Фабијан Канчелара (; Берн, 18. март 1981), познат под надимком „Спартакус”, бивши је швајцарски бициклиста, који је пред крај каријере возио за амерички тим Трек—сегафредо. Четири пута је освојио Свјетско првенство у вожњи на хронометар, по три пута Париз—Рубе, Ронде ван Фландерен, Страде Бјанке и Е3 Бинкбанк, док је по једном освојио Милано—Санремо, Тур де Свис и Тирено—Адријатико. Десет пута је освојио првенство Швајцарске у вожњи на хронометар, једном Вело д’Ор за бициклисту године и два пута награду за спортисту године Швајцарске. Тренутно је власник про тур тима Тудор про сајклинг, који је преузео у априлу 2022.
Бицикл је почео да вози са 13 година, када се „заљубио” у један стари бицикл. Након тога, почео је озбиљније да се бави бициклизмом и освојио је Свјетско првенство у вожњи на хронометар за јуниоре двије године заредом, 1998 и 1999. Професионалну каријеру почео је 2000, са 19. година, када је потписао за Мапеј—Квик Степ као стажиста. Познат је као добар хронометраш, класик специјалиста и радник за сувозаче који се боре за генерални пласман. Након побједа на неколико мањих трка у почетним годинама каријере, прву велику побједу остварио је на Тур де Франсу 2004, гдје је побиједио на прологу на отварању трке и узео жуту мајицу, коју је носио један дан. Године 2006, освојио је први пут Париз—Рубе, а затим и Свјетско првенство у вожњи на хронометар, које је освојио и 2007. уз двије етапне побједе на Тур де Франсу.
Године 2008. освојио је Милано—Санремо и златну медаљу у вожњи на хронометар на Олимпијским играма. Следеће године, освојио је трећу титулу свјетског шампиона у вожњи на хронометар, док је био лидер на неколико етапа на Тур де Франсу и Вуелта а Еспањи. Године 2010. освојио је Париз—Рубе други пут и први пут Ронде ван Фландерен, као и четврту титулу свјетског шампиона у вожњи на хронометар, захваљујући чему је добио награду Вело д’Ор, за бициклисту године. Након периода без већих побједа током 2011 и 2012, када је био и повријеђен, 2013. године освојио је трећи пут Париз—Рубе и други пут Ронде ван Фландерен, док је трећи Ронде освојио 2014. године. Након бројних повреда током 2015, освојио је златну медаљу у вожњи на хронометар на Олимпијским играма 2016. На крају сезоне, завршио је каријеру, а изабран је за спортисту године у Швајцарској.
Након што је почео професионалну каријеру, возио је за четири тима. Остварио је велике успјехе на Монументалним класицима, освојио је по три пута Париз—Рубе и Ронде ван Фландерен, као и једном Милано—Санремо. По три пута освајао је и класике Е3 Харелбеке и Страде Бјанке. Побиједио је на пет етапа на отварању Тур де Франса и носио је жуту мајицу укупно 29 дана, што је највише од возача који нису освојили Тур. Поред успјеха на класицима и у вожњи на хронометар, освојио је Тирено—Адријатико , Тур де Свис и Тур оф Оман трке. Био је четири пута свјетски шампион у вожњи на хронометар и два пута олимпијски; два пута је био национални шампион у друмској и десет пута у вожњи на хронометар.
Његово ривалство са Томом Боненом сматра се једним од највећих ривалстава на класицима свих времена. Највише је истакнуто на Ронде ван Фландерену 2010, када су њих двојица били испред осталих у борби за побједу. Тај тренутак назван је од стране медија сумом деценије — „Канчелара и Бонен испред осталих”.
Дјетињство и јуниорска каријера
Канчелара је рођен 18. марта 1981. године, у Берну, Швајцарска; мајка му је италијанског поријекла, а отац швајцарско–њемачког. Бицикл је почео да вози са 13 година, када се, како је истакао, заљубио у стари породични бицикл који је пронашао у гаражи. Одустао је од фудбала, којим се до тада бавио и сконцентрисао се на бициклизам. Касније је истакао да му је то потпуно промијенило живот, изјавивши: „потпуно ми је промијенило живот. Одједном сам схватио да сам био затворен у кутији уздржавања и природа ми је изненада отворила очи ка новим тежњама, тако да сам посветио себе и своје тијело друмском бициклизму. Сценски брдски путеви у Швајцарској су најљепши на свијету”. У младости је усавршио и вјештине крос кантрија.
Већ у почетним годинама показао је велики таленат и доминирао је у јуниорској конкуренцији у Швајцарској. Тренер швајцарске јуниорске екипе у периоду од 1997. до 2005. — Иван Гирар, изјавио је да је Канчелара био за „главу и рамена изнад свих осталих” у вожњи на хронометар. Освојио је златну медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар за јуниоре 1998 и 1999, док је 2000. освојио сребрну медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар за возаче до 23 године.
Професионална каријера 2000—2002: Почетак каријере
Након другог мјеста на Свјетском првенству за возаче до 23 године, Канчелара се 2000. године, придружио тиму Мапеј—Квик Степ, који је био један од најјачих тимова у том тренутку. Прву сезону возио је као стажиста, након чега се придружио тиму 2001. године, као члан „Пројекта младих возача”, који је тим покренуо. Прву побједу остварио је на трци Тур оф Род, гдје је побиједио на прологу, а касније је и освојио трку.
За сезону 2002, Мапеј је, према правилима Свјетске бициклистичке уније за ту сезону, подијелио возаче у двије групе: „Топ тим”, у којем је било 25 возача и ГС-III „Групо Ђовани” (група младих) за развој младих талената, гдје је био и Канчелара, а у истој групи су, између осталих, били Филипо Поцато, Мајкл Роџерс и Бернард Ајзел. Директор тима — Ђорђо Сквинзи, изјавио је касније да је узео Канчелару и Роџерса из јуниорског у топ тим, како би прескочили категорију до 23 године, гдје је претпостављао да је допинг присутнији него међу професионалцима. Такође је изјавио да је Канчелара будући Мигел Индураин. Током двије сезоне у Мапеју, остварио је укупно 11 побједа, од чега седам у вожњи на хронометар.
2003—2005: Почетак успона
На крају 2002. године, тим Мапеј се угасио и Канчелара је прешао у тим Фаса Бортоло за сезону 2003, да ради као лид-аут за Алесандра Петакија. Прву побједу остварио је на Туру Медитерана, гдје је помогао тиму да побиједи на екипном хронометру на последњој етапи. На дан 6. априла, возио је свој први класик у каријери — Ронде ван Фландерен, који је завршио на 73 мјесту, преко десет минута иза побједника. Побиједио је на прологу дугом 3.4 km на Тур де Романди трци, гдје је освојио класификацију по поенима. Наредна трка коју је возио била је Тур оф Белгијум, гдје је побиједио на хронометру на четвртој етапи, десет секунди испред Роџерса Последњу побједу у сезони остварио је на прологу на Тур де Свис трци, гдје је завршио секунду испред Оскара Переира.
thumb|left|upright|Канчелара на ХЕВ Сајкласику 2005. године.
Прву побједу у сезони 2004, остварио је на Тур оф Катар трци, гдје је побиједио на четвртој етапи, након напада у последњим километрима трке, а затим је одспринтао возаче који су са њим дошли на циљ. Наредну побједу остварио је на првој етапи трке Сетмана Каталана де Чиклисиме, гдје је тријумфовао у групном спринту. Возио је Ронде ван Фландерен, који је завршио на 42 мјесту, два минута иза побједника — Стефена Веземана. Недељу дана касније, возио је Париз—Рубе, други пут у каријери; успио је да се задржи у четворочланом бијегу који је стигао на циљ испред групе и у спринту је завршио на четвртом мјесту. Сезону је наставио на Тур де Луксембург трци, гдје је побиједио на хронометру на четвртој етапи, 14 секунди испред Торстена Хикмана. Крајем јуна, освојио је национално првенство Швајцарске у вожњи на хронометар по други пут, након чега је возио Тур де Франс. Тур је стартовао прологом у Лијежу, на којем је побиједио и узео прву жуту мајицу, за лидера у генералном пласману. Мајицу је изгубио већ на другој етапи, када је Тор Хусховд побиједио у спринту и преузео вођство. До краја сезоне, учествовао је на Свјетском првенству, гдје је возио и друмску и трку на хронометар. Хронометар је завршио на осмом мјесту, два минута иза побједника — Мајкла Роџерса; друмску трку, на којој је Оскар Фреире освојио трећу титулу, није завршио.
Прву побједу у сезони 2005. остварио је на Париз—Ници, гдје је тријумфовао на четвртој етапи. Отишао је у бијег са Жаном Кирсипуом, кога је одспринтао на циљу. Сезону је наставио на Сетмана Каталана трци, гдје је побиједио на хронометру на последњој етапи, седам секунди испред Американца, Тома Даниелсона. Ронде ван Фландерен завршио је на 42 мјесту, десет минута иза побједника — Тома Бонена. Недељу касније, возио је Париз—Рубе, који је завршио на осмом мјесту. Канчелара је био у бијегу, са још десет возача, укључујући и Бонена, али му се пробушила гума на 45 km до циља и завршио је четири минута иза Бонена, који је побиједио. Сезону је наставио на Тур де Луксембург трци, гдје је побиједио на хронометру на етапи 3 б. Трку је завршио са истим временом као Ласло Бодроги, али су организатори додијелили побједу Бодрогију. У јуну је освојио национално првенство у вожњи на хронометар по трећи пут, након чега је возио Тур де Франс, али није остварио ниједну побједу. Сезону је наставио на класику у Хамбургу — ХЕВ Сајкласик, који је завршио на четвртом мјесту у групном спринту. Сезону је завршио на Свјетском првенству, гдје је возио и хронометар и друмску трку. Вожњу на хронометар завршио је на трећем мјесту, 12 стотинки иза другопласираног Хозе Ивана Гутијереза, док је титулу освојио Мајкл Роџерс. Друмску трку завршио је на 123 мјесту, десет минута иза побједника — Тома Бонена, који је на циљу одспринтао Алехандра Валвердеа.
2006: Прва побједа на класицима
Тим Фаса Бортоло угасио се на крају сезоне 2005; Канчелара је потписао трогодишњи уговор са тимом ЦСЦ током Тур де Франса 2005. Прву побједу за нови тим остварио је на Тирено—Адријатику, гдје је побиједио на хронометру дугом 20 km, на петој етапи. Милано—Санремо завршио је у групи, на 24 мјесту, док је Филипо Поцато остварио прву побједу на Монументалним класицима. Недељу касније, возио је класик у Белгији, Е3 Пријс Фландерен. Отишао је у бијег на почетку етапе, али је достигнут на 41 km до циља и завршио је на 37 мјесту, три минута иза Бонена, који је освојио класик по трећи пут и изједначио се са Јаном Расом. Сезону на Калдрмисаним класицима наставио је на Ронде ван Фландерену. Том Бонен и Лејф Хосте одвојили су се од групе, док је Канчелара био у мањој групи која је покушавала да их достигне; завршио је на шестом мјесту, у групи од четири возача који су на циљ стигли минут и 17 секунди иза Бонена. Недељу дана касније возио је Париз—Рубе. Био је међу водећим возачима већину трке, након чега је напао на успону Карефур дел Арбе и тријумфовао је два минута испред Бонена. Канчелара је тако освојио свој први класик у каријери.
Сезону је наставио на Вуелта а Каталуњи, гдје је побиједио на хронометру на првој етапи. Крајем јуна, освојио је првенство Швајцарске у вожњи на хронометар четврти пут, трећи пут заредом. Није изабран од стране тима ЦСЦ да вози Тур де Франс и сезону је наставио на на трци Денмарк Рунт. Побиједио је на другој етапи након соло напада и преузео је вођство у генералном пласману. Побиједио је и на хронометру дугом 14 km, на петој етапи, 18 секунди испред Томаса Циглера и повећао је вођство у генералном пласману на 20 секунди испред Стрјуарта О Грејдија. Последња етапа била је спринтерска, завршио је у групи и освојио трку, 20 секунди испред О Грејдија, из класификацију за најбољег младог возача. Крајем августа, возио је Вуелта а Еспању, гдје је помогао тиму да побиједи на екипном хронометру на отварању. Сезону је завршио на Свјетском првенству, гдје је возио и друмску и трку на хронометар. На дан 21. септембра, Канчелара је освојио прву титулу свјетског шампиона у вожњи на хронометар, са преко минут испред Дејва Забриског, поставши други швајцарски возач који је освојио првенство, након Алекса Цилеа. Три дана касније, друмску трку завршио је на 31 мјесту, у групи која је на циљ стигла двије секунде иза Паола Бетинија и Ерика Цабела, који су били најбржи у спринту.
2007: Успјеси током прољећа и јесени
thumb|Канчелара слави побједу у жутој мајици на трећој етапи на Тур де Франсу 2005.