Монотеизам или једнобоштво ( — „један”, — „бог”), вера је у једно, универзално, свеобухватно божанство.. The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: .
Монотеистичка религија је религија у којој верници верују у једног бога. Разлике постоје између ексклузивног монотеизма, код, на пример, јудаизма, хришћанства и ислама, као и монотеизма, код кога се признаје постојање и других богова — плуриформни монотеизам који с обзиром да признаје постојање других божанстава, сматра да постоји неки облик њиховог јединства.Encyclopædia Britannica Online, art. "Monotheism" Accessed 23 January 2013, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/390101/monotheism
У ширем смислу речи, у монотеистичке религије се убрајају атенизам, бахаизам, каодаизам, деизам, екандар, хиндуизам (ваишнаизам, шиваизам), равидаизам, сикизам, тенрикјо и зороастризам. Постоји разлика између ексклузивног монотеизма с једне стране, и укључујућег монотеизма и плуриформног (панентеистичког) монотеизма с друге, који, који мада мада признају више богова, постулирају неки вид фундаменталног јединстава.
Етимологија
Реч монотеизам потиче од грчких речи (-{mónos}-)Monos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus са значењем „један” и (-{theós}-)Theos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus са значењем „бог”.The compound is current only in Modern Greek. There is a single attestation of in a Byzantine hymn (Canones Junii 20.6.43; A. Acconcia Longo and G. Schirò, . Università di Roma, 1978) У енглеском језику овај термин је приви користио Хенри Мор (1614—1687).
Порекло и развој
Квази-монотеистичке тврдње о постојању универзалног божанства датирају из касног бронзаног доба, са Ехнатоновом великом химном Атену. Могућа склоност ка монотеизму настала је током Ведског периода у гвоздном добу у јужној Азији. Ригведа изражава појмове монизма Брахмана, посебно у релативно касној десетој књизи,HYMN CXC. Creation. која је датирана на рано гвоздено доба, нпр. у Насадији сукти. Бонпа Дарма, можда из двадесетог века п. н. е,Tonpa Shenrab Miwoche била је прва записана религија која је декларисала да постоји један Бог изнад свих, којег називају Сангпо Бумтри.Yungdrung Bon By Himanshu Bhatt Међутим, тиме се не подстиче монотеистичко обожавање Сангпа Бумтрија или ког бога ради спасења, већ се фокус задржава на карми.
Према хришћанској традицији, монотеизам је била изворна религија људи, али је изгубљена током тзв. човековог пада. Ова теорија је напуштена у 19. веку услед напретка еволутивне теорије и да се до монотеизма дошло од анимизма преко политеизма, али је и ова теорија слабо заступљена. Два примера да се монотеизам развио из политеизма је Атонов култ у времену египтског фараона Ехнатона, као и феномем Мардука, који је најпре био заштитник Вавилона, али је касније био поштован као божанство у целом Вавилону.
Од шестог века п. н. е, у зороастризму, Ахура МаздаYasna, XLIV.7 или Ормазд (господар мудрости, односно мудри господар) појавио се као врховни апстрактни бог који је створио видљиви и невидљиви свет."First and last for all Eternity, as the Father of the Good Mind, the true Creator of Truth and Lord over the actions of life." (Yasna 31.8) (Yasna 44.7) (Yasna 50.11)NYÂYIS. У зависности од тога из ког периода је Зороастер (најчешће је везиван за рано гвоздено доба), ово је можда један од најранијих појава монизма у Индоевропској религији. Без обзира на то, зороастризам није била строго монотеистичка религија, јер су поштовани други јазати поред Ахура Мазде. Древна хиндуистичка теологија је у међувремену била монистичка, али није била строго монотеистичка у обожавању зато што је и даље задржало постојање многих богова, који су били замишљени као аспекти једног највишег Бога, Брахмана. Бројни антички грчки филозофи, укључујући Ксенофана и Антистен веровали су у сличан политеистички монизам који је био сличан монотеизму, мада се не може квалификовати као такав. Јудаизам је била прва религија која је произвела појам личног монотеистичког Бога у монистичком контексту. Концепт етичког монотеизма, који сматра да тај морал произлази из самог Бога и да су његови закони непроменљиви, први пут се јавио у Јудаизму, и временом је постао основни принцип већине модерних монотеистичких религија, укључујући зороастризам, хришћанство, ислам, сикизам и бахаи.
У градовима античког блиског истока, сваки град је имао бога заштитника, као што су Шамаш у Ларси или Син у Уру. Прве појаве шире надмоћи одређеног божанства датирају из касног бронзаног доба, са Атоном (којег је Сигмунд Фројд довео у везу са јудаизмом). Међутим, време егзодуса је дискутабилно, јер није јасно да ли се то према Библији десило пре или после његове владавине. Такође није јасно да ли је ово монотеизам или хенотеизам где Ехнатон себе идентификује са богом Атоном. Етнички монотеизам и појава апсолутног добра и зла појавила се у зороастризму и јудаизму, а касније је ово кулминирало у раном хришћанству и у тевхину у исламу.
Према јеврејској, хришћанској и исламској традицији, монотеизам је била оригинална религија човечанства; та оригинална религија се понекад назива „Адамском религијом”, или, у смислу Ендру Ланга, „прарелигија”. Учењаци који се баве религијом су у великој мери су напустили то гледиште у 19. веку у корист еволуционе прогресије од анимизма преко политеизма до монотеизма, али је до 1974. године та теорија била мањој мери прихваћена, и модификована гледишта слична Ланговом постала су проминентнија. Аустријски антрополог Вилхелм Шмит је постулирао прамонотеизма, „оригинални” или „примитивни монотеизам” током 1910-их. Постоје неслагања с тврдњом да су Јудаизам, Хришћанство, и Ислам произашли из опозиције политеизму, као што је био случај са грчки филозофским монотеизмом. У ближој прошлости, Карен Армстронг и други аутори су се вратили идеји еволуционарне прогресије почевши од анимизма, који се развио у политеизам, из кога је произашао хенотеизам, чему је следила монолатрија, из које је настао истински монотеизам.Compare:
Концепти Свето Тројство је хришћанска доктрина веровања у Бога који има три дела: Оца, Сина, Светог духа.
Тевхид је први члан вере у исламу. Муслимани верују да је Бог један, недељив без равних или оних који су у вези са њим. Са муслиманске тачке гледишта, подела бога на тројство је облик политеизма.
Деизам претпоставља постојање једног Бога створитеља, који се мало или нимало не меша у дешавања у свету. Семјуел Кларк разликује четири типа деиста: они који верују у створитеља без интереса у свету; оне који су видели и друга провиђења али не и у моралним и духовним сферама; они који верују да Бог има мало моралних атрибута али не верује у будућност живота; и оне које одбијају откровење, а прихватају све остале истине природне религије.
Термин хенотеизам има два различита значења. У контексту библијских студија обично означава племенска божанства која не негирају постојање божанстава других народа, док се друго значење често користи као синоним за монолатрију, које је веровање у или обожавање у једног Бога без негирања постојања других. Хиндуизам се, опште гледајући, сматра за хенотеистичку религију.See and
Монизам је филозофско учење према којем се све може извести из једног јединог начела.
Пантеизам подразумева да је универзум идентичан Богу. Филозофски, постоји само једна супстанца која је апсолутна, вечна и бесконачна тако да све ствари, укључујући и људе, нису независни него су то само манифестације апсолутног.
Панентеизам је облик монистичког монотеизма који се држи становишта да Бог обухвата цео универзум, али, за разлику од пантеизма, универзум није идентичан Богу.
Политеизам, код одређених урођеничких афричких религија, сматра да су различити богови различити облици једне јединствене основне супстанце. У другим случајевима, у питању је многобоштво, односно вера у више богова, супротност монотеизму.
Аврамске религије
frame|Тетраграматон у палео-хебрејском (10. век п. н. е. до 135.), старом арамејском (10. век п. н. е. до 4. века) квадратном хебрејском (3. век п. н. е. до садашњице) писму.
Док сви припадници аврамских религија сматрају да су монотеисти, Јудаизам не сматра Хришћанство монотеистичким, већ препознаје само Ислам као монотеистичку религију. Ислам слично томе не признаје модерно Хришћанство као монотеистичку веру, првенствено због хришћанске доктрине светог тројства, за коју Ислам тврди да није била део првобитног монотеистичког хришћанства, које је Исус проповедао. Хришћани с друге стране, тврде да је доктрина светог тројства ваљан израз монотеизма, наводећи да се тројство не састоји од три засебна божанства, већ од три особе, које постоје консупстанционо (као једна супстанца) унутар једног божанства. ; International Catholic University, The One True God: "The fatherhood constitutes the Person of the Father, the sonship constitutes the Person of the Son, and the passive spiration constitutes the Person of the Holy Spirit. But in God "everything is one where there is no distinction by relative opposition." Consequently, even though in God there are three Persons, there is only one consciousness, one thinking and one loving. The three Persons share equally in the internal divine activity because they are all identified with the divine essence. For, if each divine Person possessed his own distinct and different consciousness, there would be three gods, not the one God of Christian revelation. So you will see that in this regard there is an immense difference between a divine Person and a human person."https://orthodoxwiki.org/Holy_Trinity ; Holy Trinity, Orthodox Wiki: "Orthodox Christians worship the Father, Son, and Holy Spirit—the Holy Trinity, the one God. Following the Holy Scriptures and the Church Fathers, the Church believes that the Trinity is three divine persons (hypostases) who share one essence (ousia). It is paradoxical to believe thus, but that is how God has revealed himself. All three persons are consubstantial with each other, that is, they are of one essence (homoousios) and coeternal. There never was a time when any of the persons of the Trinity did not exist. God is beyond and before time and yet acts within time, moving and speaking within history."https://www.britannica.com/topic/Trinity-Christianity ; Britannica, Trinity: "The Council of Nicaea in 325 stated the crucial formula for that doctrine in its confession that the Son is “of the same substance [homoousios] as the Father,” even though it said very little about the Holy Spirit. Over the next half century, Athanasius defended and refined the Nicene formula, and, by the end of the 4th century, under the leadership of Basil of Caesarea, Gregory of Nyssa, and Gregory of Nazianzus (the Cappadocian Fathers), the doctrine of the Trinity took substantially the form it has maintained ever since. It is accepted in all of the historic confessions of Christianity, even though the impact of the Enlightenment decreased its importance."
Јудаизам
Јудаизам је једна од најстаријих монотеистичких религија на свету. Бог у Јудаизму је стриктно монотеистички,Maimonides, 13 principles of faith, Second Principle и апсолутно је, недељиво и неупоредиво биће, које је ултиматни узрок свог постојања. Вавилонски Талмуд наводи друге, „стране богове” као непостојеће ентите којима људи погрешно приписују постојање и моћ.e.g., Babylonian Talmud, Megilla 7b-17a. Један од најбоље познатих изјава рабајског Јудаизма о монотеизму је из другог од Мајмонидових 13 принципа вере:
Јудаизам и Ислам одбацују Хришћанску идеју монотеизма. Јудаизам користи термин шитуф за именовање богослужења на начин на који Јудаизам не сматра да је монотеистично.
Види још Политеизам, или многобоштво Хенотеизам
Референце
Литература
-{Dever, William G. Who Were the Early Israelites?, Grand Rapids, MI: Eerdmans 2003.}-
-{Leibowitz, Ilya. Monotheism in Judaism as a Harbinger of Science, Magazine}-
Спољашње везе -{About.com "What is Monolatry?"}- -{Stanford Encyclopedia of Philosophy}-