Павел Јозеф Шафарик, такође по новијем Павол Јозеф ШафарикVýznamní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.</ref>, у Србији познат као Павле Јосиф Шафарик Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.; (; Кобељарово, 13. мај 1795. — Праг, 26. јун 1861) био је словачки и чешки писац, историчар, етнограф, филолог и лингвиста словачког порекла. Оснивач је славистике као научне дисциплине (поред Ј. Добровског и Ј. Копитара) и један од првих слависта.
Најпознатији је по свом делу Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката (), које открива велики допринос словенске културе општој европској култури.Мала енциклопедија Просвета, 4. издање, Просвета. .
Биографија мини|Портрет Шафарика (дело сликара Карла Милослава Лехотског)
П. Ј. Шафарик је у најбољим својим годинама живео и радио у Новом Саду, у који долази 1819. године, након стицања доктората. Тада је изабран за директора и првог професора Српске велике православне гимназије у Новом Саду, основане неколико година пре тога (1810. године).<ref name="ШК ">СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин Током новосадског периода је за шире истраживачке подухвате на проучавању језика и књижевности Јужних Словена стекао многе присталице, па и кнеза Милоша у Србији, Његоша у Црној Гори и Људевита Гаја у Хрватској. У исто време, био је председник првог читалачко-претплатничког и ученог друштва Словака у Војводини (). Утицао је и на покретање часописа Сербска летопис 1824. године, и оснивање Матице српске 1826. године.
У Новом Саду се 1822. године оженио Јулијом Амбрози де Седен (), која је била пореклом из нижег словачког племства."Глас народа", Нови Сад 1874. године Имали су једанаесторо деце, од којих је само четворо доживело одрасло доба. Њихов најстарији син Војтех Шафарик написао је биографију свог оца: -{„Co vyprávěl P. J. Šafařík“}- (Шта је говорио П. Ј. Шафарик) а унук по ћерци Божени, историчар, познати истраживач историје Словена Константин Јиречек, бавио се историјом Срба и других јужнословенских народа."Време", Београд 1929. године Јиречек је и аутор студије о свом деди П. Ј. Шафарику: -{„Šafařík mezi Jihoslovany“}- (Шафарик међу Југословенима).
Био је један од водећих људи Словачког народног препорода (друго раздобље препорода), који су се у првом реду борили против мађаризације и већином имали панславистичка убеђења. Панслависти су у то време сматрали да су поједини словенски народи само племена јединственог словенског народа а њихови језици само дијалекти јединственог словенског језика. Касније ће ова убеђења бити ублажена и прерасти у идеју словенске узајамности, чији ће Шафарик бити један од идеолога. Идеја словенске узајамности признаваће посебност сваког словенског народа и језика, а у први план ће истицати потребу да сви Словени, као припадници блиских народа сарађују и узајамно се помажу, пре свега у области културе. У складу са оваквим својим убеђењима, Шафарик је покушао да оснује и нову грану археологије - словенску археологију.
Године 1826, постаје дописни члан Ученог друштва из Кракова (), а годину дана касније и члан Варшавског друштва пријатеља науке ().
Своје радове је писао на чешком и немачком. У његово време још није извршена коначна стандардизација словачког књижевног језика а међу словачким интелектуалцима није ни постојао јединствен став о потреби стандардизовања словачког. Ситуација је у том погледу била доста поларизована. На једној страни су били чехословакисти на челу са Јаном Коларом, који су сматрали да су Словаци део јединственог чехословачког народа, и да као такви треба да за свој књижевни језик прихвате раније стандардизован чешки. На другој страни су биле присталице стандардизације засебног словачког књижевног језика на челу са Људовитом Штуром а пре њега Антоном Бернолаком. Шафарик је покушавао да заузме помирљив став између ове две супротстављене струје, и био је присталица употребе словакизираног чешког језика, као књижевног језика Словака. У збирци текстова Гласови о потреби јединства књижевног језика за Чехе, Морављане и Словаке (чеш. ), коју је приредио Јан Колар 1846. године, Шафарик упућује критику, донекле ублажену, Људовиту Штуру због његовог рада (започетог 1843. године) на стандардизацији словачког књижевног језика. Иако није видео потребу за засебним књижевним језиком Словака, Шафарик је сматрао да су Словаци и Чеси два засебна етницитета, што експлицитно наводи у свом делу Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката.
Шафарик је имао исте погледе на српски језик као и Вук Стефановић Караџић. Иако није писао на српском и није био Србин, у великој мери је утицао на филологију српског језика у 19. веку. И Шафарик и Вук су имали исте погледе на корпус српског језика и књижевности. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена. За Србе је од посебног значаја дело Шафарика: Српска читанка или историјско и критичко објашњење српског народног језика, (), где је први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и приказана његова кратка историја.
Словачка 1795–1815. године П. Ј. Шафарик је пореклом из источне Словачке, из сиромашног места Кобељарово. Његов отац Павел је у младости био учитељ, а касније је, највероватније из финансијских разлога постао евангелички пастор у Кобељарову."Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1843. године Шафарикова мајка Катарина, рођена Карес (), била је пореклом из сиромашне породице, која је припадала нижем племству."Дело", Београд 1895. године Млади Шафарик је основно образовање стекао у кући, од оца, а касније, у периоду од 1806. до 1810. године, похађао је гимназију најпре у месту Рожњава а затим, од 1808. у оближњој Добшини. У Добшини је завршио три разреда за две године са одличним успехом и добро савладао латински, немачки и мађарски језик.
Завршивши гимназију у Добшини исцрпео је могућности школовања у завичају, па године 1810. одлази у Кежмарок. Тамо проводи следеће четири године студирајући на Евангеличком лицеју, где слуша филозофију, теологију и мађарско право.
Знање које је стицао на предавањима, надограђивао је самосталним истраживањем, у чему му је помагала богата библиотека лицеја, али и књиге и часописи које је сам куповао. Током студија се дружио са пољским, српским и русинским студентима, што је утицало на његову словенску оријентацију, као и на његово књижевно, а нарочито песничко стваралаштво. Развио је љубав према словачком и чешком језику а затим и српском и уопште, према свим словенским језицима. Временом долази до става, да су сви словенски језици у ствари дијалекти једног јединственог словенског језика.
По препоруци директора или неког од професора Шафарик је као изванредан студент добио 1812. године место приватног учитеља у породици Давида Голдбергера.
Дана 14. децембра исте године умире његова мајка, а његов отац се нешто касније жени други пут.
Студије у Кежмарку Шафарик је апсолвирао 1814. године, завршивши сва три курса: филозофски, политичко-правни и теолошки.
Немачка 1815–1817. године Године 1815., после једногодишњег педагошког рада наставио је, по жељи свога оца, школовање на Универзитету у Јени, где је студирао теологију.
У Јени је, живећи веома скромно, провео две године. Овде се поред студија, бавио и песничким стваралаштвом, а резултат тога је седамнаест песама написаних у периоду 1815–1816. године, које су изашле у Бечу.
Три семестра студија у Јени била су врло значајна у формирању Шафарика као научника. У Јени је савладао критичке методе научног истраживања и стекао темељну методолошку припрему за научни рад. После три семестра отишао је из Јене нерадо, али ипак са сведочанством које је издао проректор Данзо. Разлози за његов преурањени одлазак објашњавају се на два начина, или административном забраном аустријских власти младићима из Угарске да студирају у Немачкој или проблемима финансијске природе. Враћа се у Словачку преко Лајпцига и Прага (у коме се задржао месец дана).
Словачка 1817—1819. године Током лета 1817. године Шафарик добија понуду Гашпара Кубинија () из Пожуна, да буде приватни учитељ његовог сина Ладислава. Понуду је прихватио, јер је породица Кубини била утицајна у круговима везаним за научни и културни живот Угарске, а и због чињенице да му је овакво постављење омогућавало научни рад. Кубинијеви су јако добро награђивали његове услуге, сматрали су га за породичног пријатеља, међу Шафариком и њима владали су скоро фамилијарни односи.
Педагошки рад код Кубинијевих у Пожуну (данашња Братислава) се за Шафарика завршио крајем јула 1819. године. Следи одлазак из тих крајева, што ће Словаци и Чеси сматрати својим губитком. Одлази у Нови Сад а последње дане пре тога проводи у родном крају, у који се касније неће враћати.
Међу Србима 1819–1833. године мини|Биста Шафарика у Кулпину мини|десно|Слика српског језичног простора према Павлу Ј. Шафарику, Праг 1842. године
Шафарик је по доласку у Нови Сад, међу Србе донео европски дух и словенско братство. Повезао се са тадашњом српском интелигенијом, покренуо многа културна питања и успоставио свесловенске везе. Био је познаник архимандрита шишатовачког Лукијана Мушицког, Јована Хаџића, Платона Атанацковића, Георгија Магарашевића и других. Функцију директора Српске велике православне гимназије П. Ј. Шафарик је преузео после свечаног говора, који је одржао на латинском језику. У говору је изнео историју гимназије, говорио је о професорима и њиховим дужностима а затим о својим педагошким погледима на концепцију школе. Упознао је присутне са предлогом реформи, које је планирао да спроведе.
Нови директор је оставио на Србе врло повољан утисак. У гимназији, у којој су осим њега сви професори били Срби, је на функцији директора провео пуних пет година. Као директор имао је јако амбициозне планове. Његова концепција се састојала у стварању гимназије према класичним грчким узорима. Одмах по доласку на дужност направио је мање измене у програму, и увео и проширио предмете у вези са цртањем и сликањем. Иницирао је и прикупљање књига за будућу библиотеку гимназије. Приликом инаугурације рекао је да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), физику, логику, реторику, поезију, стилистику. Предавао је и језике: латински и немачки а касније, по ступању на снагу мађаризаторских закона, и мађарски језик као наставни предмет.
Током прве две године боравка у Новом Саду становао је код богатог грађанина Сервицког. Године 1821, Шафарик је замољен од стране Тоше Стратимировића (1778—1832), синовца митрополита карловачког Стефана Стратимировића, велепоседника из породице Стратимировић из Кулпина, покровитеља словачке културе, да преузме бригу о образовању његовог сина Милоша. У породици Стратимировић била је традиција да се за образовање и васпитање синова, ангажују приватни учитељи из редова образованих људи, углавном Словака евангелика. У знак захвалности, добио је на располагање део куће у Новом Саду, где је становао а за храну се бринула послуга, коју су плаћали његови станодавци. Шафарик је Милошу држао часове у граду, али је посећивао и имање Стратимировића у Кулпину, и ту радио на својим научним делима.
Дана 17. јуна 1822. године се оженио 19-годишњом Јулијом Амбрози. Рођена је у Великој Кикинди 19. новембра 1803. године а њени родитељи су били пореклом из Словачке. Како наводе његови биографи, Шафарикова супруга је била јако интелигентна и темпераментна особа, а говорила је и четири словенска језика: словачки, српски, чешки и руски, те је своме супругу много помагала у раду.
Шафарикова каријера је озбиљно угрожена 1824. године, када су аустријске власти забраниле Српској православној цркви запошљавање евангеличких интелектуалаца из Угарске у гимназијама и у својим службама. Шафарик је представљао изузетак, с тим да више није могао бити директор. Ипак, тада почињу да му се догађају разне потешкоће а финансијски проблеми се гомилају.