Волтер Елајас Дизни (; Чикаго, 5. децембар 1901 — Бербанк, 15. децембар 1966) био је амерички филмски продуцент, редитељ, сценариста, аниматор и цртач стрипова. Један је од најпознатијих продуцената покретних слика у свету. Створио је забавни парк Дизниленд, а заједно са својим братом Ројем Дизнијем је основао Продукцију Волта Дизнија (-{Walt Disney Productions}-), данас познату као Компанија „Волт Дизни” (-{The Walt Disney Company}-).
Биографија мини|200п|Дизнијеви родитељи 1913. године Рођен је 5. децембра 1901. године у Чикагу на авенији Трип, као четврто дете Елајаса Дизнија и Флоре Кол. Имао је тројицу старије браће Херберта, Рејмонда и Роја Оливера, и млађу сестру, Рут Флору. Отац се бавио сточарством и воћарством, пореклом је из Мисурија из ирско-канадске породице, док су мајчини преци били досељеници из Немачке. Волт је добио име по породичном свештенику Волту Пару.
Отац је купио имање у близини места Марселин (Мисури), где се цела породица преселила 1906. године, када му је било 5 година. У близини се налазило и имање стрица Роберта, од неколико стотина хектара. Неколико месеци касније, два најстарија брата Херберт и Рејмонд су се вратили у Чикаго, док је трећи брат Рој остао да ради на имању. Тако је Волтер често морао да се игра сам, а његово друштво су чиниле домаће животиње.
Склоност према цртању показивао је врло рано, а његов први учитељ био је комшија и породични пријатељ др Шервурд. Већ са седам година наплаћивао је цртеже, које је правио по комшилуку. У лето 1910 породица се преселила у Канзас, а затим 1917. су се поново вратили у Чикаго где је похађао средњу школу.
Младост Истовремено са средњом школом коју је уписао у Чикагу, ноћу је похађао је Академију лепих уметности () и почео да црта стрипове за школске новине, са цртежима углавном родољубиве тематике. Његов учитељ је био тада познати новински цртач стрипова и карикатуриста Лирој Госет. Са 16 година, пред крај Првог светског рата, исписао се из школе и одлучио да се пријави за војску, али како је био малолетан, нису га примили, па се прикључио америчком огранку Црвеног крста у Француској, где је био возач хитне помоћи, није учествовао у борбама.
Оснивање студија мини|Newman Laugh-O-Gram (1921) По повратку у САД, уз помоћ брата Роја Оливера, запослио се као илустратор у Канзас Ситију, где је упознао Јуба Иверкса (), са којим се спријатељио и основао прво предузеће Ајверкс и Дизни, комерцијални уметници, за цртање реклама. Убрзо су га позвали из канзашке филмске компаније да ради за њих, што је прихватио, уз услов да са собом доведе и своју фирму. Затим је основао још једно филмско предузеће, које је почело да прави цртане филмове, чија је главна јунакиња била „Алиса у земљи чуда”. Међутим, ово предузеће је пропало, после чега се 1923. године преселио у Лос Анђелес, где је уз помоћ стрица Роберта и брата Роја основао филмски студио, који најпре носио име Студио браће Дизни (). Са двадесет четири године Волт Дизни је створио свој први оригиналан цртани лик: зеца Освалда, али му га је „Универзал студио” отео. Цео посао су започели у гаражи са камером коју су купили од позајмљених пара, а временом су почеле да стижу понуде, па су запослили и неколико људи, а затим су основали већи Волт Дизни студио (). Посао око дистрибуције цртаних филмова од 1930. године преузело је предузеће „Колумбија пикчерс”.
Са својим предузећем, Дизни је неколико пута био на ивици пропасти, али би после сваке кризе оно постајало све моћније и веће. Студио је и даље једна од најуспешнијих компанија у САД и на свету.
Породица Био је вредан и породичан човек. Са двадесет четири године се оженио с Лилијан Баундс, једном од запослених у одељењу за бојење у његовом студију. Они су после више година брака добили кћерку Дајану Мари (1933—2013), а потом су усвојили и Шерон Ме (1936—1993). Дајана се касније удала за Рона Милера, бившег председника очеве фирме и они су заједно имали седморо деце. Шарон је имала троје деце и умрла је 1993. године.
Дугометражни филмови „Снежана и седам патуљака” је био први дугометражни анимирани мјузикл у продукцији Волта Дизнија. До тада су у Дизнијевој продукцији реализовани само кратки анимирани филмови и серије. То је истовремено и први дугометражни анимирани филм у историји филмске продукције у Америци произведен у пуном колору, као и десети најкомерцијалнији филм 20. века. Рад на филму је започео почетком 1934. Највећи део филма режирао је Дејвид Хенд, док је група других режисера само појединачне секвенце. Волт Дизни се од самог почетка суочио са проблемима, пошто су његов брат и пословни партнер Рој као и супруга Лилијан покушавали да га одврате од те идеје, док се он надао да ће на овај начин проширити углед студија и повећати приходе, у чему је на крају и успео. Међутим, да би обезбиједио новац морао је своју кућу да стави под хипотеку. Филм је премијерно је приказан 21. децембра 1937. у Холивуду (Лос Анђелесу), а на редовном биоскопском репертоару у Америци нашао се у фебруарy 1938. године. С обзиром да је прављен за време Велике депресије, трошкови за његову продукцију, који су од планираних 250 хиљада достигли суму од 1,5 милиона долара, представљали су огроман износ. Године 1989. филм је постављен у Национални филмски регистар САД и оцењен је као дело од културног историјског и естетског значаја.
Током наредних пет година, довршено је још неколико анимираних филмова прављеним по класичним бајкама, као што су: Пинокио, Фантазије (1940), Дамбо (1941) и Бамби (1942).
Други светски рат Филм Фантазија, који је завршен 1940. године је доживео крах на биоскопским благајнама. Према неким ауторима, овај неуспех се може дуговати чињеници да је тих година велики део тржишта био захваћен ратом, а са друге стране, филм је базиран на озбиљним темама класичне музике, што није прихваћено у широким слојевима публике. Осим тога, крајем 1940. године организован је и велики штрајк радника, за које је Дизни оптуживао комунисте. Тако да се фирма, са новоизграђеним студијима нашла се у отежаној финансијској ситуацији. Из тог разлога била јој је потребна помоћ државе.
Дизнија је држава најпре био ангажовала у побољшавању имиџа САД и успостављања бољих односа са земљама Јужне Америке. Почетком 1941. године организована је десетонедељна турнеја по Бразилу, Аргентини, Перуу и Чилеу, у којој су учествовали Дизни, његова жена и још 16 његових врхунских уметника, режисера, цртача и композитора. Као резултат ове турнеје, следеће године настао је 43-минутни дугометражни филм под називом Салудос Амигос, подељен у четири епизоде, за сваку земљу по једна. На тај начин, становници ових јужноамеричких држава имали су могућност да виде Дизнијеве јунаке у својој средини, док је грађанима САД пружена могућност да упознају свет пун богате културе, традиције, флоре и фауне, који је за већину до тада био недовољно познат.
У Другом светском рату Амерички Конгрес је одобрио Дизнијевом предузећу кредит од 250 милиона долара за израду пропагандних плаката, ознаке јединица, цртане филмове са патриотски порукама и подршку америчким или савезничким војницима у рату. Још пре него што су САД ушле у рат, за обуку механичара у фабрици војних авиона направљен је филм Четири методе закивања (), који се и данас узима као модел образовног анимираног филма. За канадску владу је урадио два нискобуџетна филма за промоцију продаје ратних обвезница. Од напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. године, највећи део продукције Дизнијевог студија, радио је искључиво за америчку владу. Но, производи са ликом Волта Дизнија и његових јунака могли су се наћи на обе стране фронта, па је тако Микијев лик стајао и на неколико немачких подморница, које су оперисале на Атлантику. Познато је да су Хитлер и Гебелс били велики фанови Дизнијевих филмова које су често гледали у приватности својих одаја, док је званично ова продукција била забрањена за приказивање у биоскопима.
Дизнијев студио није једини студио ангажован у рату, неки филмови су рађени у заједничкој продукцији, због чега није познат тачан број филмова које је овај студио произвео у циљу ратне пропаганде. У циљу промовисања војске, и војничког живота направљен је низ филмова о Пајином војничком животу, као што су: „Паја је регрутован”, „Небески војник”, „Одбрана земље”, „Патак командос” и други. Плутон је такође био главни јунак у два филма ове намене. У једном („Армијска маскота”) Плутон је приказан као добро храњена и пажена маскота у војном логору, а у другом „Војник Плутон” маршира и бори се да сачува топ од веверица Чипа и Дејла, који покушавају да га употребе за разбијање ораха. Шиља је имао главне улоге у филмовима: „Средства за победу”, у коме се бори са несташицом горива и гума у Америци услед рата, те покушава да нађе алтернативни начин превоза, а у другом у „Како се постаје морнар” приказана је историја америчке ратне морнарице.
У време продукције филма „Маза и Луња”, 15. јуна 1955. године отворен је Дизниленд.
Карактер thumb|right|Потписана фотографија Волта Дизнија током шетње по Берлину, део колекције у Адлигату Мада су под његовим руководством настали незаборавни цртани филмови намењени деци, Дизни је, према неким ауторима остао запамћен као расиста, антисемита и поборник неједнакости међу половима. Тако на пример, његови цртачи су могли да буду искључиво мушкарци, док је жене запошљавао у одељењу за бојење слика, па чак и тако оне су добијале отказ после навршене 30 године.
Обављао је и функцију потпредседника организације формиране 1944. под називом „Филмско удружење за очување америчких идеала”, изразито антикомунистичке организације, која је окупљала десно оријентисане личности из филмске индустрије, као што су Гари Купер, Клерк Гејбл, Барбара Стенвик, Џон Вејн.
Пред крај живота је тврдио да слава није никакво преимућство, олакшање, па ни срећа у животу.
Дизнијева јавна личност се веома разликовала од његове стварне личности. Драмски писац Роберт Е. Шервуд описао га је као „скоро болно стидљивог … самоуверен" и самозатајан. Према његовом биографу Ричарду Шикелу, Дизни је скривао своју стидљиву и несигурну личност иза свог јавног идентитета. Кимбол тврди да је Дизни "играо улогу стидљивог тајкуна који је био посрамљен". у јавности“ и знао да то чини. Дизни је признао фасаду и рекао пријатељу да „ја нисам Волт Дизни. Радим много ствари које Волт Дизни не би урадио. Волт Дизни не пуши, ja пушим. Волт Дизни не пије, ja пијем.“
Ставови о Дизнију и његовом раду су се мењали током деценија, а било је и поларизованих мишљења. Марк Лангер, у Америчком речнику националне биографије, пише да су га „Раније оцене о Дизнију хвалиле као патриоту, народног уметника и популаризатора културе. У новије време, Дизни се сматра парадигмом америчког империјализма и нетолеранције, као и понижавањем културе.“ Стивен Вотс је написао да неки прозивају Дизнија „као циничног манипулатора културних и комерцијалних формула“, док ПБС бележи да су критичари осуђивали његов рад због његове „глатке фасаде сентименталности и тврдоглавог оптимизма, због доброг осећаја поновног писања америчке историје“.
Болест и смрт мини|десно|180п|Гроб Волта Дизнија на гробљу Forest Lawn у Глендејлу, Округ Лос Анђелес Оболео је од рака плућа 1966. године, па му је одстрањено лево плућно крило. Умро је у шездесет петој години живота, после операције, 15. децембра 1966. године, у болници у Бербанку, недалеко од студија. Кремиран је и сахрањен у Меморијалном парку у Глендејл у Калифорнији. По његовој изричитој вољи, није организована јавна сахрана.
Награде За свој рад добио је укупно 950 признања широм света.
Освојио је двадесет Оскара, од чега су три посебна, а један му је додељен постхумно, што је иначе највећи број Оскара за неког филмског уметника. Први анимирани филм у историји кинематографије који је освојио награду Америчке академије, управо је Дизнијев филм „Цвеће и дрвеће” из 1932. године. Године 1935, Дизни је награђен Орденом Лиге народа за велики уметнички допринос. Награђен је и Председничком медаљом за слободу.
Јунаци Дизнијевих стрипова и цртаних филмова