Габријела Бонер „Коко“ Шанел (; Сомир, 19. август 1883 — Париз, 10. јануар 1971) је била француска модна креаторка чије модернистичке мисли, мода инспирисана мушком одећом и трагање за скупом једноставношћу су је учинили важном личношћу у 20. веку моде. Била је оснивачица једног од најпознатијих модних брендова, Шанел, и готово шест деценија суверено владала париском високом модом. Њен изузетан утицај на моду био је такав да је она једина особа у пољу шивења именована на листи Тајм 100: Најважнијих људи века ().
Коко Шанел је и творац Мале црне хаљине.
Инспирисана тадашњом мушком одећом, са жена је скинула корсете, скратила им фризуре и хаљине да би се осећале удобније, баш као мушкарци.
Младост Габријела Бонер Шанел је рођена 1883. године као ванбрачно дете, Евгеније Жане Девол, у добротворној болници коју су водиле часне сестре (сиротиште) у Сомиру, Мен и Лоара, Француска. Она је била друго Жанино дете са Албертом Шанелом; прва, Жилијен, рођена је годину дана раније. Алберт Шанел био је трговачки путник и продавао је радну одећу и доње рубље, живео је номадским животом, путујући по градовима. Породица је боравила у изнајмљеним кућама. Године 1884. оженио је Жану Девол, убеђен од стране њене породице која је платила Алберту да је ожени. По рођењу, име Шанел је уписано у службени регистар као "Шаснел". Жана је била превише болесна да присуствује регистрацији, а Алберт је регистрован као "путујући". У одсуству оба родитеља, презиме је погрешно уписано, вероватно због техничке грешке. Пар је имао петоро деце - два дечака и три девојчице - који су живели претрпани у једнособном стану у граду Брив ла Гајард.
Када је Габријела имала 12 година, њена мајка је умрла од туберкулозе, у 32. години живота. Њен отац је послао своја два сина да раде као пољопривредни радници, а своје три ћерке послао у Корез, централна Француска, у католички манастир у Обазену, који је имао сиротиште. То је био оштар, штедљив живот, који је захтевао строгу дисциплину. Упркос овој трагедији, смештање у сиротиште можда је била најбоља ствар за будућност Габријеле, јер је тамо научила кројачки занат. У осамнаестој години, Шанел, која је била престара за боравак у Обазену, одлази да живи у кући за католичке девојке у граду Мулен.
Касније током живота, Шанел је нешто другачије говорила о свом детињству; она би често наводила гламурозније приче, које су биле улавном неистините. Говорила је да јој је, након смрти мајке, отац отпловио за Америку у потрази за својом срећом, а њу послао да живи код две тетке. Такође је тврдила да је рођена деценију после 1883. године и да је њена мајка умрла када је имала много мање од 12 година.
Приватни живот и рана каријера
Тежње ка сценској каријери Шанел је, након што је научила кројачки занат током шест година у Обазену, могла да нађе посао као кројачица. Када није шила, певала је у кабареу чији су посетиоци били официри коњице. Шанел је своје дебитантске наступе почела у кабареу, кафеа "Ла Ротонде", у Мулену. Са осталим дамама је у време паузе између наступа, забављала публику. У то време Габријела је добила име "Коко", вероватно због две популарне песме по којима је постала позната "Ко Ко Ри Ко" и "Ко је видео Коко"(Qui qu'a vu Coco dans l'Trocadéro ?).
Балзан и Капел У Мулену, Шанел упознаје младог Француза, бившег официра коњице и богатог наследника текстила, Етјена Балзана. У двадесет трећој години Шанел је постала Балзанова љубавница. Наредне три године живела је с њим у дворцу близу Компјења. То је био удобан живот; Балзаново богатство и слободно време омогућавали су организовање забава. Балзан је Габријели открио све лепоте богаташког живота, поклањао јој је скупоцене хаљине, дијаманте и бисере. лево|мини|268.991x268.991пиксел|Габријела Дорзиат са Шанел шеширом, Мај 1912. 1908. године, Шанел је започела везу са Балзановим пријатељем, индустријалцем Артур Едвард "Бој" Капелом. Капел, члан енглеске високе класе, обезбедио је Шанел стан у Паризу и финансирао њене прве продавнице. Говорило се да је Капелов стил облачења утицао на концепцију креација Коко Шанел. Претпоставља се да је дизајн бочице, за парфем Шанел бр. 5 био инспирисан или Капеловим кожним кофером, или бочицом за виски.
Пар је проводио време заједно у одмаралиштима као што је Довил, али упркос надама Шанел да ће бити заједно, Капел јој никада није био веран. Њихова веза трајала је девет година. Чак и након што се Капел оженио енглеском аристократкињом 1918. године, није потпуно прекинуо контакт са Шанел. Погинуо је у саобраћајној несрећи 21. децембра 1919. На месту Капелове несреће, Шанел је поставила споменик. Шанел је започела дизајнирање шешира док је живела са Балзаном. У почетку била је то разонода која је касније прерасла у бизнис. Она постаје лиценцирана креаторка шешира 1910. године и отвара бутик у улици 31 Камбон, у Паризу, под називом Шанел Мода. Пошто је у овом локалу већ била продавница одеће, Шанел је на тој адреси продавала само своје креације шешира. Каријера Шанелове као креаторке шешира је процветала након што је позоришна глумица Габријела Дорзиат носила њене шешире у представи Бел Ами Фернанда Нозиереа 1912. године. Након тога, Дорзиат је поново била модел на фотографијама објављеним у магазину Лес Модес. Довил и Бијариц мини|317x317п|Портрет Артур "Бој" Капела (1881—1919) Године 1913. Шанел је отворила бутик у Довилу, уз финансијску помоћ Артура Капела, где је представила једноставну, сведену и комфорну одећу. Одећа је била конструисана од скромних материјала као што су жерсеј и трико, који су у то време примарно коришћени за мушко доње рубље. Била је на популарној локацији, у улици моде, у центру града. Овде је Шанел продавала шешире, јакне, џемпере, морнарске блузе. Шанел је имала велику подршку два члана породице, њене сестре Антоанете и тетке Адријане. Адријана и Антоанета су биле модели њених креација, са којима су се свакодневно шетале кроз град.
Шанел, одлучна да поново оствари успех који је имала у Довилу, отворила је продавницу и у Бијарицу 1915. године. Бијариц, који се налази на Баскијској обали, био је преплављен имућним шпанским муштеријама, као и странцима избеглим из својих земаља током Првог светског рата. После годину дана, пословање се показало тако уносним да је 1916. године могла да врати Капелу уложен новац. Ово је била њена самостална одлука, без консултовања са Капелом.
У Бијарицу је Коко упознала руског великог кнеза Дмитриј Павловича, унука руског цара Александра II. Били су љубавној вези, а блиске односе одржавали су и дуго година касније. До 1919. Шанел је призната као кројачица и основала своју модну кућу у улици 31 Камбон, Париз.
Призната кројачица Године 1918. Шанел је купила целу зграду у улици 31 Камбон, која се налазила у једном од најатрактивнијих делова Париза. 1921. године отворила је оно што се може сматрати раном верзијом модног бутика, са одећом, шеширима и додацима. Касније је проширила понуду на накит и парфеме. До 1927. године Шанел је поседовала пет некретнина у улици Камбон, у зградама од броја 23. до 31.
У пролеће 1920. Шанел је упознала руског композитора Игора Стравинског, преко Сергеја Дјагиљева, балетског импресарија Бале Русе (Ballets Russes). Током лета, Шанел дознаје да породица Стравински тражи место за живот, напуштајући Совјетски Савез након рата. Она их је позвала у свој нови дом, "Бел Респиро", у париском предграђу Гарш, све док не пронађу погодније место за боравак. У "Бел Респиро" стижу током друге недеље септембра и остају до маја 1921. Шанел је такође подржала нови балет Бале Русе у продукцији Стравинског, Посвећење пролећа (1913), упркос финансијског губитка анонимним поклоном Дјагиљеву, који је износио 300.000 франака. Поред креирања своје модне колекције, Шанел је улагала доста енергије у дизајнирање костима за плес за врхунски Бале Русе. Између 1923. и 1937. сарађивала у представама Дјагиљева и плесача Вацлава Нижинског, посебно у плесној опери Плави воз; Орфеј и Краљ Едип.
Године 1922. на Лоншан хиподрому, Теофил Бадер, оснивач париских галерија Лафајет, упознао је Шанел са бизнисменом Пјер Вертхајмером. Бадер је био заинтересован за покретање продаје парфема Шанел бр. 5 у својој робној кући. Године 1924. Шанел је постигла споразум са браћом Вертхајмер, Пјером и Полом, директорима од 1917. године еминентне парфемске и козметичке куће Буржуа. Створили су заједнички бренд Шанел парфеми. Вертхајмери су се сложили да обезбеде потпуну финансијску подршку за производњу, пласман и дистрибуцију парфема Шанел бр. 5. Вертхајмери би добили седамдесет посто профита, а Теофил Бадер двадесет посто. За осталих десет посто, Шанел је лиценцирала своје име Шанел парфеми, и повукла се из учешћа пословним операцијама. Потом је, незадовољна споразумом, више од двадесет година посветила стицању потпуне контроле над брендом "Шанел парфеми".
Дружења са британским аристократама Године 1923, Вера Бејт Ломбарди, наводно ванбрачна ћерка брата британске краљице Марије, маркиза од Кембриџа, омогућила јој је улазак у највише кругове британске аристократије. Била је то елитна група у којој су биле значајне личности као што је политичар Винстон Черчил, војвода од Вестминстера, и Едвард, принц од Велса. У Монте Карлу 1923. године, у четрдесетим годинама, Габријелу је, Ломбарди упознала са богатим војводом од Вестминстера, Хју Ричард Артур Гросвенором, познатим као Бендор. Војвода од Вестминстера је обасипао Шанел екстравагантним накитом, разним скупоценостима и даривао ју домом у престижном престоничком округу Мајфер у Лондону. Његова веза са Шанел трајала је десет година.
Војвода, отворени антисемит, појачао је природну антипатију Шанел према Јеврејима. Заједно су делили изражену хомофобију.
Као и са војводом, она је упознала, поново преко Ломбардијеве њеног рођака, Принца од Велса, Едварда. Принц је наводно био очаран Габријелом и удварао јој се упркос њеној тадашњој вези са војводом од Вестминстера. Говорило се да ју је посећивао у њеном стану и тражио да га она зове "Давид", како су га звали само најближи пријатељи и породица.
Године 1927. војвода од Вестминстера поклонио је Шанел парцелу земље коју је купио у Рокебрун-Кап-Мартен на француској ривијери. Шанел је овде изградила своју вилу, коју је назвала Ла Пауса ("пауза за одмор"), ангажујући архитекту Роберта Стреица. Стреицов концепт за степениште и двориште садржавао је дизајнерске елементе инспирисане Обазеном, сиротиштем у којој је Шанел провела своју младост. На питање зашто се није удала за војводу од Вестминстера, обично је говорила: "Има неколико војвоткиња од Вестминстера, а само једна Шанел". мини|271x271п|Дмитриј Павлович и Коко Шанел|лево Дизајнирање за филм мини|Велики кнез Дмитриј Павлович Романов, 1920.|170x170п Године 1931, док је била у Монте Карлу, Шанел је упознала Самјуела Голдвина. Упознала га је преко заједничког пријатеља, великог кнеза Дмитрија Павловича, рођака последњег руског цара Николаја II. Голдвин је понудио Шанел изванредан предлог. За суму од милион долара (око седамдесет пет милиона у вредновању двадесет првог века), он би је одвео у Холивуд два пута годишње да би дизајнирала костиме за МГМ (Метро-Голдвин-Мејер) звезде. Шанел је прихватила понуду. Пратња на њеном првом путовању у Холивуд била јој је пријатељица Мисиа Серт. Шанел је дизајнирала одећу коју је носила на платну Глорија Свансон, у филму Вечерас или никад (1931), и за Ину Клер у филму Грци су имали реч за њих (1932). Грета Гарбо и Марлен Дитрих постале су јој приватни клијенти.
Искуство са дизајнирањем за америчку филмску индустрију оставило је на Шанел лош утисак као и Холивуд и удаљило је од света филма који је осудила као "инфантилан". Коко је наставила да дизајнира костиме за неколико француских филмова, међу којима је и Жан Реноаров из 1939. године Правило игре, где је њен ангажман наведен испред Куће Шанел. Шанел је упознала левичара Реноара са Лукином Висконтијем, свесна да се стидљиви Италијан надао да ће радити на филму. Реноар је био одушевљен Висконтијем и позвао га је да ради на његовом следећем филмском пројекту.
Ривалство са Елсом Скјапарели