Међународна свемирска станица — МСС (; ) је свемирска станица (вештачки сателит са људском посадом) у ниској Земљиној орбити. МСС је заједнички пројекат у којем је водећу улогу имало пет свемирских агенција - НАСА (Сједињене Америчке Државе), Роскосмос (Русија), JAXA (Јапан), ЕСА (Европа) и CSA (Канада). Власништво над модулима станице као и њихово коришћење регулисано је међувладиним споразумима и договорима склопљеним наменски за пројекат МСС.
На МСС владају услови микрогравитације као и негостољубиви услови отвореног свемира (споља), тако да се она користи као истраживачка лабораторија за спровођење експеримената у многим пољима. Чланови посаде станице (космонаути и астронаути) спроводе експерименте на пољима опште биологије, биологије човека, физике, астрономије, метеорологије и многих других. Станица је такође погодно место за тестирање свемирских летелица и друге опреме која ће бити потребна за летове до Месеца и Марса. МСС одржава сталну орбиталну висину од око 400 километара изнад површине Земље; то се постиже повременим паљењем ракетних мотора на модулу Звезда или ракетним моторима роботских летелица за снабдевање које редовно посећују станицу. Станица направи једну орбиту око Земље за 92 минута и направи 15,5 орбита у току једног дана.
МСС је подељена на два дела - руски орбитални сегмент (којим управља Русија) и амерички орбитални сегмент (који користе остале земље). Роскосмос планира да свој сегмент станице користи најмање до 2024. године, а у једном тренутку предлагано је да се он одвоји од остатка станице и постане основа за нову руску станицу ОПСЕК (). Међутим, тренутно се планира да МСС у садашњој конфигурацији остане у употреби најмање до 2030. године.
Изградња МСС почела је 1998. године лансирањем у орбиту руског модула Зарја. Од 2. новембра 2000. године на станици непрекидно борави људска посада и то је најдужи непрекидни боравак људи у свемиру. Претходни рекорд постављен је на руској станици Мир. Последњи већи модул додат је 2011. године, мада је 2016. лансиран модул на надувавање BEAM који служи као демонстрација технологије. Планирано је још неколико модула, већином за руски сегмент станице, који ће бити лансирани у наредних пар година. МСС је далеко највећи вештачки објекат у ниској Земљиној орбити и често се може видети голим оком. Станица се састоји од великих модула под притиском, носеће греде која служи као „кичма”, фотонапонских ћелија, радијатора, отвора за спајање долазећих летелица, платформи за експерименте и роботске руке. Највећи делови станице лансирани су руским ракетама-носачима Протон и Сојуз и америчким спејс-шатловима.
МСС је девета по реду свемирска станица на којој су у дужим интервалима боравиле људске посаде. Пре ње то су биле совјетске станице Саљут и Алмаз, совјетска/руска станица Мир (прва модуларна станица и претеча МСС), као и америчка станица Скајлаб. МСС редовно посећују разне летелице (капсуле) које превозе космонауте и опрему. За транспорт људи примарно се користи руска капсула Сојуз. Раније је за то коришћен и спејс-шатл, а од 2020. користиће се и америчке комерцијалне капсуле Драгон 2 и CST-100. Од беспилотних летелица раније је коришћен европски ATV, а тренутно су у употреби руски Прогрес, јапански HTV и амерички Драгон и Сигнус. Тренутно само летелица Драгон може да врати терет на Земљу по окончању мисије, док остале беспилотне летелице сагоревају при повратку у атмосферу и користе се за изношење отпада и вишка опреме са станице.
На МСС су боравили космонаути, астронаути и свемирски туристи из 19 различитих земаља. До априла 2020. на станици је боравило 242 људи, многи од њих у више наврата. Из САД 153 особе, из Русије 48, из Јапана 9, из Канаде 8, из Италије 5, из Француске 4, из Немачке 3 и по једна особа из Белгије, Бразила, Данске, Казахстана, Малезије, Холандије, Јужне Африке, Јужне Кореје, Шпаније, Шведске, Уједињених Арапских Емирата и Уједињеног Краљевства.
Израда
thumb|Модул Хармони („чвор” 2) током израде у згради за обраду компоненти станице. Пошто је Међународна свемирска станица заједнички подухват више држава учесница, пресуризовани модули и остале компоненте станице израђене су у фабрикама или наменским постројењима широм света. Услед тога, била је потребна изузетна координација између тимова који су говорили различитим језицима, користили различите методе дизајнирања, израде и испитивања компоненти за свемирско окружење. При самом планирању МСС тимови из свих држава учесница ускладили су дизајн свих најважнијих компоненти, а нарочито оних где је долазило до спајања два модула из различитих држава. Све компоненте станице морале су да буду израђене у највишем квалитету, са најмањим маргинама грешке, како би трајале најмање неколико деценија или дуже. Ово је био један од разлога због којих је НАСА током 1990-их званично прихватила метарски систем јединица, да би се ускладила са свим осталим свемирским агенцијама.
Средином 1990-их модули Дестини, Јунити, сегменти Греде и фотонапонских ћелија израђени су у свемирском летачком центру Маршал (Хантсвил) и постројењу Мишуд (Њу Орлеанс). Затим су пребачени у два постројења свемирског центра Кенеди на Флориди, где су обављене све провере, дораде и припреме за лансирање.
Сви руски модули станице израђени су у постројењима државног истраживачког и производног свемирског центра Хруничев, надомак Москве. Модул Звезда првобитно је 1985. године направљен за свемирску станицу Мир-2, која је требало да наследи станицу Мир, али се од тих планова одустало након распада СССР, тако да је употребљен као сервисни модул за МСС.
Модул Колумбо Европске свемирске агенције израђен је у Европском свемирском истраживачком и технолошком центру (-{ESTEC}-), у Холандији, мада је велики број компоненти израђен широм Европе па послат на завршну монтажу. Модули Хармони, Тренквилити, Леонардо и Купола такође су израђени на европском тлу, у фабрикама свемирског центра Кан-Манделије на југу Француске. Након израде трупа и основних структурних компоненти, ови модули пребачени су авионом на Флориду, где су довршени и спремљени за лансирање.
Јапански експериментални модул Кибо (два пресуризована модула и екстерна палета за експерименте) израђен је у постројењима JAXA широм Јапана, а затим послат на завршну мотажу у свемирски центар Цукуба и Институт за свемирске и астронаутичке студије. Након комплетирања, модули су авионом и бродом послати на припреме за лансирање на Флориду.
Мобилни систем за сервисирање, који се састоји из роботске руке Канадарм2 и робота Декстре, израђен је у неколико постројења у Канади и САД под уговором за Канадску свемирску агенцију.
Састављање
Састављање Међународне свемирске станице, које је само по себи представљало највећи подухват у историји свемирске архитектуре, отпочело је крајем 1998. године. Руски модули лансирани су ракетама-носачима и у орбити би се аутоматски спајали један са другим, са изузетком модула Расвјет (СТС-132). Сви остали модули лансирани су у теретном простору америчког спејс-шатла и по спајању са МСС морали су роботском руком Канадарм 2 да буду постављени на место уградње, а у самој инсталацији највећи део посла обављали су астронаути током свемирских шетњи. Од почетка састављања до последње мисије шатла 2011. године астронаути и космонаути провели су укупно више од 40 дана у свемирским шетњама да би завршили МСС. Већина шетњи спроведена је из хипобаричне коморе станице Квест, а мањи број из хипобаричне коморе шатла и руских модула Пирс и Поиск. Током свих мисија састављања станице водило се рачуна о бета углу (изложености Сунчевој светлости), како не би дошло до прегревања шатла.
Први модул МСС, назван Зарја, лансиран је 20. новембра 1998. године са космодрома Бајконур ракетом Протон-К. Овај руски модул садржао је погонски систем (мале ракетне моторе), систем за контролу оријентације, комуникациони и систем напајања (преко фотонапонских ћелија), али није садржао систем за одржавање животних услова који је био неопходан за људску посаду. Две седмице касније мисијом спејс-шатла СТС-88 (орбитер Ендевор) лансиран је пасивни амерички модул Јунити; овај модул спојен је са модулом Зарја уз помоћ роботске руке и астронаута током свемирске шетње. Модул Јунити опремљен је на предњем и задњем крају са два пресуризована адаптера за спајање (); један је искоришћен за спајање са модулом Зарја, док је други остао слободан да се са њим може спојити шатл током мисије. У то време руска станица Мир и даље је имала сталну посаду, тако да фокус и даље није био на МСС која је наредне две године била без посаде. Коначно, 12. јула 2000. године ракетом Протон-К лансиран је руски модул Звезда, сличан главном модулу станице Мир. Овај модул ушао је у орбиту и попео се на одређену висину где су отворене фотонапонске ћелије; тиме је Звезда постала пасивна мета за Зарју, која је својим ракетним моторима и аутоматским системом КУРС успешно спровела спајање. Недуго након тога главне команде пребачене су на рачунаре Звезде која од тада контролише орбиталну висину станице. Звезда је опремљена одајама за спавање, тоалетом, кухињом, системима за уклањање угљен-диоксида из ваздуха, регулацију влажности ваздуха и генерацију кисеоника, опремом за физичке вежбе као и опремом за комуникацију са контролорима на Земљи. Овим су стечени сви услови да на станицу дође прва посада.. NASA. January 1999
Прва стална посада, Експедиција 1, на станицу је стигла у новембру 2000. године летелицом Сојуз ТМ-31. Посаду су чинили космонаути Сергеј Крикаљов и Јуриј Гидзенко и астронаут Вилијам „Бил” Шеперд. На крају првог дана експедиције, Бил је затражио дозволу да се као позивно име при комуникацији са Земљом користи „Алфа”, назив који су он и Крикаљов преферирали у односу на помало дугачко „Међународна свемирска станица”. Назив Алфа је током 1990-их у САД био радни назив за будућу орбиталну станицу, коју је НАСА планирала у сарадњи са својим партнерима. Шепард је током конференције за новинаре пред лансирање подсетио на поморску традицију приликом поринућа новог пловила: „Већ хиљадама година људи су одлазили на пучину својим пловилима. Народ је ова пловила конструисао и изградио сопственим рукама; веровао је да ће њихово именовање донети добру срећу посади и омогућити им да без потешкоћа спроведу мисију до краја”. Међутим, овај назив није наишао на одобравање код тадашњег директора РКК Енергије, Јурија Семенова, који је сматрао да је прва модуларна свемирска станица била Мир, па би адекватан назив за МСС био Бета или Мир 2.
Експедиција 1 отпочела је тачно између мисија шатла СТС-92 и СТС-97. Током ове две мисије на станицу су додати први сегменти Греде МСС који су садржали опрему за бољу комуникацију са контролорима на Земљи, пренос ТВ слике, и значајно проширење енергетских капацитета станице путем нових, великих фотонапонских ћелија. У наредне две године наставило се са изградњом станице. Руском ракетом Сојуз-У лансиран је модул Пирс који је служио за спајање летелица Сојуз и Прогрес, али и као комора из које су могле да се спроводе свемирске шетње. Орбитери Дискавери, Атлантис и Ендевор су током мисија доставили нове модуле - лабораторију Дестини и хипобаричну комору Квест, канадску роботску руку Канадарм2 као и још неколико сегмената Греде.