Тур де Франс (), етапна је бициклистичка трка која се одржава сваке године у Француској и земљама у окружењу, у јулу мјесецу и траје три седмице. Најпопуларнија је и најпрестижнија трка на свијету, а такође, једна је од најстаријих етапних трка. Једна је од три гранд тур трке, поред Ђиро д’Италије и Вуелта а Еспање, а организује се у склопу свјетске бициклистичке уније -{UCI}-, као дио -{UCI}- ворлд тура и учествују -{UCI}- ворлд тур тимови, најбољи про тур тимови за претходну сезону и неколико тимова који добију специјалну позивницу организатора.
Први Тур де Франс одржан је 1903. као креација француског часописа -{L'Auto}-, у циљу повећавања тиража и од тада се одржава сваке године, осим прекида за вријеме Првог и Другог свјетског рата.
Трка се обично одржава у јулу, а рута је другачија сваке године. Иде се у Алпе и Пиринеје, а традиционални завршетак је на Јелисејским пољима у Паризу, етапа на којој се слави крај Тура, пије се шампањац и прославља побједа. Вози се 21 етапа уз два дана одмора, од 2026. учествују 23 тима са по осам возача, док је претходно учествовало између 20 и 22 тима, са по девет возача до 2018. Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим укупним временом је лидер генералног пласмана и трке и носи жуту мајицу. Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и побједника трке, на Туру се налазе и друге класификације: класификација по поенима, за коју се додјељује зелена мајица, а поени се сакупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа; брдска класификација, за коју се додјељује тачкаста мајица, а поени се сакупљају на означеним брдским циљевима, који су подијељени у пет категорија; класификација за најбољег младог возача, за коју се додјељује бијела мајица, а учествују само возачи до 25 година; класификација за најагресивнијег возача, за коју се најагресивнијем возачу на крају сваке етапе, као и најагресивнијем укупно на крају трке, додјељује црвени број, а побједника бирају судије; тимска класификација, у којој се на свакој етапи рачунају времена прве тројице из сваког тима, а возачи најбољег тима носе жуте бројеве и жуте кациге. Поред њих, додјељују се и друге, мање награде, као што су Сувенир Анри Дегранж за првог возача преко највишег успона на Туру те године и Сувенир Жак Годе за првог возача преко успона Кол де Турмале, када се успон вози. Етапне побједе такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више побједа.
Рекордери по броју побједа су Жак Анкетил, Еди Меркс, Бернар Ино, Мигел Индураин и Тадеј Погачар са по пет побједа, док је Крис Фрум остварио четири побједе. Ленс Армстронг је освојио трку седам пута заредом, али су му резултати поништени због допинга. Рекордер у класификацији по поенима је Петер Саган који је класификацију освојио седам пута, док је Ришар Виренк освојио брдску класификацију седам пута. Класификацију за најбољег младог возача је четири пута освојио Тадеј Погачар, а Марк Кевендиш је рекордер по броју етапних побједа са 35, док је Меркс остварио 34.
Историја Први Тур де Франс — 1903 мини|лево|усправно|Морис Гарен, победник првог Тура, стоји на десној страни; човек лево је вероватно Леон Жорж (1903)Spaarnestad Photo. Img. № SFA001006411.
Први Тур де Франс је почео 1903. године, као креација француског часописа -{L'Auto}-. Оснивач Тура је Анри Дегранж (1865—1940). Тур је требало да има пет етапа, од 31. маја до 5. јула, са стартом у Паризу, а затим у Лиону, Бордоу, Нанту и Марсељу пре повратка у Париз, а накнадно је додат Тулуз. Етапе је требало да почињу увече, а да се завршавају пре подне наредног дана, са даном одмора пре старта наредне етапе, али то се показало обесхрабрујуће и коштало је много, а уз то је учешће пријавило само 15 возача. Пољуљани тиме, идеја је била на ивици пропасти, али су одлучили да смање дужину на 19 дана, од 1. до 19. јула и понудили су новац свима који остваре просечну брзину од најмање 20 km//h на свакој етапи. А затим је смањена такса за учешће са 20 на 10 франака, а награда за победника била је 12 000 франака, а за победнике сваке појединачне етапе, по 3 000 франака. Победник би на тај начин зарадио шест пута више него што већина радника у фабрици заради за годину. То је привукло пажњу између 60 и 80 возача, ту су били и аматери, незапослени и авантуристи.
Први Тур де Франс стартовао је 1. јула 1903. у 15.16 по локалном времену. Након почетних етапа, многи возачи су одустали јер је било превише напорно, након четврте етапе, остала су само 24 возача. Трка се завршила надомак Париза, у насељу Вил д’Авре иза ресторана Пере Ото, пре церемонијалне вожње у Паризу и неколико кругова око Парка принчева. Морис Гарен је доминирао трком, победивши на првој и на задње две етапе са просечном брзином од 25 km/h. Задњи возач, Мијошо, завршио је чак 64 сата 57 минута и 22 секунде иза њега. Мисија Аута је успела и постигла велики публицитет, направивши од трке нешто много веће него што су се надали.
1904—1915 мини|десно|усправно|Лисјен Пети Бретон, двоструки побједник Тура.
Страст након првог Тур де Франса је била таква да је Дегранж рекао да ће Тур 1904. године бити задњи. Возачи су варали и били су претучени од стране противничких навијача близу успона Кол де ла Република. Тур је освојио Морис Гарен, али су прва четворица на крају Тура дисквалификована због варања; Морис Гарен, Лисјен Потје, Чезар Гарен и Иполит Окуртје. Унија бициклиста је требало до 30. новембра да одлучи о дисквалификацији. Победа је припала Анрију Корнеу, који је првобитно завршио 2 сата и 59 минута иза Гарена. Корне је тако освојио Тур са само 19 година и 11 месеци, и постао најмлађи победник Тура. Реакција Дегранжа поводом варања и туче била је: КРАЈ. Али његово очајање није трајало дуго и планирао је нови Тур, овога пута са 11 етапа и све по дану— да би варање било лакше уочити. Етапе 1905. су почињале између 3 и 7.30 ујутру. Трка је достигла границе маште и тираж Лота је порастао са 25.000 на 65.000. Систем је промењен; уведен је систем по поенима, да би судијама било лакше. Први возач на крају етапе добијао је 1 поен, други 2 итд, тако да је победник на крају возач са најмање поена. Након што је био супериоран у прве три етапе, Рене Потје је морао да напусти Тур због запаљења тетива, а Луј Труселије је освојио Тур са 35 бодова. Године 1906. Тур је имао проблема са протестантима који су целим путем закуцавали ексере и узнемиравали возаче. Рене Потје је наставио тамо где је стао претходне године; тријумфовао је на пет етапа, док је остала упамћена његова победа на трећој етапи, где је провео соло у бегу 220km. Освојио је Тур са 31 бодом, осам мање од Жоржа Пасерјеа. Тур 1907. обележио је Емил Жорж, који је након девет етапа био лидер са 20 бодова мање од Лисјена Пети-Бретона; међутим, на десетој етапи је нелегално променио бицикл и кажњен је са 45 поена, чиме је изгубио шансе за победу. Пети-Бретон је преузео вођство и освојио Тур. Жорж је завршио трећи, са 27 бодова више од Пети-Бретона. Пети-Бретон је доминирао Туром 1908; победио је на пет етапа, док само једну није завршио у топ 4; освојио је свој други Тур, са 32 бода мање од Луксембуржанина Франсое Фабеа. Тираж листа Лото је порастао на четврт милиона. Тур је 1909. добио првог страног победника; Луксембуржанин Франсоа Фабе га је освојио са 20 бодова мање од Гистава Гаригуа, уз шест освојених етапа.
мини|лево|усправно|Филип Тис, троструки побједник Тура.
Године 1910, Тур је први пут ишао у велике планине; две етапе су вожене у Пиринејима. Франсоа Фабе је био лидер до етапе 13, када је вођство преузео Октав Лапиз и освојио Тур са 4 бода мање од Фабеа. Током дана одмора, Француз Адолф Елијер се удавио приликом купања на Азурној обали. Године 1911. Тур су стартовала 84 возача, док га је завршило њих 28. Маурисио Броко је дисквалификован јер га је Анри Дегранж оптужио да вози за друге возаче за новац, што је против правила. Тур је први пут пролазио кроз Алпе; први пут су вожени велики успони Кол де Галибије и Кол де Телеграф. Гистав Гаригу је освојио Тур, уз једну етапну победу. Белгија је добила првог победника 1912; Одил Дефраје је убедљиво тријумфовао, са 59 бодова више од Ежена Кристофа, и то у последњем издању на којем је коришћен систем по поенима. Дегранж је био узнемирен након победе Дефрајеа, јер су му остали белгијски возачи помагали иако су били чланови других тимова. Дегранж је испробавао различите методе за победника. У почетку се користило време, као што је и данас, али у периоду од 1905. до 1912. најбољег су одлучивали поени који се добијају на крају сваке етапе. Дегранж је уочио проблеме са оба начина. Временом су ту били механички проблеми и возачи би губили превише времена на отклањање квара, али што се поена тиче— пошто нису морали да воде бригу о времену— то је утицало да не возе довољно јако, тако да су у миру возили до циља где су се борили за поене и систем по времену је враћен на Тур 1913. Године 1913. виђена је једна од најпознатијих прича на Туру: Ежен Кристоф, који је до тада био други у генералном пласману, на успону на Турмале а у оквиру шесте етапе поломио је виљушке, спустио се пешице и поправио бицикл у ковачници, те завршио етапу 3 сата и 50 минута иза Филипа Тиса. Марсел Бојсе је победио на шест етапа, али је сломио ручке на бициклу током седме етапе и изгубио преко сат времена; Филип Тис је освојио свој први Тур и донео другу победу Белгији. Тис је тријумфовао на првој етапи на Туру 1914. и био је лидер од почетка до краја. На претпоследњој, етапи 14, Тис је недозвољено променио точак, због чега је кажњен са 30 минута, али је на последњој етапи одбранио предност и освојио Тур минут и 50 секунди испред Анрија Пелисјеа. Тур је прекинут због почетка Првог светског рата.
1919—1939
мини|десно|усправно|Отавио Ботекја, први италијански побједник Тура.
На првом послератном Туру, доминирао је Ежен Кристоф, који је на две етапе до краја имао предност од 30 минута испред Фирмена Ламбоа, али на претпоследњој, етапи 14 сломио је виљушку, због чега је изгубио 2 и по сата док је поправио. Тур је освојио Ламбо, али је Кристоф добио исту новчану награду као Ламбо, 13.310 франака. Тур 1919. завршило је само 10 бициклиста, што је најмањи број у историји. На десетој етапи додељена је први пут жута мајица, а први возач који ју је обукао је Ежен Кристоф. На Туру 1920. доминирали су Белгијанци, освојили су првих седам места у генералном пласману и победили на 12 од 15 етапа. Своју рекордну, трећу победу, остварио је Филип Тис. Леон Сјер је наставио белгијску доминацију, освојивши Тур 1921. и тако доневши Белгији шесту победу заредом. Возачи су били подељени у прву и другу класу, а због недостатка борбености на етапи 12, Дегранж је санкционисао возаче прве класе, који су етапу 13 стартовали након возача друге класе. Домаћи фаворит, Оноре Бартелеми завршио је трећи, упркос проблемима на првој етапи, када му је пукло 11 гума. Ежен Кристоф је и 1922. имао пола сата предности до седме етапе, када је опет поломио виљушку и испао из трке за победу. До етапе 13 лидер је био Хектор Хезгем, међутим пао је и заменио бицикл, што није било дозвољено и кажњен је са сат времена, Тур је освојио Фирмен Ламбо. На Туру 1923. уведена је бонификација, два минута за победника етапе, а и дозвољена је замена покварених делова, уместо уобичајене поправке. Отавио Ботекја је постао први Италијан који је обукао жуту мајицу, док је Анри Пелисје освојио Тур, прекинувши тако доминацију Белгијанаца. Ботекја је 1924. донео Италији прву победу на Туру. Ботекја је жуту мајицу узео на првој етапи и задржао је до краја, поставши тако први возач који је жуту мајицу носио од почетка до краја.
мини|лево|усправно|Андре Ледик, двоструки побједник Тура.