мини|десно|Ки манастир на Хималајима мини|Мапа која показује три највеће будистичке традиције
Будизам (санскрт: Buddha Śãsana — Будино учење) је филозофија и нетеистичка религија"Buddhism". (2009). In Encyclopædia Britannica. Приступљено November 26, 2009, from Encyclopædia Britannica Online Library Edition настала на северу Индије у 6. веку п. н. е.
Оснивач будизма је Сидарта Гаутама, по чијој духовној титули, Буда (будни), је учење добило име. Циљ Будиног учења је пробуђење, односно ослобођење ума напуштањем мржње, жеђи и незнања, и достизање нирване, стања највеће среће и окончања патње. Тренинг којим се ово постиже је племенити осмоструки пут. Будизам је у потпуности индивидуалан и медитативан. Интересантно је да је у будизму као и у шинтоизму и православном хришћанству обрађен појам моштију. Неки у ствари сматрају индијског цара Ашоку утемељитељем будизма као религије, пар векова након Буде који је утемељио филозофију.Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
Будизам се током 45 година Будиног подучавања и вековима после његове смрти проширио индијским подконтинентом, а потом и централном, јужном, источном и југоисточном Азијом. Иако се будизам често доживљава као аполитична религија, одувек је вршио знатан политички утицај на државе у којима је присутан. Често се наводи да историја будизма, за разлику од других религија, не познаје погроме, инквизиције, религијске ратове, лов на јеретике и спаљивање људи и књига у име одбране догме. Почетком 20. века будизам стиже у Европу и Америку.
Будиста највише има (приближно у милионима) у: Кини (укључујући Тибет) (102), Јапану (89,5), Тајланду (55,5), Вијетнаму (49,7), Мјанмару (41,6), Шри Ланки (12,5), Јужној Кореји (10,9), Тајвану (9,2), Камбоџи (9,1) и Индији (7).[ Adherents.com: Buddhism] Процењује се да у свету има између 350[ Major Religions Ranked by Size] и 500 милиона будиста, што будизам чини једном од великих светских религија. У неким земљама југоисточне Азије, будизам је и данас државна вера.
Будизам се данас може поделити у три велике гране: теравада, махајана и вађрајана. Процењује се да од целокупне популације од 324 милиона будиста следбеници махајане чине 56 процената, тераваде 38 процената, а тантричког, односно тибетанског будизма 6 процената.Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos. .
Срж будизма, упркос неповезаног настанка, представљена је у филозофији немачког филозофа Артура Шопенхауера.
Историја
Оснивање
мини|Сидарта Гаутама, оснивач будизма.
Сидарта Гаутама (око 566. п. н. е. до 486. п. н. е.) је био мудрац и путујући учитељ који је живео на подручју данашње северне Индије и Непала. У будистичким житијима, Буда постаје митски прототип "божанског човека" у складу са индуском традицијом, који има бројне заједничке особине са савршеним људима у другим религијама.
Сидарта Гаутама је рођен око 560. п. н. е. у малој републици Сакја, у данашњем Непалу, у време када је то подручје било једно од средишта интелектуалне и духовне делатности. Сидартин отац је био члан савета републике Шакја, а он је себе описивао као кшатрију, члана владајуће касте. Међутим, он је напустио палату и постао просјак под именом Гаутама. Пошто је напустио двојицу учитеља који су га учили нечему што је било сродно јога филозофији и пракси приступио је, заједно са још петорицом ученика, суровим мучењима тела. Схвативши бесмисленост таквог немилосрдног аскетизма, почео је да проповеда умереност као средњи пут. Након пробуђења, прво је отишао у Варанаси, да би оној петорици просјака с којима је живео током шест година аскетског живота, у Јелењем парку одржао своју прву беседу о четири племените истине; она је постала позната као „Беседа о покретању точка дарме“. Саслушавши га и поверовавши му, постали су његови први следбеници. После прве проповеди, заједница обраћених спектакуларно је расла, привлачећи свештенике, краљеве и аскете. Наредних 45 година Буда је проповедао по североисточној Индији. Индијски будизам, заједно са другим растућим аскетским покретима, био је изазов самодопадљивом и стратификованом индуском друштву.
После Будине смрти, његов је наследник постао Махакашјапа, a не верни ученик и секретар Ананда који, обзиром да је двадесет година био у директној служби Пробуђеног, није имао слободног времена да усаврши медитацију да би постао архат. Када је Махакашјапа позвао архате на Сабор монаха у Рађагахи, Ананда није у то био укључен. Ананда се појавио на Сабору, рецитујући изреке (сутре) док је други ученик, Упали, долазећим генерацијама пренео правила дисциплине (винаја) која је научио од Буде.
Расколи у раном будизму
До прве велике шизме дошло је након другог будистичког сабора, у 4. веку п. н. е., 100 година након Будине смрти. Подела је настала око погрешивости архата: да ли је он изнад сагрешења или је и даље погрешив? „Велика" традиција је заступала погрешивост архата, док је „мања", конзервативнија традиција сматрала да је архат савршен. Копља су се ломила око пет питања: да ли је архат и даље субјект искушења у сновима, да ли још има талог незнања, да ли има сумњи у погледу учења, да ли му је потребна помоћ у трагању за истином и да ли може досегнути до коначне истине узвиком „аха!" Две стране су биле вољне да се усагласе око четири од пет тачака, али заједница се распала због деликатног питања ноћних архатових полуција. Већина самге (касније махасангхика) је држала позицију да су архата и даље богиње могле да заведу у сну, док су „стари" (sthaviras, касније ставиравада) имали супротно становиште.
Распад монашке заједнице на две главне групе је, кроз даље расцепе, довело до сложеног система будистичких секти.
Даљи раскол десио се међу ставиравадинима у вези са концептом „особе" (пудгала) и њеног односа према пет гомила који чине људско биће. Ортодоксни ставиравадини су сматрали да је особа лингвистичка конвенција без икакве реалности, док су присталице Ватсипутре (ватасимутрије) тврдили да је особа нити идентична нити одвојена од састојака, већ квинтесенција која се сели из тела у тело. Критичари Ватсипутре су тврдили да он поново уводи стари брамански концепт атмана којег се Буда одрекао.
Педесет година касније, дошло је до поделе унутар велике заједнице (махасангике) на екавјавахарике, који су веровали да је ум по својој природи изнад било каквог скрнављења, и гокулике који су веровали да пет састојака личности треба да буду нула.
Могуће је да је последњи едикт цара Ашоке (237. п. н. е.), који је стао на страну ставиравадина, циљао на избацивање из заједнице старих групе монаха који су формирали језгро једне од најважнијих хинајана секти, сарвастиваде (од sarvam asti, „све јесте"). У доктрини сарвастиваде, све дарме, или феномени, било у прошлости или будућности, стварно постоје. Насупрот њима, ортодоксни стари сматрали су и прошлост и будућност за непостојеће. Пораст броја контрадикторних абидарми (коментара сутри), довео је до бројних нових хинајана секти у раном будизму. Чувени теравадини који су се скрасили у Шри Ланки негде око средине 3. века п. н. е., и чије је име пали верзија санскритске ставираваде, били су грана вибхађаваде.
Између 100. и 250. године, појавио се нови облик будизма који се усавршавао као средство ослобођења, супериорније од ранијих. Себе је прогласио махајаном, великим возилом, остављајући будизму из прошлости назив хинајана, или мање возило. Процес којим је махајана будизам заживео није у потпуности познат, али период транзиције око 100. године произвео је много важних текстова. Будизам је завршио успостављањем дихотомије између „сиромашне" и „богате" традиције. Прва је наглашавала људску димензију оснивача, друга његову божанску димензију.
Већ око 7. века, махајана будизам изгубио је своју виталност. У то време се јавља тантрички будизам, назван вађрајана, или дијамантско возило. Тантризам је стигао у Кину већ у 716. години.
Ширење будизма
Индијски цар Ашока (3. век п. н. е.), прешао је у будизам и слао је мисије у Бактрију, Согдијану и Шри Ланку. Успех ове последње био је запањујући, јер су Синхалези до дана данашњег остали будисти. Из Бенгала и Шри Ланке, будизам је освојио Индокину и индонежанска острва (1. век). Преко Кашмира и источног Ирана, будизам је пропагиран у Средњој Азији и у Кини (1. век), у Кореји и у Јапану (552. или 538. година). У 7. веку, будизам је пустио корење у Тибету.
Махајана и вађрајана облици будизма су учени у индијским универзитетским центрима, од којих су најважнији били Наланда и Викрамасила. Уништењем тих центара 1197. и 1203. од стране муслиманских освајача, будизам је практично нестао из Индије. Тешко је објаснити његово повлачење пред исламом, када су хиндуизам и ђаинизам наставили да постоје. Па, ипак, на исти начин на који је будизам претрпео јаки утицај хиндуизма, тако ће хиндуизам асимилирати велики број будистичких идеја и вежби.
Савремени период
У 20. веку, будизам је играо значајну улогу у политичком животу земаља насељених будистима, било да се ради о теравада, махајане, ламаизму или зен-будизму. Током рата у Кореји (1950—1953), многи манастири су спаљени, али се на југу појавио снажан световни покрет, отворени су универзитети окренути проучавању будизма и програми зен медитације у центрима као што су манастир Хаеин.
Посебно важан пример борбеног будизма јесте Вијетнам после повлачења француских колонизатора. Генерал Нго Дин Зјем, који је прихватио римокатолицизам, је срушен с власти од стране коалиције у којој је важно место имала будистичка санга. Зјем је покушао да врши римокатоличку евангелизацију Јужног Вијетнама и први противник који му се супротставио, као чувар суштине вијетнамизма, био је будизам, који је бранио Вијетнам од римокатолицизма са југа и комунизма са севера. Покрет за уједињење будизма и активан будистички мировни покрет током Вијетнамског рата имали су подршку од вијетнамског тјена.
Будизам под комунистичким режимима у Кини, Северној Кореји и Вијетнаму карактерише гушење монашког живота и брзо посветовљење свештенства.zen, Enciklopedija živih religija, Nolit.
Последњих деценија 20. века, будизам је испољио напор у циљу обнове и признања, представљајући се као религија примерена добу науке. Обнова истиче световњачке покрете, панбудистичке екуменске организације и ширење међу западним народима. Тежња за синтезом с небудистичким религијским елементима, својствена будизму у претходним вековима, настављена је у популарним синкретичким покретима, нарочито у Вијетнаму, Кореји и Јапану.
Почетком 21. века у Мјанмару, где будизам има изразито конзервативну улогу, многи будисти агитују против равноправности жена и муслиманске мањине и залажу се за доношење закона о заштити расе и религије.Radikalni budistički svećenici u Mjanmaru sve moćniji - traže zakon o "Zaštiti Rase i Religije", sprema li se novi progon muslimanske manjine?
Основни појмови и принципи будизма мини|175п|Статуа Буде у Камакури, Јапан Четири племените истине
Четири племените истине представљају фундаментални концепт будизма. Управо њиховим увиђањем Шакјамуни Буда (како се често назива историјски буда, Сидарта Гаутама) је доживео пробуђење и нирвану. У том смислу тежња и напор да се четири племените истине схвате, не само на интелектуалном нивоу већ, пре свега, на интуитивном нивоу, тзв. директним увидом, представљају суштину будистичког учења и праксе. Сматра се да је управо ово била тема прве проповеди коју је Буда одржао након што је доживео пробуђење.
Четири племените истине су: Племенита истина о патњи (пали: дука) — постоји патња у животу свих бића Племенита истина о настанку патње (пали: самудаја) — постоји узрок патње, а то су везаност и жеља (пали: танха - жеља, жеђ) који настају из незнања (авидја) Племенита истина о престанку патње (пали: нирода) — постоји начин да се патња превазиђе, а то је ишчезавање и искорењивање везаности и жеље Племенита истина о путу који води до престанка патње (санскрит: марга, пали: мага) — постоји начин да се елиминишу везаност и жеља, а то је осмоструки племенити пут