Русини

Русини () су источнословенски народ, који претежно живи у данашњој западној Украјини, на подручју Закарпатске области. Делови русинског народа живе у Словачкој, Пољској, Мађарској, Румунији, Србији и Хрватској, а такође и широм дијаспоре, првенствено у САД, Аустралији и Канади. Укупан број Русина се процењује на око 1.610.000 припадника. zavod.rs

Русински језик спада у групу источнословенских језика. Дели се на два главна наречја, североисточно (карпатско) и југозападно (панонско), а у складу са том поделом употребљавају се и одговарајуће варијанте русинске ћирилице, која се налази у процесу стандардизације.

Припадници овог народа за себе употребљавају ендонимски (изворни) назив Русини (), који је у том облику прихваћен и у другим словенским, а такође и у несловенским језицима. Такође се употребљава и облик Руснаци, као и старински израз Рушњаци (). У историјском контексту, Русини су често били подвођени и под шире појмове, као што су Рутени или Малоруси, али ти појмови се нису односили само на Русине, већ и на друге источнословенске групе.

Иако су Русини међународно признати као посебан народ, са званичним статусом пуноправне националне мањине у неколико држава, њихов положај још увек није решен у матичним областима, које припадају данашњој Украјини. То питање се налази у процесу решавања, али украјински националисти још увек негирају народну посебност Русина, сматрајући их делом украјинске нације, што представља остатак бивших бољшевичких концепција из времена Совјетске Украјине, а исту тезу заступају и украјински фашисти, који се залажу за украјинизацију Русина и осталих мањинских заједница у границама данашње Украјине.Драган Петровић (2009): Русински културно-национални идентитет у Украјини

мини|Данашњи опсег русинског народау матичним (карпатским) областимаи јужним (панонским) областима

Историја мини|Галичко-волинска државау првој половини 14. века

Русини потичу од древних источнословенских племена, која су се током словенских миграција у 6. и 7. веку настанила на ширем простору око Источних Карпата, у суседству Белих Хрвата и даље према северу (Волињани) и истоку (Тиверци и Улићи). Иако изворна сведочанстава из раног средњовековног периода нису бројна, сазнања о тадашњим приликама у поменутим областима значајно су употпуњена резултатима савремених археолошких истраживања.

Током 9. и 10. века, готово све источнословенске области ушле су у састав велике Кијевске Русије. Недуго након првог покрштавања Словена, у време мисије светог Ћирила и Методија у Великоморавској кнежевини и мисије њихових ученика у суседним словенским земљама, хришћанство се проширило и према источним (русинским) областима, а процес христијанизације је довршен након покрштавања Кијевске Русије, уз задржавање многих старих обичаја.

десно|мини|200п|Русинске области у бившој Краљевини Угарској

Русини су првобитно припадали Православној цркви. Епархије у матичним русинским областима су првобитно биле у саставу староруске Кијевске митрополије. Након поделе Кијевске Русије на више удеоних држава, русинске области су се највећим делом нашле у саставу Галичко-волинске кнежевине, која је достигла свој врхунац током 13. века, поставши и краљевина, а потом је током 14. века добила и своју посебну Галичку православну митрополију.

Средином 14. века, Галичко-волинска држава је потпала под власт Краљевине Пољске, услед чега су пољски краљеви почели да се називају и господарима западних руских (русинских) земаља. Ради даљег учвршћивања власти, пољски краљ је 1434. године установио посебно Руско војводство (), које је обухватало галичке области. Руско (русинско) војводство је постојало током наредна три ипо века, све до краја пољске власти (1772).

Након досељавања Мађара (крајем 9. века) и потоњег ширења мађарске власти према североистоку током 10. и 11. века, русинске области са унутрашње стране Карпата су постепено потпале под мађарску власт. Иако је Краљевина Угарска била римокатоличка држава, верске слободе угарских православних Русина су у појединим периодима биле толерисане, првенствено из политичких разлога.

Четрдесет и пети законски чланак угарског сабора из 1495. године помиње их као „шизматике“, односно православце:

Рани нови век мини|Православне области (зелено) у оквиру Пољске, око 1573. године, пре склапања Брестовске уније мини|Последице унијаћења (оранж) у оквиру Пољске, око 1750. године, након спровођења Брестовске уније

Током раног нововековног раздобља, од 16. до 18. века, Русини су у политичком смислу били подељени на две групе. Они који су живели са унутрашње (угарске) стране Карпата потпадали су под власт Хабзбуршке монархије, док су они у областима са спољашње (галичке) стране Карпата били под влашћу Краљевине Пољске.

мини|десно|200п|Русински врховни савет (), формиран 1848. године у Лавову

Пошто су поменуте државе подстицале ширење католицизма, међу православним Русинима у југоисточним деловима Пољске и североисточним деловима Угарске дошло је до постепеног прихватања уније са Католичком црквом. Први талас унијаћења, који је покренут склапањем Брестовске уније (1596), захватио је Русине у оквиру пољских граница. Други талас унијаћења, који је покренут склапањем Ужгородске уније (1646), захватио је Русине у оквиру угарских граница. У прво време, унија је напредовала споро, али је интензивирана током 18. века, чиме је постављена основа за потоње стварање Русинске гркокатоличкe цркве.

мини|200п|десно|Етничка карта русинског простора у границама бивше Аустроугарске монархије (1878)

Средином 18. века, у склопу хабзбуршког програма колонизације, започело је досељавање Русина у тадашње јужне угарске области. Највећи део досељеника настанио се у областима Бачке и Срема, а њихови потомци су данашњи Русини у Србији.

Након Прве поделе Пољске (1772) и укључења Галиције и Лодомерије у састав Хабзбуршке монархије, већина Русина се нашла под влашћу бечког двора. Током револуционарних збивања (1848—1849) дошло је до првог значајнијег успона русинског националног покрета.

мини|десно|200п|Концепт "Заграничне Русије" ()у плановима царске Русије

Након склапања Аустро-угарске нагодбе (1867), русински народ је остао подељен на два дела: Русини у Галицији и Буковини су били у саставу аустријског дела монархије, док су они са унутрашње стране Карпата остали у саставу Угарске.

мини|десно|200п|Жатковичева "Угро-Русинија" према карти која је поднета Париској мировној конференцији

Русини су у Угарској били изложени систематској мађаризацији, али су упркос томе успели да очувају своју народност. Аустроугарске државне власти нису признавале изворно русинско народно име, већ су Русине убрајале међу такозване Рутене (страни појам, са ширим значењем).

Аустроугарске државне власти су спроводиле политику строгог надзора над Русинима и осталим Словенима, међу којима су се током времена развиле извесне политичке симпатије према суседној царској Русији. У руским спољнополитичким плановима, хабзбуршка власт над некадашњим најзападнијим деловима Кијевске Русије сматрана је окупацијом, а те области су у руској политичкој терминологији означаване као Загранична Русија ().

Током раздобља аустроугарске власти, међу Русинима су се постепено формирала три главна усмерења. Прво је било про-руско, а заговорници тог усмерења, који су називани русофилима, посматрали су Русине као саставни део руског народа. Насупрот томе, крајем 19. и почетком 20. века појавило се и сасвим ново, про-украјинско усмерење, које је стекло симпатије у неким гркокатоличким круговима, у којима су Русини посматрани као саставни део будуће украјинске нације. Између те две струје, формирало се и треће усмерење, које се залагало за поштовање народне посебности Русина.

Савремено доба мини|200п|десно|Поткарпатска Русија у саставу Чехословачке (1919-1938)

За време Првог светског рата (1914-1918), матичне русинске области су тешко пострадале услед ратних дејстава на карпатском бојишту. У исто време, угарске власти су покренуле нови талас мађаризације, која је спровођена уз подршку гркокатоличког свештенства. Већ током, 1915. године, група домаћих гркокатоличких свештеника је затражила званичну забрану употребе русинског народног имена, на шта се потом надовезао и захтев појединих гркокатоличких бискупа да се русинска ћирилица забрани и замени латиницом, што је потом и спроведено, силом државне власти.

Током ратних година, међу русинским политичким првацима у Аустроугарској монархији појавио се покрет за стварање самоуправне или независне русинске политичке јединице. Пошто су аустроугарске власти крајем 1917. и почетком 1918. године подржале стварање независне украјинске државе на суседним подручјима која су до тада била у саставу Руског царства, украјинска државна идеја је постала привлачна и за део политичких првака у аустријској Галицији.

мини|Уставни закон о самоуправи Поткарпатске Русије (1938)

Након распада Аустроугарске, Русини из североисточних крајева дотадашње Угарске су у децембру 1918. године успели да се изборе за добијање обласне аутономије, у оквиру новопроглашене Мађарске Народне Републике. Аутономна област је носила назив Русинска Крајина, а обухватала је неколико жупанија.

У исто време, на подручју суседне Галиције је крајем 1918. године дошло до проглашења посебне државе, која је прозвана "Западном Украјином", чиме је хороним Украјина по први пут у историји протегнут на Галицију. Поменута држава није опстала, пошто је њено подручје запосела Пољска.

Изван матичног подручја, део русинског народа који је живео у јужним областима дотадашње Угарске узео је активно учешће у процесу уједињења Војводине (Банат, Бачка, Барања) са Краљевином Србијом, а њихових двадесетак изабраних представника учествовало је у раду Велике народне скупштине, која је у новембру 1918. године заседала у Новом Саду.

мини|200п|десно|Манифест о укључивању закарпатских области у састав Совјетске Украјине (1944)

Током јесени 1918. године, међу Русинима у Сједињеним Америчким Државама преовладао је став да решење за политички положај матичних русинских области ("Угро-Русинија") не би требало тражити у оквиру дотадашње Угарске, односно Мађарске, већ у оквиру будуће Чехословачке. Тим поводом, дошло је до преговора између русинских представника на челу са Григоријем Жатковичем и чехословачких представника, које је предводио Томаш Масарик, што је резултирало договором и потписивањем "Филаделфијског споразума" од 26. октобра 1918. године.

Договорена решења су спроведена током 1919. године. У време интервенције савезничких сила против новопроглашене Мађарске Совјетске Републике, чехословачке трупе су запоселе аутономну Русинску Крајину, чиме је створено ново фактичко стање. Мировним споразумом који је склопљен у Сен Жермену (10. септембар 1919. године), озваничено је укључивање русинских области у састав Чехословачке. Државне власти у Прагу су се обавезале да ће Русинима обезбедити пуну равноправност и обласну аутономију. Уместо аутономне Русинске Крајине створена је аутономна Поткарпатска Русија (Русинија), а за првог гувернера постављен је Григориј Жаткович.

За време чехословачке власти (1919—1939), аутономна русинска област је била званично призната под именом "Поткарпатска Русија" (). Против тог назива је била вођена организована кампања из тадашње Совјетске Украјине, која је претендовала не само на Галицију (у то време под пољском влашћу), већ и на области са унутрашње стране Карпата (у саставу Чехословачке). Украјински бољшевици нису признавали посебност русинског народа, већ су Русине сматрали "Западним Украјинцима". Када је Чехословачка одлучила да Поткарпатској Русији додели виши степен аутономије (1938), локални заговорници про-украјинске политике су без сагласности централних државних власти у Прагу почели да промовишу обласни назив "Карпатска Украјина", али тај подухват се завршио потпуним колапсом и окупацијом читаве области од стране Мађарске (1939).