Милена Павловић-Барили (Пожаревац, 5. новембар 1909 — Њујорк, 6. март 1945) била је српска сликарка. Неки извори је описују као једну од најинтересантнијих личности уметничке Европе између два светска рата. Од 1932. године живи и ради у Паризу, а од 1939. у САД, где и умире у 36. години живота.„Милена Павловић Барили: Узбудљиво сведочанство краљевског гардисте о српској сликарки”, РТ, 6. март 2025. Посећено 6. марта 2025.
Редовно је учествовала на изложбама павиљона Цвијета Зузорић и уметничке групе Лада али је и поред тога, услед дугог боравка и смрти у иностранству, била у Србији готово заборављена. Своја дела успешно је излагала и на бројним самосталним и групним изложбама широм Европе, а касније и у Америци, где сарађује у модном часопису Вог.
Њено дело је домаћој јавности откривено тек 50-их година 20. века, захваљујући сликару, ликовном критичару, теоретичару и историчару уметности Миодрагу Протићу, који је њено дело открио српској (и југословенској) јавности 50-их година 20. века. Са Радојицом Живановићем Ноем Милена Павловић-Барили је једини афирмисани представник надреализма у српском сликарству.
Порекло лево|200п|мини|У Пожаревцу, 1929.
150п|мини|лево|Миленина чукунбаба Сава Карађорђевић, Карађорђева најстарија ћерка . 200п|мини|Милена као мала седи у крилу баке Босе, отац Бруно, мајка Даница и деда Стојан Милена Павловић-Барили рођена је 1909. године у Пожаревцу, у родној кући своје мајке, Данице Павловић-Барили. Даница је (по женској линији) била праунука Саве Карађорђевић, удате Ристић, најстарије Карађорђеве ћерке.Константин Н. Ненадовић, , Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, Студирала је музику, клавир и певање на конзерваторијуму у Минхену где је, у новембру 1905. године, упознала Милениног оца Бруна Барилија.
Миленин отац Бруно Барили био је познати италијански композитор, музички критичар, песник и путописац. У Србији је углавном познат као отац Милене Павловић-Барили, али и као ратни дописник из Србије током Првог балканског и Првог светског рата и писац мемоарског прозног дела Српски ратови.
Чувена парманска породица Барили дала је велики број уметника - сликара, песника, музичара и глумаца. Миленин деда Чекропе Барили такође је био сликар.
Миленин деда по мајци, Стојан Стојанчић Павловић, био је председник пожаревачке општине, народни посланик Напредне странке, трговац дуваном и рентијер. Миленина бака Босиљка годинама је била председница Кола српских сестара у Пожаревцу.Илустровани лист, бр. 5, Београд
Други Миленин деда са мајчине стране био је Живко Павловић, познатији као Молер из Пожаревца, који је крајем 19. века осликао унутрашњост цркве Светог Архангела Михаила у Раму поред Великог Градишта.
Детињство мини|Милена са мајком Даницом, 1911. Већ само српско-италијанско порекло било је разлог да најраније детињство Милена проведе на релацији Србија – Италија, а на то је највише утицала чињеница да су њени родитељи живели раздвојено, вероватно због неслагања карактера, да би се 1923. године и правно развели, мада никада нису прекинули контакт. Наиме одмах по венчању, 8. јануара 1909. године у православној цркви у Пожаревцу, млади брачни пар одлази у Парму, код Брунове породице али, судећи по записима из Даничиних мемоара она се убрзо враћа у Србију, те је тако Милена Павловић-Барили рођена у родној кући своје мајке, у Пожаревцу. Ипак, већ после шест недеља, мајка и бака Босиљка одлазе са Миленом у Рим да би се након осам месеци, због Миленине болести, вратиле назад у Пожаревац. Овакав начин живота и непрестана путовања пратиће Милену све до одласка у Сједињене Америчке Државе.
Миленин живот и рад такође је обележила и болест срца, која јој је установљена вероватно већ у осмом месецу живота и која ће је пратити до краја живота и бити узрок њене преране смрти. Оправдано се претпоставља да је управо болест имала великог утицаја на Миленин живот и рад и терала младу уметницу да активно проживи сваки, такорећи поклоњени тренутак живота. Овако озбиљни здравствени проблеми сигурно су у великој мери узрок тако силовитог рада и заиста великог броја дела које је иза себе оставила.
Однос са мајком 200п|мини|десно|Један од првих мајчиних портрета, Милена са мајком, насликан 1926. према старој фотографији. Израђен је у техници уље на картону, 47×50,5 cm. Сигнатура на полеђини (ћирилица): Копија фотографије из 1914. мама са мном, Милена; (власник: Галерија Милене Павловић-Барили, Пожаревац, Србија) 200п|мини|десно|Портрет оца, Бруна Барилија, насликан 1938. године. Израђен је у техници уље на платну, 41×33 cm (власник: Галерија Милене Павловић-Барили, Пожаревац, Србија) Иако је завршила студије музике на чувеним европским конзерваторијумима, Даница Павловић-Барили се никада касније у животу није активно бавила музиком. После Милениног рођења цео свој живот и сву своју енергију посветила одгајању, школовању, усавршавању и лечењу ћерке, а након Миленине преране смрти чувању успомене на њу. Била је тип жене за коју је однос са дететом важнији од односа са мушкарцем, спремна да за своје потомство поднесе изузетне жртве, али и касније када то дете одрасте, утиче на његов живот, животне одлуке и односе с другим људима. Преузела је одлучујућу улогу у Миленином васпитању и одгајању и скоро сигурно касније представљала доминантну личност у њеном животу. Оливера Јанковић, ауторка једне од многих биографија Милене Павловић-Барили, Даницу пореди са великим мајкама из митологије, Деметром или Лето. Постоји веома мало сећања савременика на Милену Павловић-Барили, али према онима која су сачувана „Милена је била мила и привлачна, волела је да се облачи екстравагантно и привлачи пажњу, али је био довољан само један поглед њене мајке да се њено понашање промени”.
Са друге стране и Милена је према мајци имала заштитнички став. О томе сведочи заиста велики број Даничиних портрета које је урадила, а на којима истиче мајчину суздржаност, отменост и лепоту, као стварне чињенице, али и као статусни симбол. Осим кратког периода службовања на Двору, Даница је са ћерком живела у Пожаревцу, у родитељској кући са мајком и братом, обележена за то време непријатном етикетом разведене жене. После смрти њеног оца Стојана Павловића 1920. године породица је нагло осиромашила и лагодан живот на који су навикли више није био могућ. У таквим условима Милена се према мајци понашала не само као ћерка, већ и као пријатељица, заштитница и утешитељка.
Школовање Већ у најранијем детињству, чим је проговорила, мајка Милену учи упоредо српском и италијанском језику. У том најранијем периоду показује и велики интерес за цртање. У то време у Србији трају Балкански ратови, па Бруно, тада ратни извештач из Србије, обилази породицу. У кратком периоду мира, до избијања Првог светског рата, Милена са мајком обилази Италију. Пред избијање рата враћају се у Пожаревац, где остају до 1. јула 1915, када одлазе у Италију, а касније и у Француску.
Године 1916. Милена у Бергаму завршава први разред основне школе. Други разред похађа на Италијанско-енглеском институту у Риму (Istituto Italiano Inglese), а затим са мајком одлази у Ницу, где учи и француски језик. По завршетку рата Милена се са мајком, преко Крфа и Дубровника, враћа у Србију и приватно, за годину дана, у Пожаревцу завршава трећи и четврти разред основне школе и уписује гимназију. Милена је у то време већ имала пуно цртежа за које су, према речима њене мајке, многи у Италији, па чак и чувени, тада југословенски вајар Иван Мештровић, говорили да су сјајни.
Током другог разреда гимназије мајка одводи Милену на путовање по Европи. Одлазе у Линц, где похађа Мајерову школу у којој је први пут озбиљније примећен њен таленат, а затим у Грац, где у женском манастиру учи немачки језик. По повратку у Пожаревац 1922. године Милена приватно завршава други разред гимназије и припремни течај за упис у Уметничку школу у Београду, на коју бива примљена, према речима њене мајке, као „вундеркинд” упркос чињеници да има тек 12 година. Уметничку школу похађа упоредо са нижом гимназијом.
У Уметничкој школи предавали су јој познати српски ликовни педагози и уметници тог времена: Бета Вукановић, Љубомир Ивановић и Драгослав Стојановић. За време Милениног школовања у Београду Даница Павловић примљена је у службу на Двор краља Александра Карађорђевића, прво као чиновник у Канцеларији краљевских ордена, затим као надзорница, где између осталог има задатак и да подучава српском језику краљицу Марију. Године 1925. Милена је приватно завршила четврти разред у Другој женској гимназији у Београду, а наредне, 1926. дипломирала на Уметничкој школи у Београду и стекла право на положај наставника. Приредила је прву самосталну изложбу у Новинарском клубу у Београду. Излагала је стотинак слика, акварела, пастела и цртежа. На пролећној изложби Уметничке школе излагала је заједно са школским друговима Ђорђем Андрејевићем Куном и Лазаром Личеноским. Дневни лист Политика у свом извештају са тог догађаја истиче поред осталих и радове г-ђице Милене Павловић-Барили „која има и неколико изврсних пастела”.
Студије сликарства 200п|мини|лево|Зграда минхенске сликарске академије У јесен 1926. године Милена одлази са мајком у Минхен. После краћег времена проведеног у приватним школама Blocherer bosshardt и Knirr-Shule на припремама, уписује минхенску сликарску академију Akademie der bildenden Künste. Примљена је у класу професора Хуга фон Хабермена, да би од другог семестра студира код много пожнатијег професора, Франца фон Штука. Фон Штук је, према мајчиним речима, направио три изузетка од својих правила да би је примио: била је девојка, била је премлада и била је прекобројна. Стари професор се толико везао за своју младу и талентовану ученицу да се са њом дописивао све до своје смрти. Упркос томе Милена се на Академији осећала спутана да кроз сликарство изрази своју личност. У једном интервјуу 1937. године она овако описује време проведено у минхенској Академији: „Патња коју у мени изазива сликарство неописива је... Први велики напор који сам морала учинити да... заиста интимно осетим своју уметност био је напор да се ослободим конвенционалних форми које су ми наметнуле године академских студија у Немачкој у једном глувом и реакционарном амбијенту”. Зато средином 1928. напушта Минхен и Академију и са мајком одлази у Париз. Може се рећи да одлазак у Минхен представља почетак Милениног номадског начина живота.
Номадски живот 200п|мини|десно|Аутопортрет (1938), уље на платну, 64×52,5 cm, без сигнатуре (власник Галерија Милене Павловић-Барили, Пожаревац, Србија) 200п|мини|десно|Композиција (1938) Биографија Милене Павловић-Барили битно се разликује од биографског модела већине српских уметника који су стварали између два рата. Она није имала стално запослење, па самим тим ни стални извор прихода. Није имала ни финансијску помоћ мецене или државе, а њена породица, иако некада добростојећа, није могла да јој обезбеди безбрижан живот, с обзиром да је велики део новца одлазио и на њено лечење, а породица после смрти Милениног деде Стојана Павловића прилично осиромашила. Зато је она рано почела да зарађује за живот. Године 1928. са мајком се враћа у родни Пожаревац, где покушава да нађе запослење као професор цртања. Ипак, упркос свестраном образовању и већ признатом таленту, њена молба бива одбијена, како у Пожаревцу, тако и у Штипу, Тетову и Велесу, са класичним образложењем да „нема буџетских средстава”.
У марту 1930. преко Италије и Француске одлази са мајком на пропутовање по Шпанији, где обилази Гранаду, Барселону, Севиљу, Валенсију и Кордобу. Шпанија је била Миленина велика чежња, што показују и многи радови који су претходили овом путовању (Први осмех, Серенада, Тореадор). Из Шпаније одлази у Париз, а затим у Лондон, где остаје до 1932. године. После Лондона враћа се у Париз где живи до 1939. године. Јесен и зиму 1938/39. проводи у Ослу, а у августу 1939. одлази у Њујорк, где остаје све до своје преране смрти, 6. марта 1945.