Косовски завет

мини|десно|Видовдански храм, пројекат Иванa Мештровићa

Косовски завет, познат и као косовски култ или косовска легенда, један је од кључних српских националних митова, који се налази у основи српског националног идентитета..

Настанак косовског завета је везан за српске епске народне песме косовског и покосовског циклуса. Косовски завет је вековима надахњивао бројне уметнике,Лазар Трифуновић, Ликовни израз Косовског предања, Књижевне новине, бр. 385, 27. фебруар, Београд, 1971 песнике и мислиоце.

Косово је у српској државности, историји и митологији сматрано светим местом, извориштем националног духа и јемцем националних вредности.Косовизација Србије и Југославије, страна 223, Приступљено 9. 4. 2013.

Садржај мини|Прослава Видовдана на Газиместан са транспарентом Лазара Хребељановића Централни догађаји у миту везани су за Косовску битку која се одиграла 1389. године. Према легенди, кнезу Лазару Хребељановићу, именован и као „цар Лазар“, нуђен је ултиматум да се поклони и преда османском султану Мурату I, препуштајући му контролу над српским земљама и пад у ропство, или поведе своју војску у битку на Косову Пољу. На последњој вечери пред битку, у којем је Лазар одржао здравицу својим војводама и витезовима, заведен својим зетом Вуком Бранковићем, је оптужио Милоша Обилића да ће га издати у бици. Обилић се оштро успротивио, обећавши да ће он бити тај који ће убити султана.

Током ноћи пред саму битку, Лазара је посетио соко из Јерусалима оставивши му избор између „царства земаљског“, указујући на победу у бици, или „царства небеског“, где би Срби завршили након жртве у бици. Постоје предања по којима се заправо Свети Илија јавио Лазару у форми сокола. Лазар се заветовао да ће умрети као мученик, обезбедивши Србима статус небеског народа. Ратници су, такође, прихватили избор слободе у царству небеском уместо живота у ропству. Лазар, је такође изрекао клетву свим Србима који се не одазову позиву у битку. Он се са српском војком пре битке причестио у Црква Светог Јована Претече у Самодрежи.

мини|лево|Милош Обилић убија султана Мурата, илустрација из 17. века у историографији Пола Рајката мини|лево|Приказ убијања Милоша Обилића; османска минијатура Накаш Османа. Битка се одиграла на дан Светог Вида, данас познатом српском празнику Видовдан. Након тајног договора са султаном, Вук Бранковић је повукао своје трупе у кључним моментима битке, са циљем да очува своје повластице, тако поставши симбол издаје. Са друге стране, Милош Обилић, претваравши се да се предаје и издаје Лазара, је пришао султановом шатору, клекнувши да се наводно поклони и пољуби стопала, извадио је нож и смртно ранио султана. Султан је на самрти наредио да Обилић буде заробљен и погубљен, чиме је Милош стекао култну витешку славу и постао симбол лојаности, пожртвовања и хероизма. Лазара је османска војска заробила и погубила, а његова заветна жртва вишеструко јачем противнику је обезбедила Србима статус „изабраног небеског народа“.

Косвска легенда је опевала и бројне друге војводе и витезове као што су браћа Југ Богдан, девет Југовића, браћа Мусић (Стефан, Лазар и Јован, Милан Топлица, Иван Косанчић, Павле Орловић и Бановић Страхиња. Бројни женски ликови су имали кључне улоге у миту, симболишући велике губитке и изолованост у којем су Срби, поготово жене, живеле током османске владавине. Милица Хребељановић, по легенди позната као „Царица Милица“, Лазарева жена рођена у династији Немањић. Преклињала је Лазара да из битке изостави њеног најмлађег брата Бошка, како би барем један од девет Југовића остао жив, што је сам Бошко одбио и био барјактар током Косовског боја. Мајка девет Југовића је преминула од туге након смрти свих синова. Косовка девојка је јутра након битке појила и неговала рањене ратнике на пољу, траживши вереника (Милан Топлица), кума (Милош Обилић) и девера (Иван Косанчић).

Црвена боја косовских божура је постала симбол проливене крви на Косову пољу. Птице, као симболична веза између земље и неба, су се често појављивале у легендама. Вране и ласте су имале моћ говора и улогу преносиоца порука. Мајка девет Југовића је молила бога за „очи сокола и бела крила лабуда“ како би могла да долети то бојног поља и види свог муша, Југа Богдана. Појављивање Светог Илије у форми сокола је имало симболику ратништва, док су голубови, супротно уобичајеној симболици, представљали кукавичлук и слабост, а орлови лешинаре који једу месо пострадалих.

Главни мотиви у косовској легенди мини|десно|Кнежева вечера (1871), слика Адама Стефановићa. Многи делови косовског мита су базирани на познатим хришћанским мотивима као што су Тајна вечера и Јудина издаја. Љубинка Трговчевић је издвојила и описала доминантне мотиве у косовског култа:

Освета – циљ за успостављање поновних српских средњовековних земаља Мучеништво – жртвовање слободе због лојалности Издаја – оправдава пораз и упозорава оне које не подржавају српство, као Вук Бранковић Слава – они који су се жртвовали за Царство небеско, као Лазар и Милош

Бројне су интерпретације косовског култа, укључујући и вредновање "демократије, анти-феудализма, правде и социјалне једнакости". Најважније, војни пораз је представљен као морална победа.

Многи делови и ликови косовског мита су базирани на познатим хришћанским мотивима и симболима. Док Лазарева улога и жртва личи на Исуса, последња вечера симболише библијску Тајну вечеру са апостолима и Јудином издајом у чину Вука Бранковић. Симбол тројства се такође провлачи кроз легенде.

Косовски завет је такође представљан и као сукоб „хришћанске Европе” и „муслиманског истока”, те су Срби, налик на друге балканске народе, представљали себе као „бедем Хришћанства”. Због Косовског боја, Косово поље се често сматра „колевком нације” и једним од најсветијих српских места. Сабрина П. Рамет је легенде о херојизму и жртви Лазара упоредила са легендама о британском Краљу Артуру, норвешком Улавом II Светим и угарском Светом Стефану, док је Герлахлус Дујзингс упоредио покушај Наима Фрашерија да кроз Бекташијство међу Албанцима промовише мит о бици код Карбале као инспирацију за борбу против османске доминације.

Извори и развој thumb|right|Јефимијина Похвала кнезу Лазару с почетка 15. века Косовски култ је кроз векове био један од централних догађаја српске културе и књижевности, а највише био преношен и чуван кроз епске народне песме и певање уз гусле. Митологизација догађаја је почела недуго након битке. Данас познате верзије легенди нису у потпуности настале непосредно након Косовског боја, али су се развиле из различитих извора у различите верзије. Многи извори од 14. до 18. века, као што су житија, хронике, летописи и црквене списе, су очувале народна предања о Косовској бици. Епска поезија је била веома развијена међу Србима и била је културолошки и традиционални извор поноса, идентитета, као и веза са прошлошћу. Један од најстаријих записа о Лазаревом заветном жртвовању су били Похвално слово о кнезу Лазару патријарха српског Данила III и Јефимијина Похвала кнезу Лазару. Похвалне песме Лазару се могу наћи и на Натпису на косовском каменом стубу, за који се сматра да га је саставио син и наследник Лазара, Стефан, али и Стиховима Раванчанина I и II.

Први српски запис о убиству султана Мурата у Косовској бици је нађен у Житијама деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа, иако име егзекутора није поменуто. Народна предања су преношена у српској емиграцији у планинама Старе Србије, Црне Горе и Херцеговине. Након пада Цариграда (1453), више хиљада Срба је емигрирало и започело номадски живот, где је очуван култ косовских хероја. Лик витеза хероја који је убио султана Мурата је веровтно настао са циљем инспирације константном отпору Турцима. Византијски историчари из 15. века, Дука и Лаоник Халкокондил су такође писали о Косовском боју, где су поменули податак о „жртви хришћанског племића који је убио султана у његовом шатору”. Константин Михаиловић је крајем 15. века у Јаничаровим успоменама први пут употребио име Милоша Обилића, а уједно је описао и издају Вука Бранковића. Непознати аутор из Дубровника или Далмације је превео Дукине записе о Косовском боју, а чин издаје је приписао Драгославу Прибишићу. Италијанска књижевност и народне песме у Дубровнику су утицале на школоване Србе да саставе бугарштице, народне песме дугих стиха засноване на народним предањима. Нека од бугарштица су опевале и косовски култ.

мини|Минијатура о Косовској бици направљена за царску библиотеку Иваа Грознoг, руског цара, 1567. године Према Миодрагу Поповићу, локално српско становништво под османском влашћу је током 16. и 17. века било „туркофилно” са циљем климње неопходног прилагођавања на турску владавину. Ипак, они нису одустали од косовског култа и интерпретације легенди о отпору према Турцима. Бенедикт Курипечич, словеначки дипломата, је током 16. века путовао Балканом и записао бројна народна предања, укључујући и она о Лазаревој последњој вечери и херојском чину Милоша Обилића. Илустрована хроника Иваа Грознoг из 1567. године садржи девет минијатура на којој су за бележени догађаји из косовских легенти, највише везаних за саму битку. Дубровачки хроничар и историчар Мавро Орбин је у Краљевству Словена (1601) на италијанском језику, записао историјске и народне записе о Косовској бици, пто је чинило значајан извор за будуће реконструкције и модификације легенди.

У наредном периоду, бројни записи су објављивани од аутора из Дубровника и Бока которској, а најзначајнији и најсадржајини је Житије кнеза Лазара, познатто и под именом Прича о боју косовском, с почетка 18. века. Назахтев Петра Великог, императора сверуског, његов саветник Сава Владиславић Рагузински је 1722. године превео Орбиново Краљевство Словена на руски језик. На основу прикупљених предања, састављен је Троношки летопис (1791), који је додатно допринео очувању косовског култа и преношењу легенди. Ликови из косовског мита се појављују и у делима Ђорђа Бранковића, Василија Петровића Његоша и Павла Јулинца. мини|250п|лево|Таписерија из 16. века посвећена Косовској бици у француском дворцу ШенонсоСтруктура митолошких прича су биле под утицајем француских шансон де жест.

Током 18. века, растао је антиосмански сентимент, а косовски култ је учврстио своје место у народној традицији. Током Првог српског устанка (1804–1813), фресци Милоша Обилића у Лазаревој припрати Манастира Хиландар на Светој Гори је додат ореол. Вук Стефановић Караџић, српски лингвиста и сакупљач народних умотворина, је сакупио и записао епске народне песме са тематиком Косовског боја, саставивш Косовски циклус, у којим је дефинисан данас позната верзија косовске легенде. Рад Вука Караџића је био под значајним утицајем Јернеја Копитара, који га је увео у књижевност романтичарског национализама, као и Јакоб Грим, који му је био рецензент и преводилац. Копитарева идеолошка црта је била вођена виђењем Јохана Готфрид фон Хердера да свака скупина поседује јединствену култура која себе приказује кроз народни језик и традицију обичних људи. Већину народних песама о Лазару Вук Караџић је чуо и записао у околини Фрушкогорских манастира најпре због Карловачке митрополије која је чувала традицију Пећке патријаршије након великих сеоба Срба. Народне песме које култивишу косовски завет су записивали и Аврам Милетић, Иван Фрањо Јукић, Франц Миклошич и Валтазар Богишић. Структура легенди и митолошких прича су, због сличности у форми, вероватно биле и под утицајем француских шансон де жест. мини|Сабор у Призрену пред Косовску битку (1899), Стеван Тодоровић мини|Пропаст Српског царства на Косову (1921-1930), Анастас Боцарић

Косовски циклус

Косовски циклус представља збирку епских народних песама о Косовском боју, а садржи следеће песме Бановић Страхиња Кнежева вечера Кнежева клетва Косанчић Иван уходи Турке Милош у Косову Косовка девојка Косовски бој Мусић Стеван Обретеније главе кнеза Лазара Пропаст царства српскога Слуга Милутин Смрт мајке Југовића Смрт Милоша Драгиловића (Обилића) Цар Лазар и царица Милица Цар Лазар се приволева царству небеском Царица Милица и Владета војвода

Историјске основе