Рудолф Арчибалд Рајс (; Хаузах, 8. јул 1875 — Београд, 7. август 1929) био је швајцарски хемичар, криминолог, универзитетски професор и један од пионира научне криминалистике. На Универзитету у Лозани развијао је судску фотографију као мерни и доказни поступак, а 1909. основао је Институт за научну полицију, претечу данашње Школе криминалистичких наука тог универзитета.
На позив Владе Краљевине Србије дошао је 1914. године да истражи злочине аустроугарских трупа. Испитивао је сведоке и заробљенике, обилазио места страдања, отварао гробнице, прегледао жртве и материјалне трагове и резултате бележио фотографијом и писаним извештајима. Са српском војском прошао је повлачење преко Албаније и Солунски фронт, а после рата се настанио у Београду. У завештајном рукопису Чујте Срби! Чувајте се себе исту критичку меру којом је испитивао ратне злочине применио је на корупцију, ратно профитерство и злоупотребу власти у послератном друштву.
Рани живот и научно образовање Рођен је као осмо од десеторо деце у Хехтсбергу, у области Баден, у Немачком царству. У Лозану је дошао 1893. године, са осамнаест година, и уписао хемију. Докторирао је природне науке 1898, а наредне године постављен је за руководиоца фотографских радова Универзитета у Лозани. Швајцарско држављанство стекао је 1901. године.
Као асистент професора Брунера, Рајс је учествовао у увођењу радиографије у Кантоналној болници у Лозани и бавио се радиолошким истраживањима.
Паралелно са хемијом бавио се научном фотографијом и њеним применама у полицијским истрагама. Око 1900. усавршавао се у Паризу код Алфонса Бертијона, творца система полицијске идентификације заснованог на антропометрији, сигналетичком опису и стандардизованој фотографији. Од 1901. био је приватни доцент, а од школске 1902/1903. држао је курс из судске и сигналетичке фотографије. За ванредног професора научне фотографије примењене на судске истраге изабран је 1906. године.
Године 1909. основао је Институт за научну полицију при Универзитету у Лозани. Институт је повезао хемију, фотографију, медицину, анализу трагова и полицијску праксу у универзитетски наставни програм; његов институционални наследник данас је Школа криминалистичких наука Универзитета у Лозани.
Утемељење научне криминалистике Рајсов приступ заснивао се на томе да место догађаја и материјални траг треба регистровати пре њиховог померања или тумачења. У књигама La photographie judiciaire (1903) и Manuel de police scientifique (1911) систематизовао је фотографисање места злочина, идентификацију лица, анализу трагова обуће и алата, мрља, рукописа и фалсификата, као и употребу хемијских и микроскопских поступака у истрази.
Судска фотографија као мерни инструмент За Рајса фотографија није била само илустрација записника, већ средство за мерење и накнадну реконструкцију. У приручнику из 1903. за судску службу препоручио је склопиву путну камеру са стакленим плочама формата најмање 13 × 18 cm, док је формат 18 × 24 cm сматрао погоднијим за професионални рад. За већину својих судско-фотографских задатака наводио је двоструки анастигмат Goerz жижне даљине 24 cm, прилагођен плочама 18 × 24 cm.
Метријску вредност снимка заснивао је на познатој геометрији камере, положају оптичке осе, мерилима постављеним у кадар и законима перспективе. Користио је различите правце осветљења, светлосне филтере, макро- и микрофотографију, магнезијумски блиц и посебне носаче и стативе како би траг учинио видљивим и поновљиво забележеним. Универзитетска збирка у Лозани наглашава да његов значај није почивао на проналаску једног апарата, већ на изузетно прецизном избору, прилагођавању и повезивању најбољих доступних техника у целовит доказни поступак.
Један сачуван предмет показује и снагу и границе таквог поступка. После судара аутомобила и мотоцикла на путу Лозана—Веве 23. маја 1913, Рајс је следећег дана фотографисао место и организовао реконструкцију, јер је пут већ био рашчишћен и првобитни положај учесника није могао бити непосредно забележен. На фотографијама је аутомобил Piccard-Pictet („Pic-Pic”) из 1912, регистарске ознаке 7899, који је припадао нотару Марселу Мандрину, учеснику несреће. Тако се Рајс и Pic-Pic у архиви појављују у истом предмету — као истражитељ и доказни објекат, а не као власник и његово возило.
Сачувана заоставштина обухвата хиљаде стаклених плоча и различите фотографске поступке. Она показује да Рајс није био везан за један модел камере или објектива, већ је опрему, светло и хемијску обраду прилагођавао врсти трага и задатку истраге.
Први светски рат Долазак у Србију и метод истраге После аустроугарске инвазије 1914. Влада Краљевине Србије позвала је Рајса као међународно признатог стручњака да независно испита наводе о злочинима над војницима и цивилима. У сопственом извештају навео је да у почетку није сматрао саме српске оптужбе довољним доказом и да је позив прихватио како би чињенице проверио на терену.
Његов рад обухватао је одвојена саслушања стотина заробљених аустроугарских војника и очевидаца, непосредан преглед места страдања, ексхумације, преглед погинулих и рањених, обилазак бомбардованих насеља и фотографско бележење рана, предмета и разрушених објеката. Исказе је поредио међусобно и са материјалним траговима, а у извештај је уносио имена, јединице, места и околности када је то било могуће.
Швајцарска дипломатско-историјска збирка Додис оцењује да је Рајс пажљиво прикупљао доказе, интервјуисао сведоке, испитивао места погубљења, отварао масовне гробнице и фотографисао налазе, те да је његов извештај из 1915. углавном сматран веродостојним.
Експлозивна и експанзивна муниција У извештају је строго разликовао две врсте муниције које су у каснијој публицистици често мешане. Под називом Einschusspatronen описао је експлозивне метке са унутрашњим пуњењем и ударним механизмом, нађене код заробљених војника. Њихову конструкцију и садржај испитивала је и лабораторија у Крагујевцу, док је дејство поредио са фотографисаним улазним и излазним ранама и пронађеним деловима пројектила.
Од њих је одвојио експанзивне метке, код којих је омотач био уклоњен или прекинут тако да се оловно језгро шири у ткиву. Забележио је примерке пронађене на више места у Мачви. Та терминолошка разлика је важна: експлозивни метак садржи сопствени механизам и пуњење, док „дум-дум” означава експанзивну конструкцију; једно није доказ за друго.
Од неутралности ка јавном ангажману Швајцарско држављанство и универзитетски положај давали су Рајсовим налазима тежину у неутралним земљама. Ипак, после теренског рада није остао политички неутралан. На предавању на Сорбони свој став је сажимао реченицом „Пред злочином није могућа неутралност”, раздвајајући државну неутралност од обавезе научника да јавно саопшти документоване чињенице.
Такав ангажман изазвао је нападе дела немачкојезичне швајцарске штампе, која је његово извештавање сматрала просрпским и проантантским. Додис истовремено бележи да је његова истрага углавном прихватана као веродостојна. Ова напетост — између доказног рада и отвореног моралног опредељења — постала је трајна одлика његовог јавног деловања.
Повлачење преко Албаније и Солунски фронт Рајс се 1915. вратио у Србију и са војском и избеглицама прошао повлачење преко Албаније. Наставио је рад на Солунском фронту, где је извештавао, фотографисао и одржавао везу српске стране са западноевропском јавношћу. За лист Gazette de Lausanne објавио је више од сто чланака о Србији и рату.
У ослобођени Београд ушао је 1918. са српском војском. Своју кућу у Лозани завештао је кантону Во као признање за године проведене у Швајцарској, а Институту је оставио опрему и део научне заоставштине.
Рад у Краљевини СХС После рата био је члан српске, потом југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу. Године 1919. поднео је оставку на место директора Института за научну полицију и трајно се настанио у Београду.
У Министарству унутрашњих дела радио је на модернизацији техничке полиције и школовању кадрова. Увео је систематичнију примену фотографије, идентификације и научне обраде трагова. Пошто су предлози за шире уређење службе наилазили на политичке и административне отпоре, напустио је државну службу и повукао се у кућу „Добро поље” на Топчидеру.
мини|лево|200п|Кућа „Добро поље” Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд
Личност и свакодневица У швајцарским сећањима и на сачуваним фотографијама био је препознатљив по лули и оделу кројеном у Лондону. Та грађанска појава није значила кабинетски живот: после наставе је излазио на терен са лозанским инспекторима, а током рата радио је на местима страдања и под артиљеријском ватром. Швајцарски лист Le Temps описао га је као строгог научника који је веровао у материјални доказ, али и као човека са израженом потребом за тереном и авантуром.
Сукоб са послератном политичком елитом Рајсово разочарање није било окренуто Србији као народу, већ начину на који су поједини припадници послератне елите користили државу. У рукопису Чујте Срби! Чувајте се себе критиковао је каријеризам, корупцију, ратно профитерство, страначко запошљавање и занемаривање ратних ветерана. Посебно је издвојио Радомира Раду Пашића, назвавши га „најчувенијим забушантом” и „правом срамотом за српску земљу”.
Савремена историографска литература бележи више спорова и поступака повезаних са Радом Пашићем. Током рата француске власти су га повезивале са покушајем кријумчарења платине преко Швајцарске ка немачким агентима; био је пуштен због недостатка доказа, а поступак пред српским судом завршен је ослобађајућом одлуком. Истраживања бележе и интервенције државних и породичних веза поводом његових дугова и пословних афера.
Рајсово помињање Пашићевог „полицијског досијеа” временски се подудара са више поступака и афера у којима су Раду Пашића истраживале француске и српске власти, укључујући случај кријумчарења платине преко Швајцарске. Није утврђено на који је конкретан досије Рајс мислио нити којим је информацијама лично располагао.
Тиме је Рајс после рата задржао исти основни принцип: јавни положај, националност или ратна заслуга нису смели да буду изузеће од провере чињеница и одговорности.
Смрт и судбина срца Последње године провео је у „Добром пољу”, све разочаранији политичким приликама и сопственом маргинализацијом. Преминуо је 7. августа 1929. године после тешке свађе са првим комшијом, бившим министром и архитектом Миланом Капетановићем, око истовара грађевинског материјала испред имања. Према савременим извештајима, после расправе се повукао у кућу, где је убрзо умро од можданог удара.„Умро је велики пријатељ нашег народа др Арчибалд Рајс”, Политика, 9. август 1929, стр. 5.
У изворима датум смрти није уједначен: новија научна монографија у издању Архива Војводине наводи 7. август, док део касније српске штампе и службене комеморативне литературе наводи 8. август.
Сахрањен је на Топчидерском гробљу. По његовој жељи срце је издвојено, смештено у урну и пренето у спомен-капелу на Кајмакчалану, међу војнике са којима је прошао рат. Према званичној верзији коју преноси истраживачица Јелена Вујановић, бугарски војници су почетком Другог светског рата поломили урну и склонили срце. Иста студија бележи и касније локално сведочење да је срце у капели остало до повлачења ЈНА почетком деведесетих година; његова коначна судбина није поуздано утврђена.
мини|усправно|Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану
Публикације и рукописи Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у -{IV}- тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.Quinche, Nicolas, Crime, Science et Identité. Anthologie des textes fondateurs de la criminalistique européenne (1860—1930). Genève: Slatkine, 2006, р. 368.