала је још једну необјављену драму. Драма није објављена за њеног живота.
Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Писала је ликовне критике.
Она се дивила радовима француског импресионисте Монеа, као и дометима Беклина, Удеа, Цигела и Коринта. Посетила је Рим 1907. и боравила у Француској 1910-1912. Током боравка у Паризу поред уметничког рада говорила је Пацифичком новинарском друштву о страдању и патњи српског народа под турском окупацијом.
До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отворила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби.
У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године.
Почетком децембра 2024. откривена је њена до тада непозната слика мањеног формата, названа Пејзаж.
Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.
Лични живот Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.
Залагала се за ослобођење јужнословенских народа и следила је државне идеје краља Петра I Карађорђевића. Предводила је протесте против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.
Била је другарица са Аписом и његовим следбеницима, заговорницама националне револуције у циљу стварања народних идеала уједињења Српства.
Уметнички рад Надежда Петровић је најзначајнији српски сликар с почетка века. Иако је тематски остала верна националном, стилски се потпуно окренула савременим токовима европске уметности. У односу на остале наше уметнике ишла је знатно испред свог времена – сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.
Њено сликарство највећим делом иде у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији.
На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.
Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене жене - сликара са Балкана. Школовање у Минхену, посете Паризу и Италији и стални повратак традиционалној Србији оставили су траг на њеним платнима, па се њен опус може поделити на неколико периода.
Током балканских и Првог светског рата бавила се и фотографијом, као прва жена ратни фотограф.
Музејска саветница и ауторка изложбе цртежа Петровићеве, Евгенија Блануша, наводи да њене слике одишу богатим колоритом и снажном енергијом, цртеже одликују нежни тонови и суптилност у изведби.
Сабране критике Надежде Петровић објавила је Уметничка галерија Надежда Петровић у Чачку 2009.
-{I}- Минхенски период (1898—1903) Први минхенски период у њеном стваралаштву траје до 1901. Она учи сликарство у школи Антона Ажбеа, словеначког сликара (Баварац, копије старих мајстора).
У његову школу се уписала 15.11.1898. године. Азбе је био талентован и цењен. школа се прочула због либерализма своје наставе и њена популарност је нагло порасла. У време Надеждиног доласка у Азбеовом атељеу су били словеначки сликари Јакопиц, Грахар и Јама чији су радови изазивали велико поштовање. Азбе је инсистирао на цртежу као основи сликарства, такође истиче и тон као једино средство моделације форме у простору у зависности од светла које је дефинише. За годину дана је код Азбеа научила 3 језика: њемачки, француски и руски. Требало је да се уда тих година али није јер је била испровоцирана ценкањем своје ¸¸свекрве¸¸ око мираза. Код Азбеа је такође научила неке елементе у сликарству који ће касније дефинисати сам карактер Надеждиног сликарства:темпераментан широк потез четкицом, инсистирање на боји, одушевљавање пејзажом и осетна индивидуалност. Дана 25. августа 1900. године изложила је Надежда у сали Велике школе своје сликарске радове и та изложба објављена је преко свих престоничких листова. То је била њена прва изложба. Критика је била негативна. Пера Одавић је рекао да су импресионистички радови, радови болесних и трулих мозгова. Након ових критика није се обесхрабрила већ се вратила у Берлин. Подстичући своје ученике Азбе је успевао да га његови ђаци престигну. Тако су Надежди оквири Азбеове школе постали преуски и она прелази код Јулијуса Екстера. Јулијус Екстер је био импресиониста под утицајем Удеа и Беклина. У његовој школи се сликало у природи. Надежда ту слика вернираном темпером која има ефекте уљем рађене слике.што се тиче портрета Надежда покушава све да реши бојом, ширим потезом, динамичнијом фактуром и примењује више колоризам.
У Екстеровој школи је напредовала у смислу осамостаљена и формирања личног израза. Касније се настанила у селу Фелдвизе код Иберзеа. Ту Надежда израста у колористу, бојене површине постају знатно организованије и осетљиве у односу на форму посматраног предмета. Тада настаје њено дело Стабло у шуми.
Други минхенски период - рад у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске Сецесије (Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа
-{II}- Српски период (1903—1910) Први српски период - после 1903. (Стабло у шуми, Ресник - више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево - више студија, Гуслар, Калуђер)
Други српски период - после Италије 1907. (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)
Српски период има 3 фазе: 1903-1907 (формирање уметничке личности) 1907/08. (импресионистичка фаза) 1909/10. (фаза развијеног колоризма)
Надежда Петровић се пре предвиђеног рока враћа у Србију. Мити Петровићу је краљ Александар понудио да напише биографију краљице Драге и тиме преко њеног деде да докаже њено племенито порекло. Мита Петровић то одбија и краљ наређује да га пензионишу. У то време у држави се дешавају бројне политичке демонстрације. 15.8.1903. У Сали код Коларца одржан је женски митинг на коме је Надежда Петровић причала дуго и надахнуто. Тако је настало Коло српских сестара. Те године Надежда није сликала. Међутим, 1904. године била је окупирана Првом југословенском изложбом. Тада у њеном сликарству доминирају пејзажи. Радила је сочне, црвене пределе из околине Београда пуне слободне боје и заноса што је дало посебну особитост сликама. Радила је по Екстеровом поступку, хитрим и широким потезима четке, а зелена, жута и плава боја са ретким полутоновима уклапају се у ужарено црвено-главну боју. Прва југословенска изложба је била до тада највећа на Балкану. Била је то смотра ликовног стваралаштва Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара. Отворио ју је краљ 4.9.1904. године у Великој школи. Након изложбе кућа Мите Петровића је постала најчувенија уметничка југословенска кућа у Београду. Ту је осмишљена Југословенска уметничка колонија.
Године 1905. Надежда и 6 млађих уметника из Хрватске и Словеније радили су у околини Сићева. Идеја југословенства, одушевљавање радом у природи и став да су светлост и боја основне вредности савременог сликарства су их спајале. Од 1905. до 1908. године је најплоднији период Надеждиног сликарства. Тада настаје серија слика из Сићева. То су мајсторски насликане слике трозвуком боја:црвена, плава и жута. Критичарима постаје јасно да је Надеждино сликарство нешто што се више не може игнорисати.1907. године Надежда је насликала ¸¸Дереглије на Сави¸¸. Та слика се сматра једном од првих манифестација импресионизма у српској уметности због светле гаме и скицозног поступка, али се остале слике не могу сматрати импресионистичким. Више припадају колористичком експресионизму због пастуознусти слика и изражене склоности ка интензитету боје.
-{III}- Париски период (1910—1912)