Света Софија или Премудрост Божија (), познатија као Аја Софија () или званично Велика џамија Аја Софија (), касноантичка је богомоља и бивша православна патријаршијска саборна црква у Истанбулу у Турској, коју су дизајнирали грчки геометри Исидор из Милета и Антемије из Трала. Од времена завршетка градње 537. године, па све до 1453. године, као највећа хришћанска црква Византијског царства, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха, изузев у периоду између 1204. и 1261. године, када је насилно претворена у римокатоличку цркву за вријеме крсташког Латинског царства, након првог пада Цариграда. Године 1453. након другог пада Цариграда, када је Османско царство освојило Византију, Аја Софија је претворена у џамију. Након пада Османског царства и успостављања Републике Турске, претворена је у музеј 1. фебруара 1935. године. У јулу 2020. године, турски Државни савјет поништио је одлуку Мустафе Кемала Ататурка из 1934. године којом је Аја Софија постала музеј, како би поново била претворена у џамију. Свечано је отворена као џамија 24. јула 2020. године, када је одржана прва молитва, којој је присуствовао и предсједник Турске — Реџеп Тајип Ердоган. Иако се понекад назива Светом Софијом (због мишљења да јој је дат назив по Софији мученици), ријеч -{sophia}- је фонетско спеловање на латинском грчке ријечи за мудрост Божија. Њено пуно име на грчком је -{Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας}-, -{Naos tēs Hagias tou Theou Sophias}-, односно „Црква Свете мудрости Божије”.
Изграђена од стране источноримског цара — Јустинијана -{I}-, између 532. и 537. године, за државну цркву Римског царства, била је највећи унутрашњи простор на свијету и међу првима која је користила потпуно висећу куполу; такође, била је трећа црква Свете мудрости на том мјесту, након што су претходне двије уништене у немирима током устанка Ника. Сматра се оличењем византијске архитектуре, за коју се каже да је „промијенила историју архитектуре”. Као сједиште Цариградског патријарха, остала је највећа црква на свијету скоро хиљаду година, све док није изграђена Севиљска катедрала 1520. године. Почевши од касне византијске архитектуре, Аја Софија је постала парадигматски облик православне цркве и њен архитектонски стил је био узор за османске џамије хиљаду година касније. За њу се сматра да заузима „јединствену позицију у хришћанском свијету“, као архитектонска и културна икона византијске и православне цивилизације.
Као вјерски и духовни центар Православне Цркве скоро хиљаду година, била је посвећена Светој Премудрости, Логосу, другој особи Светог Тројства, који се слави 25. децембра, као сеђање на Рождество Христово путем оваплоћења Бога Логоса у Христу. У Аја Софији је кардинал Хумберт, изасланик папе Лава -{IX}-, званично изопштио патријарха Михаила Керуларија 1054. године, што је чин који се сматра почетком Великог раскола Истока и Запада. Године 1204. након Четвртог крсташког рата и пада Цариграда, претворена је у католичку катедралу под Латинским царством, а након обнове Византијског царства 1261. године, враћена је православној цркви. Млетачки дужд — Енрико Дандоло, који је предводио Четврти крсташки рат, сахрањен је у цркви.
Након пада Цариграда под Османско царство 1453. године, османски султан — Мехмед -{II}- Освајач, претворио ју је у џамију и постала је главна џамија у Истанбулу до изградње Султан Ахмедове џамије 1616. године."> Након претварања у џамију, уклоњена су звона, олтар, иконостас, амвон и крстионица, а иконографија, попут мозаичких приказа Исуса, Богородице, хришћанских светаца и анђела, уклоњена је или малтерисана. Исламски архитектонски додаци укључивали су четири минарета, минбер и михраб. Византијска архитектура Аја Софије послужила је као инспирација за многе друге вјерске објекте, укључујући цркву Свете Софије у Солуну, цркву Богородице Стовратне, храм Светог Саве, Принчеву џамију, Сулејманову џамију, Рустем-пашину џамију и Али-пашин комплекс. Патријаршија се преселила у цркву Светих апостола, која је постала градска саборна црква.
Архимандрит Елефтериос Нуфракис је 19. јануара 1919. године служио литургију у Светој Софији, први пут након 466. година.
Комплекс је остао џамија до 1931. године, када је, након распада Османског царства, четири године била затворена за јавност. Поново је отворена 1935. као музеј у секуларној Републици Турском, а зграда је била најпосјећенија туристичка атракција Турске 2015. и 2019. године. У јулу 2020. године, Државни савјет је поништио одлуку из 1934. о оснивању музеја, а Аја Софија је рекласификована у џамију. Декрет из 1934. године проглашен је незаконитим и по османском и по турском закону, јер је вакуф Аја Софије, који је задужио султан Мехмед, одредио то мјесто као џамију; Заговорници одлуке су тврдили да је Аја Софија била лично власништво султана. Ово редизајнирање изазвало је осуду турске опозиције, Унеска, Свјетског савета цркава, Међународног удружења византијских студија и многих међународних лидера.
Историја Црква Констанција -{II}-
Прва црква на том мјесту била је позната као -{Magna Ecclesia}- (-{Μεγαλη Εκκλησια, Мегале Екклесиа}-, „Велика црква“), због своје величине у поређењу са величинама савремених цркава у граду. Према Ускршњој хроници, црква је освјештана 15. фебруара 360. године, за вријеме владавине цара Констанција -{II}-, од стране аријанског епископа Евдоксија Антиохијског. Изграђена је поред простора гдје се развијала Велика палата. Према црквеном историчару из 5. вијека, Сократу Схоластику из Константинопоља, цар Констанције је наредио 346. године да се сагради Велика црква поред оне која се звала Ирина, коју је, пошто је била премала, царев отац Константин увећао и уљепшао. Историчари из 7. и 8. вијека наводе да је цркву саградио Констанцијев отац — Константин Велики, док је Исихије из Милета написао да је Константин подигао Аја Софију са дрвеним кровом и са тог мјеста уклонио 427 (углавном паганских) статуа. Хроничар из 12. вијека, Јован Зонара, написао је да је Констанције поправио цркву коју је освјештао Јевсевије Никомидијски, након што се срушила. Пошто је Јевсевије био епископ Константинопоља од 339. до 341. године, а Константин је умро 337. године, Занора сматра да је прву цркву подигао Констанције.
Оближња црква, Аја Ирина („Свети мир“), завршена је раније и служила је као катедрала све док није завршена Велика црква. Осим Аја Ирине, нема података о већим црквама у центру града прије касног 4. вијека. Роуланд Мејнстон је истакао да црква из 4. вијека још није била позната као Аја Софија, иако њено име као „Велика црква“ указује на то да је била већа од других цариградских цркава. Једине друге веће цркве из 4. вијека биле су црква Светог Моција, која је саграђена изван зидина Константинових и можда је била повезана са гробљем, као и црква Светих Апостола.
За цркву је познато да је имала дрвени кров, завјесе, стубове и улаз који је био окренут ка западу. Вјероватно је имала припрату и описано је да је била у облику грађевина римског циркуса. Вјероватно је имала план у облику слова „У“ попут базилика Сан Марселина и Пјетра и Сан Ањес фјори ле мура у Риму. Историчари сматрају да је можда била и конвенционалнија базилика са три, четири или пет бродова, која је можда личила на првобитни храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму или цркву Рођења Христовог у Витлејему. Прије изградње цркве, на том мјесту је вјероватно био атријум, као и у каснијим црквама на том мјесту.
Према археолозима Кену Дарку и Јану Костенцу, још један остатак цркве из 4. вијека можда постоји у зиду од наизмјенично обрубљених цигли и камена, непосредно западно од Јустинијанове цркве. Горњи дио зида је грађен од опеке утиснуте жиговима од опеке из 5. вијека, док је доњи дио грађен од опеке типичне за 4. вијек. Тај зид је вјероватно био дио пропилеја на западном фронту и Константинове и Теодосијеве велике цркве.
Након цркве, изграђене су крстионица и скевофилакион. Хипогеј, можда са мартиријумом изнад њега, откривен је прије 1946. године, а остаци зида од цигле са траговима мермерне облоге идентификовани су 2004. године. Хипогеј је била гробница која је можда била дио цркве из 4. вијека или је можда била из Византиона, древног грчког града који је обновио Константин и дао му назив Константинопољ. Паладије сматра да је скевофилакион имао кружни тлоцрт, а пошто су неке базилике у облику слова „У“ у Риму биле погребне цркве са причвршћеним кружним маузолејом (као што су Константинов музолеј и Јеленин маузолеј), могуће је да су првобитно у њој вршене сахране, иако се до 405. године њена употреба промијенила. Каснија истраживања су открила да је жена по имену Ана поклонила земљу на којој је црква саграђена у замјену за право да тамо буде сахрањена.
Ископавања на западној страни мјеста гдје се налазила прва црква испод зида пропилеја, открили су да је прва црква подигнута на путу широком око 8 метара. Према раним извјештајима, прва Аја Софија је подигнута на мјесту древног паганског храма, иако нема артефаката који би то потврдили.
Цариградски патријарх — Јован Златоусти, дошао је у сукоб са царицом Елијом Евдоксијом, супругом цара Аркадија и послат је у изгнанство 20. јуна 404. године. Током каснијих немира, прва црква је готово цијела спаљена. Паладије је истакао да је скевофилакион из 4. вијека преживио пожар. Према Дарку и Костенцу, пожар је можда захватио само главну цркву, остављајући околне помоћне зграде нетакнуте.
Црква Теодосија -{II}-
thumb|upright=1.2|right|Теодосијева капитела за стуб, један од ријетких остатака цркве Теодосија -{II}-.
Изградњу друге цркве на том мјесту наредио је Теодосије -{II}-, који ју је свечано отворио 10. октобра 415. године. У списку споменика из петог вијека — -{Notitia Urbis Constantinopolitanae}-, Аја Софија је именована као -{Magna Ecclesia}-, „Велика црква“, док је бивша катедрала — Аја Ирина, названа -{Ecclesia Antiqua}-, „Стара црква“. У вријеме Сократа из Цариграда, око 440. године, обје цркве су биле ограђене једним зидом и служило их је исто свјештенство. Било је предвиђено да комплекс обухвата велику површину, укључујући и будућу локацију Самсонове болнице. Пошто је пожар из 404. уништио само главну цркву из 4. вијека, Теодосијева црква из 5. вијека могла је да буде изграђена окружена комплексом изграђеним првенствено током четвртог вијека.
За вријеме владавине Теодосија -{II}-, царева старија сестра, Елија Августа Пулхерија, дошла је у сукоб са патријархом Несторијем. Патријарх јој је забранио приступ свјетилишту „Велике цркве“, вјероватно 15. априла 428. године. Према анонимном Писму Козми, дјевичанска царица, покретач култа Дјевице Марије, која је редовно учествовала у евхаристији у свјетилишту Несторијевих претходника, полагала је право уласка због свог еквивалентног положаја Богородици, „родивши Бога“. Њихове теолошке разлике биле су дио контроверзе око титуле Богородице која је резултирала Сабором у Ефесу и подстицањем монофизитства и несторијанства, доктрине, која попут Несторија одбацује употребу титуле. Пулхерија је, заједно са папом Целестином -{I}- и Александријским патријархом Кирилом, збацила Несторија са мјеста патријарха на васељенском сабору, гдје је осуђен и прогнан.
thumb|upright=1.2|Фриз са агнецом.
На простору западног улаза у Јустинијанову Аја Софију, откривени су западни остаци Теодосијеве цркве, као и неки фрагменти Константинове цркве. Њемачки археолог — Алфонс Марија Шнајдер, почео је да спроводи археолошка ископавања средином 1930-их, објављујући свој коначни извјештај 1941. године. Ископавања у области која је некада била атријум Јустинијанове цркве из 6. вијека, открила су монументални западни улаз и атријум, заједно са стубовима и скулптуралним фрагментима из цркава из 4. и 5. вијека. Од даљег копања се одустало из страха да ће се нарушити конструктивни интегритет Јустинијанове грађевине, али дјелови ровова за ископавање су остали непокривени, што је открило темеље Теодосијеве цркве.