Герхард Фриц Курт Шредер (; Хамбург, 7. април 1944) је немачки политичар који је обављао дужност канцелара од 1998. до 2005. године, када га је на том месту заменила Ангела Меркел. Као 37. канцелар, заменио је Хелмута Кола. Члан је Социјалдемократске партије Немачке (-{SPD}-) и чији је био председник одређено време. Пре него што је постао политичар био је успешан адвокат.
Приватни живот Пуно име му је Герхард Фриц Курт Шредер. Родио се 1944. године, само три дана после смрти оца у Румунији, који се са Вермахтом повлачио из Русије. Дипломирао је право на универзитету у Гетингену, у тридесет и другој години, а издржавала га је мајка која је радила као спремачица. Женио се пет пута, у актуелни брак је ушао 2018. године.
Канцелар Немачке (1998–2005)
Владе
Прва Влада, 1998–2002 Након националних избора 1998. године, Шредер је постао канцелар као шеф коалиције СПД-Зелени. Током своје кампање за канцелара, он је себе представљао као прагматичног новог социјалдемократу који ће промовисати економски раст уз јачање великодушног немачког система социјалне заштите.Edmund L. Andrews .
Након оставке Оскара Лафонтена на место лидера Социјалдемократске партије у марту 1999. године, у знак протеста због Шредеровог усвајања низа политика које је Лафонтен сматрао „неолибералним“, Шредер је преузео и функцију свог ривала. Априла 1999. године, на првој седници Немачке у обновљеном Рајхстагу, он је уз аплауз цитирао албанског писца Исмаила Кадареа, који је рекао: „Балкан је двориште европске куће, и ни у једној кући не може завладати мир све док се људи међусобно убијају у своје двориште." У потезу који је требало да сигнализира продубљивање савеза између Шредера и премијера Уједињеног Краљевства Тонија Блера,. двојица лидера су у јуну 1999. издала манифест економских реформи на осамнаест страница. Под насловом "Европа : Трећи пут“,Tony Blair and Gerhard Schröder, или ,,Die Neue Mitte'' на немачком, позвао је европске владе левог центра да смање порезе, спроведу реформе рада и социјалне заштите и подстичу предузетништво. У заједничком документу се наводи да европске владе морају да усвоје „агенду на страни понуде“ како би одговориле на глобализацију, захтеве тржишта капитала и технолошке промене.Edmund L. Andrews .
Шредерови напори су се изјаловили у његовој сопственој странци, где је њена левица одбацила Шредер-Блеров позив на смањење социјалне државе и политике про-бизниса. Уместо тога, лист је преузео део кривице за узастопно шест пораза на немачким државним изборима 1999. за Социјалдемократску партију. Тек до 2000. Шредер је успео да искористи скандал са донацијама своје демохришћанске опозиције како би прогурао значајан закон о пореској реформи и поново успоставио своју доминацију на немачкој политичкој сцени..
Шредеров мандат је надгледао пресељење седишта владе из Бона у Берлин. У мају 2001. Шредер се преселио у своју нову званичну резиденцију, Савезну канцеларију у Берлину, скоро две године након што је град постао седиште немачке владе. Претходно је радио у згради у источном Берлину коју су користили бивши лидери Источне Немачке., 2 May 2001.
Друга Влада, 2002–2005 Током припрема за немачке изборе 2002. године, Социјалдемократе и Зелени су пратили кандидата десног центра Едмунда Штојбера све док катастрофа изазвана порастом поплавних вода у Немачкој није довела до побољшања у његовим анкетама., 23 August 2002. Штавише, његово популарно противљење рату у Ираку доминирало је у кампањи уочи избора.. На гласању 22. септембра 2002., обезбедио је још један четворогодишњи мандат, са тесном већином од девет места у односу на 21. мини|„СПД – поверење у Немачку“: Шредер у Еслингену. У фебруару 2004. Шредер је поднео оставку на место председника СПД-а усред све веће критике његове странке на рачун његовог реформског програма;, 6 February 2004. The Economist, 12 February 2004. Франц Минтеферинг га је наследио на месту председника. 22. маја 2005, након што је СПД изгубио од Демохришћана (ЦДУ) у Северној Рајни-Вестфалији, Герхард Шредер је најавио да ће расписати савезне изборе „што је пре могуће“. Захтев за поверење је накнадно поражен у Бундестагу 1. јула 2005. са 151 према 296 (са 148 уздржаних), након што је Шредер позвао чланове да не гласају за његову владу како би покренули нове изборе. Као одговор, група левичарских дисидената СПД-а и Партије демократског социјализма сложили су се да учествују на заједничким изборима на општим изборима, а Шредеров ривал Оскар Лафонтен предводи нову групу.Richard Milne (11 June 2005), New leftwing alliance to challenge SPD Financial Times.
Немачки савезни избори 2005. одржани су 18. септембра. После избора, ни Шредерова коалиција СПД-Зелени ни савез између ХДУ/ХСУ и FDP на челу са Ангелом Меркел нису остварили већину у парламенту, али је ХДУ/ХСУимала јаче изборно вођство у народу за један процентни поен. У изборној ноћи, и Шредер и Меркелова су тврдили да су победили и постали канцелар, али након што су првобитно одбацили велику коалицију са Меркеловом, Шредер и Минтеферинг су ушли у преговоре са њом и Едмундом Штојбером из ХСУ. 10. октобра је објављено да су се странке сложиле да формирају велику коалицију. Шредер је пристао да уступи место канцелара Меркеловој, али би СПД држао већину владиних функција и задржао значајну контролу над владином политиком. Меркелова је 22. новембра изабрана за канцелара.
Шредер је 11. октобра 2005. најавио да неће преузети функцију у новој влади, а у новембру је потврдио да ће напустити политику чим Меркелова преузме дужност. 23. новембра 2005. поднео је оставку на место у Бундестагу.Schröder legt Bundestagsmandat nieder. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 22 November 2005.
Дана 14. новембра 2005, на конференцији СПД-а у Карлсруеу, Шредер је позвао чланове СПД-а да подрже предложену коалицију, рекавши да она „непогрешиво носи, можда првенствено, отисак социјалдемократа“. Многи чланови СПД-а су раније назначили да подржавају коалицију, која би наставила политику Шредерове владе, али су се противили да га Ангела Меркел замени на месту канцелара. Конференција је великом већином гласала за одобрење споразума.
Домаћа политика У његовом првом мандату, Шредерова влада одлучила је да постепено укине нуклеарну енергију, финансира обновљиве изворе енергије, успостави грађанске заједнице за истополне партнере и либерализује закон о натурализацији.
Током Шредеревог времена на власти, економски раст је успорен на само 0,2% у 2002. години, а бруто домаћи производ се смањио 2003. године, док је незапосленост у Немачкој била преко границе од 10%.. Већина гласача је убрзо повезала Шредера са реформским програмом Агенде 2010, који је укључивао резове у систему социјалне заштите (национално здравствено осигурање, исплате за случај незапослености, пензије), ниже порезе и реформисане прописе о запошљавању и плаћању. Такође је елиминисао порез на капиталну добит на продају корпоративних акција у покушају да земљу учини привлачнијом за стране инвеститоре.Claus Christian Malzahn .
Након избора 2002, СПД је стално губио подршку у истраживањима јавног мњења. Многи су све више доживљавали Шредеров програм Трећег пута као демонтажу немачке државе благостања. Штавише, висока стопа незапослености у Немачкој је остала озбиљан проблем за владу.
Шредерова пореска политика је такође била непопуларна; када је сатирична радио емисија The Gerd Show објавила Песму пореза(), у којој је Шредеров глас (импресионисте Елмара Бранта) исмевао немачко индиректно опорезивање, постао је немачки божићни хит број 1 2002. и продат је у више од милион примерака.
Чињеница да је Шредер био у управном одбору Фолксвагена (позиција која је дошла са његовом позицијом министра-председника Доње Саксоније) и да је преферирао политику за аутомобиле довела је до тога да је добио надимак канцелар за аутомобиле ().
Европска интеграција Године 1997. Шредер се придружио министрима-председницима две друге немачке државе, Курту Биденкопфу и Едмунду Штојберу, у излагању аргумента за петогодишње одлагање европске валутне уније.John Schmid . Након преузимања дужности, обавио је своје прво званично путовање у иностранство у Француску на састанке са председником Жаком Шираком и премијером Лионелом Жоспеном у октобру 1998. године.Craig R. Whitney . Састанак оба лидера 2001. одржан у Блесхајму касније је дао назив редовној серији неформалних састанака између француског председника, немачке канцеларке и њихових министара спољних послова. Састанци су одржавани наизменично у Француској и Немачкој. На четрдесету годишњицу Јелисејског споразума, обе стране су се сложиле да ће се, уместо да се самити одржавају два пута годишње, одржавати редовни састанци савета француских и немачких министара које ће надгледати њихови министри спољних послова., 23 January 2003. У потезу без преседана, Ширак је формално пристао да представља Шредера у његовом одсуству на састанку Европског савета у октобру 2003. године..
У својим првим месецима на функцији, Шредер је енергично захтевао да се немачки нето годишњи допринос од око 12.000.000.000 долара у буџет Европске уније смањи, рекавши да његова земља највише плаћа за европски „отпад“.. Касније је модерирао своје ставове када је имао своје ставове. Влада је 1999. године одржала ротирајуће председавање Саветом Европске уније.
Године 2003. Шредер и Ширак су се сложили да поделе власт у институцијама Европске уније између председника Европске комисије, којег бира Европски парламент, и председника Европског савета са пуним радним временом, којег бирају шефови држава и влада; њихов споразум је касније био основа за дискусије на Конвенцији о будућности Европе и постао је закон ступањем на снагу Лисабонског уговора.. Уочи француског референдума о европском уставу, Шредер се придружио Шираку у позивању француских гласача да подрже нови споразум, који би унео нова правила за проширену ЕУ од 25 држава чланица и проширио области колективног деловања.John Thornhill and Martin Arnold (26 April 2005), Schröder echoes Chirac call for French Yes vote Financial Times.
Такође 2003. године, и Шредер и Ширак су изнудили суспензију санкција са којима су се обоје суочили због кршења фискалних правила Европске уније која су у основи евра – Пакта за стабилност и раст – три године заредом. Шредер је касније позвао на ревизију Лисабонске стратегије и тиме повлачење од европског циља да престигне Сједињене Државе као најконкурентнија економија света до 2010. Уместо тога, позвао је ЕУ да реформише Пакт како би подстакао раст и тражио преоријентацију од 100.000.000.000 евра годишњег буџета ЕУ за истраживање и иновације.George Parker and Bertrand Benoit (3 November 2004), Schröder to urge economic rethink for Europe Financial Times. До 2005. године, он је успешно инсистирао на споразуму о свеобухватним плановима за преписивање Пакта, који је сада омогућавао чланицама ЕУ са дефицитима изнад првобитних 3% БДП-а да наведу трошкове „поновног уједињења Европе“ као олакшавајући фактор.George Parker and Bertrand Benoit (21 March 2005), Sweeping rewrite of EU stability pact agreed Financial Times.
Шредер се сматрао снажним савезником пољског премијера Лешека Милера. и заговорником проширења Европске уније 2004. године.. 1. августа 2004, на шездесету годишњицу Варшавског устанка 1944, извинио се Пољској за „немерљиве патње“ њеног народа током сукоба; био је први немачки канцелар који је позван на годишњицу устанка. И Шредер и министар спољних послова Јошка Фишер такође су подржали приступање Турске Европској унији.
Спољна политика мини|Герхард Шредер са пољским председником Александром Квашњевским 6. децембра 2000. мини|Герхард Шредер са америчким председником Џорџом В. Бушом у Вашингтону 9. октобра 2001. мини|260x260п|Герхард Шредер на церемонији доделе награда Квадрига са председником Србије Борисом Тадићем мини|Шредер са својим пријатељем руским председником Владимиром Путином на вечери у Вајмару, Немачка, 9. априла 2002. мини|Шредер на Путиновој инаугурацији са Дмитријем Медведевом и патријархом Кирилом 7. маја 2018.