Петар Баћовић (Калиновик, 1898. — април 1945) био је мајор Југословенске војске у резервном саставу, адвокат и четнички војвода током Другог свјетског рата. Од љета 1941. до априла 1942. године био шеф кабинета министарства унутрашњих послова у марионетској Влади народног спаса Милана Недића. У јулу 1942. вођа четничког покрета Драгољуб Михаиловић и његова Врховна команда су га поставили за заповједника оперативних јединица у источној Босни и Херцеговини, током којег је сарађивао са Италијанима и Нијемцима у акцијама против партизана.
Баћовић и други четнички команданти су извршили бројне масакре над муслиманским и хрватским цивилним становништвом и онима који су подржавали партизански покрет. У априлу 1945. године, у близини Бање Луке заробили су га и убили припадници Хрватских оружаних снага заједно са четничким вођама Павлом Ђуришићем и Захаријем Остојићем и четничким идеологом Драгишом Васићем у очигледној замци. Према неким изворима, Баћовић и остали су одведени у логор Јасеновац, гдје су убијени.
Биографија
Детињство и младост Петар Баћовић рођен 1898. године у Калиновику у Босанском вилајету, покрајини Османског царства која се налазила под окупацијом Аустроугарске од 1878. године. Његов отац Максим био је четнички војвода. Прије избијања Другог свјетског рата, Баћовић је био мајор Југословенске војске у резервном саставу. Студирао је право, бавио се правним пословима и био је банов биљежник непосредно пред избијање рата.
Други свјетски рат
Министарство унутрашњих послова и придруживање четницима Од љета 1941, Баћовић је био шеф кабинета министарства унутрашњих послова у марионетској Влади народног спаса Милана Недића на Подручју војног заповједника у Србији. Вођа четника Драгољуб Михаиловић, без непосредне контроле над многим независним четничким групама широм окупиране и распарчане Југославије, преко курира и писама ступао је у контакт са неким четничким вођама. Након једног споразума Недића и Михаиловића, Баћовић је априла 1942. напустио Београд и придружио се четницима у источној Босни, тада дијелу Независне Државе Хрватске. Послат је као Михаиловићев стални представник код Доброслава Јевђевића и Илије Трифуновић Бирчанина, главним вођама четничких одреда у Херцеговини.
Трећа непријатељска офанзива мини|285x285пиксел|Мајор Петар Баћовић са Маријом Наном Принцип, мајком Гаврила Принципа Од половине маја до почетка јуна 1942. Баћовић је учествовао у заједничкој италијанско-четничкој Црногорској офанзиви против партизана, које су укључивале и операције у источној Херцеговини. Баћовић је предводио четнике против партизана у Санџаку између Црне Горе под италијанском окупацијом и Србије под немачком окупацијом. Његови одреди су се борили заједно са санџачким четницима које су предводили Здравко Касаловић и Војислав Лукачевић и пожешким четничким одредом предвођеним Вучком Игњатовићем и Милошем Глишићем. Пожешки четници су деловали као „легализоване” помоћне трупе Недићеве квислиншке владе уз дозволу Нијемаца. Ове снаге су се бориле yз италијанску 19. пешадијском дивизијом Венеција и 5. алпском дивизијом Пустерија и била су једна од три главне четничке формације укључене у заједничку офанзиву. Црногорске четнике су предводили Павле Ђуришић и Бајо Станишић. Суочени са нападом са три стране, малобројније партизанске снаге су се повукле из Црне Горе и источне Херцеговине у југоисточну Босну, а затим су извеле поход у Босанску крајину. Крајем маја, Баћовић је поднео извјештај Михаиловићу о Ђуришићевим снагама и великој количини оружја и опреме коју је добио од Италијана.
Легализација код Италијана У љето 1942. након успостављања реда у знатним дијеловима италијанске зоне утицаја у НДХ, вође четничких одреда Петар Самарџић, Момчило Ђујић, Урош Дреновић, Доброслав Јевђевић и Илија Трифуновић Бирчанин и њихови главни политички представници признати су као помоћне снаге 2. армије Италијанске војске. Почетком тог љета, заповједник 2. италијанске армије, генерал Марио Роата се уједно сложио да четницима врши испоруке оружја, муниције, хране и одјеће. До 16. јула 1942. Баћовић, који је дјеловао као један од Јевђевићевих војних организатора, обавијестио је Михаиловића да је већина од 7.000 четника у Херцеговини добро опремљено лаким наоружањем и да је „легализован” код Италијана. Заједно са Ђујићевом групом, број „легализованих” четника у италијанској зони НДХ је износио 10.000 или више.
Од марта 1942, Михаиловић је тражио могућност за стварање „националног коридора” који би повезао све четничке одреде које дјелују у италијанској зони утицаја у НДХ, у Црној Гори, Херцеговини, Далмацији, Лики и западној Босни. У јуну, како би допринио Михаиловићевој идеји „националног коридора”, Јевђевић је понудио да пошаље 2.000 херцеговачких четника у Далмацију, гдје би били стављени под заповједништво Бирчанина. Преласком четничких снага у Далмацију дата је прилика да изврши удар на велику концентрацију партизанских снага који су се у то вријеме налазили у западној Босни.
Конференција у Зимоњића Кули Драгољуб Михаиловић је 22. и 23. јула 1942. године одржао конференцију у Зимоњића Кули код села Автовца у источној Херцеговини, којој су присуствовали Бирчанин, Ђуришић, Јевђевић, Захарије Остојић, Радован Иванишевић, Милан Шантић и скупина четничких заповједника из Херцеговине. Циљ састанка био је успостављање сарадње између херцеговачких и црногорских четничких вођа. Баћовић је постављен за заповједника оперативних јединица у источној Босни и Херцеговини, замјењујући Бошка Тодоровића, којег су заробили и погубили партизани крајем фебруара 1942. године. Бирчанин је постављен за заповједника јединица у Далмацији, Лици и западној Босни.
Историчар Фикрета Јелић-Бутић вјерује да је на конференцији било расправе о антипартизанској офанзиви, као могућег одговора на Загребачки споразум између Италије и НДХ у јуну. Загребачким споразумом је предвиђено велико повлачење италијанских снага из великог подручја НДХ, укључујући дио Босне јужно од њемачко-италијанске демаркационе линије, као и Кордун, Лику и Далмацију, а четничке вође су вјеровале да ће се тиме смањити подручје на коме би могли дјеловати уз италијанску сагласност. Другог дана конференције, Јевђевић и Бирчанин су отпутовали недалеко од Требиња и састали се са двојицом четничких вођа, Радмилом Грђићем и Миланом Шантићем, који су се договорили о низу циљева и стратегија: Стварање Велике Србије, Уништавање партизана, Уклањање католика и муслимана, Непризнавање НДХ, Несарадњa са Нијемцима и Привремена сарадња са Италијанима због оружја, муниције и хране.
Четници су се обратили окупљеном народу у Требињу, објављујући да имају ћелије у сваком селу у источној Херцеговини и да раде на стварању Велике Србије. Само пет дана након Баћовићевог постављања на дужност, заповједник Горског штаба босанских четничких одреда, Стеван Ботић, тражио је да се Баћовић замјени. Ботић се сам поставио за заповједника Горског штаба, након што је претходни заповједник Јездимир Дангић ухапшен у Бајинoj Башти у априлу 1942. године. Ботић и његови савезници су се противили Михаиловићевој контроли, јер су фаворизовали политичку, а не строго војну организацију, тражили су наставак сарадње са Недићем који је ухапсио Дангића и противили су се да босанским четницима заповједа неко ко није Босанац. Ботић је желио да остане независан од Михаиловића како би могао слободно да врши злочине над Муслиманима и Хрватима без нарушавања Михаиловићевог угледа међу Србима. Недуго након конференције, и Баћовић и Бирчанин су преговарали са штабовима 6. и 18. италијанског корпуса у вези предложене офанзиве против партизана у западној Босни.
До августа, Ботић се залагао са „ликвидацију” Ботићевог Горског штаба јер је стварао пометњу и покушавао политизовати четнички покрет у Босни и Херцеговини по моделу Земљорадничке странке, која је бранила интересе српских сељака у Босни против муслиманских земљопосједника током међуратног периода. У континуираном четничком напору да уклоне спољашње непријатеље и очисте своје редове, Баћовић је 6. августа 1942. наредио заповједницима свих корпуса и бригада, да доставе спискове таквих особа са приједлозима како да се баве њима. Заповједницима бригада је наређено да пошаљу црне тројке да убију особе које су означене са словом „З” (скраћено од „закољи”) у року од 24 часа од примања имена. Баћовић је тражио да убиства буде извршена искључиво ножем за клање.
Заузимање Фоче и масакр над Муслиманима и Хрватима Четници под заповједништвом Остојића, али углавном из Ђуришићевог Лимско-санџачког четничког одреда и поступајући под Михаиловићевим наређењима, 19. августа су напали и заузели источнобосанску варош Фочу, који су у јуну напустиле партизанске снаге и тада окупирале снаге НДХ. Након двочасовне битке, четничке јединице су ушле у Фочу и отпочеле масакрирање муслиманског становништва, без обзира на пол и старост. Према првобитним четничким извјештајима, убијено је укупно 1.000 људи, укључујући око 450 припадника Хрватског домобранства и Усташке војнице, као и око 300 жена и дјеце. Каснији четнички извјештаји наводе да је након заузимања Фоче убијено између 2.000 и 3.000 људи. Неколико дана након заузимања, Баћовић и Јевђевић су извјестили Михаиловића да су уклоњени сви трагови масакра и да је званично објављено да су убијени одговорни за пљачке и убиства. Осам дана након заузимања Фоче, Баћовић је написао „том приликом погинуло 1.200 усташа у униформама и око 1.000 компромитованих Муслимана, док смо ми имали само четири погинула и пет рањених”.
На пољу близу Устиколине и Јахорине у источној Босни, четници Баћовића и Остојића масакрирали су око 2.500 Муслимана и спалили бројна села. Баћовић је убио и неколико партизанских присталица у другим мјестима. У септембру 1942. године, Баћовић је завршио обилазак четничких јединица у Херцеговини и извијестио да је морал становништва одличан и да су усташке и партизанске акције одвлачиле становништво од четника. Истог мјесеца, његови четници су убили 900 Хрвата и приобалној вароши Макарска. Баћовићев извјештај је јасно показао да су његове снаге водиле планске операције убијања и протјеривања муслиманског и католичког становништва Херцеговине. У једном од његових извјештаја у коме се говори о нападу на Љубушки у западној Херцеговини и Имотски у Далматинском залеђу, стоји да су његови четници живе одрали тројицу католичких свештеника, убили све мушкарце стрије од 15 година и разорили 17 села.
Операција Алфа и каснији масакри
На крају августа 1942. године, Михаиловић је издао директиве четничким јединицама у којима је наложио да се припремају за велику противпартизанску операције заједно са италијанским и хрватским снагама. У септембру 1942, свјесни чињенице да нису у могућност сами поразити партизане, четници покушавају убиједити Италије да покрену велику операцију против партизана у западној Босни. Бирчанин се састаје са Роатом 10. и 21. септембра и позива га да покрене ову операције што је раније могуће како би се партизани уклони са подручја Ливно—Прозор нудећи 7.500 четника као помоћ под условом да им се обезбједи неопходна храна и оружје. Постигао је успијех о добијању неког оружја и обећања о акцији. Предложена операција, суочена са противљењем усташког поглавника Анте Павелића и опрезом италијанског врховног заповједништва, нашла се пред отказивањем, али пошто су Јевђевић и Бирчанин обећали да ће сарађивати са хрватским и муслиманским противпартизанским јединицама, настављена је, али са смањеним четничким учешћем.