Праисторија или преисторија (од : -{προ}- — пре,Милан Будимир, Љиљана Црепајац (1991). Στοιχεια Ελληνικα, Основи грчке глотологије. pp. 433. Научна књига, Београд. -{ιστορία}- — прича; односно: -{prae}- — претходни,Јован Чолић (1991). Речник латинско - српско-хрватски. Дерета, Београд. -{historia}- — латинизована реч -{ιστορία}- или ) је временски период до појаве првих писама.
Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а Данијел Вилсон га је у енглески језик увео 1851.
Праисторија је временски период који траје од тренутка када је праисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје до појаве првих писама и дели се према материјалу од кога су оруђе и оружје прављено и начину његове обраде на: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит), млађе камено доба (неолит), и метална доба: бакарно доба, бронзано доба, гвоздено доба.
Дефиниција За прaисторију се може рећи да датира од настанка свемира, иако се термин чешће користи за означавање периода када је било живота на Земљи; диносауруси се могу описати као прaисторијске животиње, а пећински људи као прaисторијски људи. Уобичајено контекст имплицира о ком се геолошком или временском периоду говори, на пример „праисторијски миоценски мајмуни“ имплицира на време од пре 23-5,5 милиона година раније или „средњо-палеолитски хомо сапијенс“ имплицира на време од пре 200.000-30.000 година. мини|Стоунхенџ у Енглеској су подигли људи из неолита пре око 4000 година. Археологија је важна област за разумевање праисторије Како по дефиницији праисторије нема писаних извора о праисторијским временима (или барем нема ниједног познатог који још увек постоји), информације које знамо о том временском периоду добијамо од наука као што су палеонтологија, биологија, палинологија, геологија, етноастрономија, антропологија, археологија и друге природне и друштвене науке. У друштвима где се писмо скоро појавило, усмено преношење знања, са генерацију на генерацију, садржи извештаје о праисторијским временима.
Овај термин је постао мање стриктно дефинисан у 20. веку како је граница између историје (интерпретација писаних и усмених сведочанстава) и других дисциплина постала мање оштра. Данашњи историчари се ослањају на доказе из многих области и не ограничавају се на историјски период и писане, усмене или друге симболички записане изворе, а такође термин историја се више користи него термин праисторија (нпр. историја Земље, историја свемира). Ипак, ова подела је остала важна многим научницима, посебно у друштвеним наукама.
Главни истраживачи о праисторији човека су археолози и антрополози који користе ископине, географска истраживања и научне анализе да открију и интерпретирају природу и понашање људи пре појаве писма или оних који немају писма.
Датум који означава крај праисторије, дан када су писани извори постали корисни академски извори, варира од региона до региона. У Египту је углавном прихваћено да се праисторија завршава око 3200. п. н. е. док је крај праисторије на Новој Гвинеји око 1900.
Палеолит
Палеолит ( - сложеница од - -{παλαιός}- - стар и -{λίθος}- - камен) је период који се протеже од пре 2.600.000 година до 10.000. године п. н. е. Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја.
У старијем каменом добу људи су живели у пећинама. Човек је овладао ватром, бавио се скупљањем плодова и ловом. Оружје и оруђе је прављено окресивањем камена. Током средњег палеолита људи су овладали језиком, стварали су најранију уметност, музику и почели су са пијететом да сахрањују умрле чланове заједнице. мини|Мапа древних миграција људи (добијена мДНК анализом) Почеле су и велике миграције, човек је пре око 80 миленијума населио област од Источне Африке до Блиског истока, затим продире на истоку ка јужној Азији и Аустралији са Океанијом пре око 60 миленијума, затим се креће северно ка Европи и источно ка средњој Азији, осваја области Аустралије. Током млађег палеолита (пре око 40 миленијума) развијају се снажне палеолитске културе, човек продире до северне Америке и Океаније. Током последњег леденог доба, данас региони погодни за живот, били су изузетно негостољубиви, крајем овог периода око 12.000. године п. н. е. насељене су готово све области које нису биле покривене вечитим снегом и ледом.
У пећинама Алтамира у Шпанији и Ласко у Француској пронађени су цртежи бизона, јелена и мамута које потичу из тог времена. На сликама преовладавају смеђа, жута и црвена боја.
Области западне и средње Европе насељене су у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), територија Балканског полуострва постају део екумене тек у раздобљу последње глацијације (алпска глацијација -{Würm}-). Током овог периода клима је била хладна, граница вечног леда спуштала се и до 1.500 -{m}- надморске висине, тло су покривале степе и ретке шуме борова, смреке и брезе, а ветар је долине великих река ветрови засипао песком и чиме се стварао лес по равницама. Због тога су први људи за своја станишта бирали пећине на обронцима нижих брда који затварају мање речне долине.Драгослав Срејовић, „Културе старијег и средњег каменог доба на тлу Србије“, Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.
Археолошка налазишта из овог времена су: Хадар у Етиопији, Монте Чирчео у Италији, Тешик таш у Туркменистану, Шанидар у Ираку, Крапина у Хрватској, Градац и Рисовача у Србији, Црвена Стијена у Црној Гори, Сеиди и Елида у Грчкој, Мас д Азил у Француској.
Мезолит
Мезолит ( - од - -{Μεσο}- средње и -{λίθος}- - камен) или средње камено доба трајало је од краја леденог доба, пре 10.000 година до појаве земљорадње, односно млађег каменог доба (неолита). Датовање варира у односу на различита поднебља. У неким областима (нпр. на Блиском истоку), земљорадња јавља се крајем плеистоцена, тако да је мезолит веома кратко трајао и тешко га је дефинисати. У областима са ограниченим ефектом промена у смени ледених и међуледених доба - користи се термин епипалеолит, а у другим регијама где се види јасна промена настала сменом глацијала (која се огледа у еколошким разликама) види се јасна слика овог доба.
Током мезолита, људи и даље живе у пећинама, али и граде прва трајна насеља, најчешће на обалама река, језера и мора и развијају технологију. Оруђа се и даље израђују окресивањем камена, јављају се мирколити, камене секире и предмети од дрвета. На неким локалитетима откривени су кануи и чамци. Опстанак се осим на сакупљању плодова и лову, заснива и на риболову. У шумским подручјима појављују се знаци дефорестације, која се развија у неолиту током кога је човек почео са крчењем шума, да би створио више простора за земљорадњу.
Мезолитска налазишта су Власац и Лепенски Вир на десној обали Дунава, у Ђердапу (Србија), Крамонд (), Ховик хаус () и Стар кар (), (Уједињено Краљевство), пећина Франхти () (Грчка), Свифтербант култура (-{Swifterbant}-) (Холандија).
Неолит
мини|Распростирање неолитских култура у Европи Неолит (од сложенице , -{νεο}- -нов и -{λίθος}- - камен) или млађе камено доба је трећа епоха коју обележава почетак сточарства и земљорадње, као и појава сталних урбаних и протоурбаних насеља, седелачки начин живота и производња предмета од печене глине. У неолиту се камен обрађивао глачањем и полирањем. Људи су живели у земуницама и сојеницама (куће на дрвеним стубовима у води). Друштво се делило на родове, братства и племена. Керамика се украшава, јавља се фигурална пластика и различити предмети култног карактера.
Теорија плодног полумесеца Теорија плодног полумесеца била је заснована на идеји да је прва производња (односно пољопривреда) почела да се развија у широком луку од Леванта до Курдистана у Ираку, и јужно од Каспијског језера, одакле су културе продирале у остале делове света. Међутим, неолитске културе су се развијале независно у различитим деловима света и током различитог времена су почеле са узгајањем различитих биљака („плодни полумесец“ - пшеница, јечам и махунасте биљке око 8000. године п. н. е, у Азији - пиринач и просо су доместификовани око 6000. п. н. е., у Средњој Америци - кукуруз, кромпир око 7000. п. н. е.)
Верује се да је Јерихон, град на западној обали реке Јордан у Палестини најстарије насеље на земљи и да потиче из овог периода. Чувени споменици који су сачувани из овог периода су мегалитски споменици, од којих је најпознатији Стоунхенџ (-{Stonehenge}-) у јужној Енглеској. Неки мисле да је то светилиште, а неки да је то нека врста прве опсерваторије.
На Балкану су најпознатија налазишта из овог периода су Лепенски Вир који се налази на Дунаву између Голупца и Доњег Милановца, Старчево код Панчева и Винча код Београда, а пронађени су и неки од првих рудника у Европи. Бакар се вадио код Мајданпека, а жива у Шупљој стени на Авали.Група аутора, Неолит централног Балкана, Народни музеј, Београд, 1968.
Метално доба
У овом периоду оружје и оруђе се правило од бакра, бронзе (легура бакра и калаја) и од гвожђа. Издвајање метала од руде назива се металургија. Тада су се појавили трговци и занатлије. Роба се размењивала за робу, а трговало се и на копну и на мору. На копну се роба превозила колима која су вукли магарци и коњи, а направљени су први једрењаци. У градовима су углавном живели трговци и занатлије и они су представљали најобразованији део друштва. Израз цивилизација настао је од латинске речи -{civis}- — што значи грађанин. Тада настају и прве државе, а грађани издржавају власт тако што плаћају порез.
Бакарно доба (још и енеолит или халколит), у старијој литератури називано и „камено бакарно доба“ је период који је обележило откриће бакра, метала који почиње да се користи у изради примитивног оруђа и оружја. Везује се за 3. миленијум п. н. е.
У овом периоду јавља се рударство. Рудници овог периода су веома квалитетни, у почетку се користи самородни бакар (у Европи у културама позног неолита имамо појаву самородног бакра и оксидних руда). Најбогатија лежишта бакра на територији данашње Европе налазила су се на острву Кипру, које је у културном погледу било везано за Блиски исток.
Такође су лежишта руде била и на Карпатима, у Чешком Равногорју, на Кавказу, Уралу (где рано почиње мешање бакра и арсена, чиме се добија арсенска бронза), на Балкану су Рудна глава (код Мајданпека) и Аи Бунар (Јужна Бугарска). Такође треба поменути и подручја сразмерно богата златом, које је представљало важну сировину, а то су област Урала, средња Европа и Трансилванија. Наведене области су представљале и значајне металуршке центре како током енеолита, тако и касније, током бронзаног доба. мини|десно|200п|Оружје, оруђе и накит са карактеристичном орнаментиком овог доба
Бронзано доба (2200. до 750 / 700. године п. н. e.), обележава како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200—1600. год. п. н. е.) на подручје Средоземља. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).
Један од највећих рударских центара овог периода био је Митерберг у западној Аустрији, где су откривене велике количине бакарне руде. Постојале су јаме где се топила и прерађивала руда. Нађени су остаци јамског рударења, дрвене конструкције, ведрице. Производња је била најинтензивнија у другој половини 2. миленијума. Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са шарама) траје од 300. до 750/700. год. п. н. е.Gibuntas M. Bronze age CUltures in Central and Eastern Europe, The Hague, 1965.
Гвоздено доба је најмлађи период праисторије, који смењује бронзано доба и траје до почетка нове ере. Ово је доба када је човек овладао производњом и употребом гвожђа, које улази у широку примену, металургијом и када се јавља први новац.