Буенос Ајрес

Буенос Ајрес () је главни и највећи град Аргентине. Главни је политички, економски и културни центар земље. Друга највећа метрополитанска зона у Јужној Америци након Сао Паула, смештен на јужној обали Ла Плате, на југозападу континента, град Буенос Ајрес није део, нити је главни град Провинције Буенос Ајрес, већ аутономни федерални дистрикт. Велики Буенос Ајрес (-{Gran Buenos Aires, GBA}-) четврта је највећа конурбација у Латинској Америци, са око 15 милиона становника. Сматра се најбогатијим градом Јужне Америке и јужне хемисфере, и „Алфа свјетским градом”, према попису истраживачке групе -{GaWC}-, Универзитета у Лафбору (УК) из 2008. Назив града на шпанском значи „добар ваздух”. Налази се на ушћу реке Ла Плата у Атлантски океан.

Буенос Ајрес је привредни, комерцијални, културни и образовни центар Аргентине у коме живи четвртина становништва државе. У Аргентини има статус аутономног града који не припада ни једној од аргентинских провинција. Према процени из 2010. у граду је живео 3.890.151 становник, а са предграђима и приградским насељима (-{Gran Buenos Aires}-) овај број износи око 15,5 милиона. Простире се на површини од 202.90 -{km²}-. Становници града се популарно називају „портењос” (-{porteños}-).

Након унутрашњих сукоба у 19 веку, Буенос Ајрес је 1880. издвојен из провинције Буенос Ајрес, а његове границе су проширене ради прикључења бивших градова Белграно и Флорес, који су сада четврти Буенос Ајреса. У складу с уставним реформама из 1994. град је постао аутономно подручје те службени назив гласи -{Ciudad Autónoma de Buenos Aires}-.

Убраја се међу најлепше градове света с архитектуром која комбинује утицаје Мадрида, Париза и Барселоне (необарок, еклектицизам, француски неокласицизам, -{Art Nouveau}-) с геометријски зацртаним планом улица и тргова украшеним споменицима те пространим зеленим површинама.

Етимологија Град је назван по светилишту Ностра Сигнора ди Бонарија (špa. -{Nuestra Señora del Buen Aire}-) у Каљарију на Сардинији. Светилиште, први пример готичко-каталонске архитектуре на Сардинији, уздиже се на брду -{Colle di Bonaria}-, (тада називаном -{Bonarye}-, — добар ваздух) где је краљ Алфонс -{IV}- од Арагоне изградио утвђени дворац.

Када су 1324. Арагонци освојили Каљари, своје главно седиште поставили су на брду изнад града. Брдо је било познато као Буен Ајр („Бонарија” на локалном језику), " јер је било поштеђено неугодног мириса из старог града. За време опсаде Каљарија, Арагонци су на брду изградили светилиште Свете Марије. 1335, краљ Алфонс -{IV}- од Арагоне, поклонио је цркву реду Мерцедаријеваца, који су изградили опатију која постоји и данас. Шпански морнари, посебно из Андалузије, поштовали су кип Свете Марије који је извучен из мора и постављен у светилишту након што је наводно помогао да се смири невреме у Средоземљу.

Године 1536, шпански поморац Педро де Мендоза изградио је тврђаву и луку у данашњој четврти Сан Телмо, и назвао их Санта Марíа дел Буен Ајр. Назив је одабрао капелан експедиције, посвећеник Девице с Бонарије. Мендозино насеље убрзо су напали урођеници, те је напуштено 1541. године. Хуан де Гарај, који је утврђење обновио 1580, сачувао је изворно име, назвавши га -{Ciudad de la Santísima Trinidad y Puerto de Santa María del Buen Aire}-. Краћи назив Буенос Ајрес постао је уобичајен током 17. века.

Грађани Буенос Ајреса називају се „портенос” (људи из луке), што истиче важност луке у развоју града и нације. Од федерализације града 1880, Буенос Ајрес укључује и бивше градове Белграно и Флорес, те је одвојен од провинције Буенос Ајрес. Грађани провинције називају се „bonaerenses”.

Од реформе устава 1994, службени назив града гласи -{Ciudad Autónoma de Buenos Aires}- (Аутономни град Буенос Ајрес). Пре промене назива био је често кориштен и назив -{Capital Federal}- (Савезни главни град). Понекад се користе и скраћенице -{Bs. As.}- и -{Baires}-, прва у писаним текстовима а друга у свакодневном говору. Од надимака истичу се -{La Reina del Plata}- (Краљица плате) ради своје позиције у естуару Ла Плата и такође као највећи град у подручју, и „Париз југа”, што је алузија на европски утицај.

Историја Реку Ла Плата открио је 1516. конкистадор Хуан Дијаз де Солис. Његову експедицију је уништио напад Индијанаца, а и сам Хуан Дијаз је тада погинуо.

Педро де Мендоза је 2. фебруара 1536. овде основао град под именом „Пуерто де нуестра сењора Санта Марија дел Буен Ајре” (-{Puerto de Nuestra Señora Santa María del Buen Ayre}-, Лука наше Госпе Марије од добрих ветрова). Име је одабрао Мендозин капелан, пореклом са Сардиније, поштовалац „Богородице од добрих ветрова” (-{Virgen de Bonaria}-). По алтернативној верзији, име је одабрано због повољних ветрова који су пратили бродове у овом подручју. Место где је првобитно основан град данас се налази у четврти Сан Телмо. Због ослободилачких напада локалних Индијанаца, Мендозини окрутни окупатори су напустили Буенос Ајрес 1541.

Шпанци, које је предводио Хуан де Гарај, поново су окупирали и створили насеље пљачкаша 1580. У међувремену је на североистоку данашње Аргентине створено више градова који су гравитирали ка Перуу. Од својих почетака, Буенос Ајрес је зависио од сточарства у пампи и од трговине са Шпанијом. Међутим, административна организација шпанских колонија у 17. и 18. веку налагала је да сва аргентинска роба мора да буде отпремљена у Лиму на царињење, што је створило незадовољство међу трговцима и подстакло кријумчарење. Карлос III од Шпаније (1759—1788) поједноставио је трговину проглашавајући Буенос Ајрес за отворену луку.

Буенос Ајрес је 1776. постао главни град Вицекраљевства Рио де ла Плата, која је издвојена из Вицекраљевства Перу. У ово време су у Буенос Ајрес присилом доведени многи робови из Африке, тако да су почетком 19. века црнци чинили трећину становништва. У току рата Велике Британије против Наполеонових савезника, британске трупе су 1806. заузеле град, али их је брзо поразила локална побуна. Британци су још једном безуспешно покушали да заузму Буенос Ајрес 1807. Током овог сукоба град нису бранили Шпанци, већ шпански плаћеници — локалне „патриоте”. То је био увод у преузимање власти од колонијалних власти 25. маја 1810, и коначно проглашење независности 1816. Међутим, у власти до данашњег дана има врло мало староседеоца. Домицилно становништво и даље стоји на становишту да је ово само вид неоколонијализма у којем централне улоге власти држе шпанске породице. Домицилно становништво улаже напоре да матерњи језик и писмо уведу у школе.

У новоствореној држави дошло је до сукоба унитариста и федералиста, у којој су федералисти однели превагу. Буенос Ајрес је проглашен главним градом Аргентине тек 1880. У првих неколико деценија главни градови су били Парана и Белграно. Белграно је данас општина у саставу Буенос Ајреса.

Другу половину 19. века обележио је масован долазак емиграната из Европе, нарочито Италијана. Досељеници су створили посебан локални дијалект. Буенос Ајрес је 90-их година 19. века био најважнији град Латинске Америке и бројао је скоро милион становника. Прва линија метроа је отворена 1913. године. У време обележавања стогодишњице независности у центру града су изграђене репрезентативне авеније, попут Авеније 9. јула (-{Avenida 9 de Julio}-). Изградња нових авенија се наставила тридесетих година 20. века.

После Другог светског рата град је инкорпорирао многа приградска насеља.

Град Буенос Ајрес се налази на јужним обалама естуара Рíо де ла Плата, што је заједничко ушће река Парана и Уругвај у Атлантик. Река је овде јако замућена речним наносима. Дубина реке је мала, испод 20 m, тако да бродови са дубљим газом морају да користе посебно ископане коридоре. Границе самога града одређују на истоку и североистоку Рíо де ла Плата, на југу и југоистоку река Матанса, и северозападу, западу и југозападу Авенија Генерал Паз.

Западно од Буенос Ајреса простиру се пампе, пољопривредно најпродуктивнија регија Аргентине.

Град лежи на некадашњој пампи, осим неких подручја као Еколошки резерват Буенос Ајреса (-{Reserva Ecológica de Buenos Aires}-), спортски град фудбалског клуба Бока јуниорс, аеродром Хорхе Њубери, четврт Пуерто Мадеро и сама главна лука, која су изграђена на исушеним земљиштима дуж обале Риа де ла Плате.

Регија је некада била пресечена с више речних рукаваца и лагуна, од којих су неки поново испуњени, а други усмерени у цеви. Међу најзначајнијим рукавцима су Малдонадо, Вега, Медрано, Цилданез и Вајт. 1908. многи су рукавци канализовани и изравнати, јер су поплаве стварале штету градској инфраструктури. Почевши од 1919, већина рукаваца је затворена. Малдонадо је затворен у цеви 1954, те тренутно тече испод авеније Хуан Б. Јусто.

Клима Клима у граду је суптропска. Просечна годишња температура је 16,9 °C, а средња количина падавина је 1027 милиметара кишног талога. Најтоплији месец је јануар са просеком од 23,7 степена, док је најхладнији јул са 10,5 °C. Температуре веома ретко падну испод нуле, а снег је забележен 1918. и 2007. Највише падавина има у марту месецу, а најмање током јула.

Становништво Према процени, у граду је 2010. живео 3.890.151 становник.

Кретање броја становника 1980. 1991. 2001. 2010. 2.922.829 2.965.403Argentina: Provinces, Departments, Cities, Localities & Agglomerations — Statistics & Maps on City Population, Приступљено 5. мај 2013. 2.776.138 3.890.151

Градски пејзаж

Архитектура Главни чланак: Архитектура Аргентине мини|мини|180п|Палата Бароло, једна од најпрепознатљивијих грађевина у Буенос Ајресу

На архитектуру Буенос Ајреса утичу разни стилови из многих националних култура имиграната, што ствара наглашени еклектицизам кроз више израза; од академизма или Арт декоа, преко -{Art Nouveau}-, неоготике, необарока, до савремених стаклених небодера, или аутохтоних стилова као разнобојна четврт Боца, што ствара јединствену и врло индивидуализовану, најчешће богато орнаментисану архитектуру с елементима који подсећају на више метропола; у првом реду на Барцелону, Париз и Мадрид.

Италијански и француски утицаји појачали су се након аргентинске декларације независности почетком 19. века, премда је академски стил опстао до првих деценија 20. века. Европски утицаји одражавају се у више зграда у Буенос Ајресу као -{Iglesia Santa Felicitas}- Ернеста Бунгеа; или Палата правде, Национални конгрес и позориште Колон, радови Виторија Меана.

Архитектура друге половине 20. века наставила је с репродукцијама француских неокласичних модела, као седиште -{Banco de la Nacion Argentina}-, рад Алејандра Бустилла, и -{Museo Hispanoamericano de Buenos Aires}- Мартíна Ноела. Међутим, од 1930-их утицај Ле Корбизјеа и европског рационализма консолидирао је групу младих архитеката с Универзитета Такуман, међу којима се истиче Аманцио Вилијамс. Изградња небодера у Буенос Ајресу напредовала је до 1950-их, с зградом Кавана као истакнутим примером. Новије савремене високо-технолошке зграде аргентинских архитеката с прелаза из 20. у 21. веку укључују -{Le Parc Tower}- Марија Алвареза, -{Torre Fortabat}- Санчеза Или и -{Repsol-YPF Tower}- Сезара Пелија.

Четврти Главни чланак: Барији у Буенос Ајресу

Град је из административних разлога подељен на 48 барија, или четврти. Подела се изворно темељила на католичким жупама, али је од 1940-их прошла кроз низ промена. Новија шема поделила је град на 15 општина (-{comunas}-). Важније четврти укључују:

Буенос Ајрес

Źródło i licencja