Атина ( []) је главни и највећи град Грчке периферије Атика. Један је од најпознатијих градова Европе. Савремена Атина је велики и космополитски град док је античка Атина био моћни град-држава и познати образовни и филозофски центар. Атина се води као један од најстаријих светских градова, чија се историја бележи преко 3400 година.
Град је добио име по богињи заштитници Атини. Грчко име је било Атинаи ( []), али од 1970-их, службено грчко име је Атина ( []). Атина се често назива колевком западне цивилизације због својих културних доприноса током 5. и 4. века пре нове ере. Из тог раздобља у Атини је остало много античких зграда, уметничких дела итд. Најпознатији је Акропољ, који је признат као један од најбољих примера класичне грчке уметности и архитектуре. Сматра се зачетницом демократије.
Атина је центар економског, финансијског, индустријског, политичког и културног живота у Грчкој. Античка Грчка је била центар уметности, учења и филозофије, домовина Платонове Академије и Аристотеловог Лицеја. Атина је, такође, родно место Сократа, Перикла, Софокла и других значајних филозофа, писаца и политичара који датирају из Античке Грчке.
Географија мини|лево| Панорама Атине са Акропоља Атина се пружа преко централне равнице Атике, а која се често назива и Атински или Атички базен (модерн. грч. -{Λεκανοπέδιο Αττικής}-). Базен окружује четири релативно високе планине: Аегалео на западу, Парнита на сјеверу, Пентели на сјевероистоку и Химетус на истоку. Иза планине Аегалео налазе се Триазијска низија, која чини проширење централне низије према западу. Саронски залив налази се на југозападу. Планина Парнита је највиша међу четири планине око Атине са висином од 1.413 m, а проглашена је и националним парком.
Атина је саграђена око бројних ниских брежуљака. Брдо Ликабетус је једно од највиших узвишења у оквирима града, а с њега се пружа одличан поглед на цијели Атички базен. Геоморфологија Атине се сматра једном од најсложенијих на свијету јер њене планине и брда узрокују феномен температурне инверзије, који је, заједно са проблемима индустријског загађења и потешкоћама које има грчка влада око његове контроле, одговоран за велику загађеност ваздуха с којом се Атина суочава. Ријеке Кефисус, Илисос и Ериданос су историјске ријеке Атине.
Клима У Атини влада семиаридна клима (Кепенова класификација климата: BSh) са великим падавинама између половине октобра до половине априла. Уколико постоје падавине током лета, оне су ретке и у облику су краткотрајног пљуска. Просечна годишња количина падавина је око 376 милиметара.
Пролеће и јесен се сматрају идеалним сезонама за разгледање града и за све друге активности напољу. Лета могу бити изузетно топла. Просечна највиша дневна температура у јулу је 33,5 °C.
Највиша дневна температура је била 48 °C у предграђу Атине, у Елефсини, а најнижа је била -5,8 °C у Неа Филаделфији. Током мећаве која је била у фебруару 2004. године, најгоре мећаве која је задесила град, температура је спала и на -7,9 °C.
Историја мини|Партенон Атина из ваздуха|мини Најстарији познати трагови постојања људи у Атини потиче из периода између 11. и 7. миленијума пре нове ере. Први организовани живот у Атини потиче из неолита, негде око 4000—3000. године п. н. е., када су се први становници настанили на Акропољу и у долини реке Илис (данас Олимпијон), па је тако област Атине непрестани насељена најмање 7000 година.S. Immerwahr, The Athenian Agora XIII: the Neolithic and Bronze Ages, Princeton 1971 Тај процес се наставио у бронзано доба (од 3000—1100. п. н. е.), када су прехеленска насеља окупирала прва грчка племена. Занимања тих првих племена су углавном била земљорадња и сточарство, да би временом почели да тргују и успостављају контакте са другим деловима Грчке и Егејског мора.
За време микенске цивилизације (1550—1050) економија је знатно напредовала, а уз њу и архитектура и уметност. Микенска племена су окупирала Акропољ и околину око 16. века пре нове ере. До око 1400. године п. н. е. насеље је постало важан центар микенске цивилизације, а Акропољ важна микенска тврђава, чији се остаци могу разазнати по секцијама киклопских зидина.Iakovides. стр. 1962. 'E mykenaïke akropolis ton Athenon'. Athens. Нешто пре 13. вијека пре нове ере, на врху Акропоља, подигли су палату своме монарху, а нешто касније, половином истог века, прве зидине за свој град. О микенској Атини постоји серија митова који су повезани са делима локалних принчева. У 12. веку, већина микенских центара су напуштани, после чега су уследиле миграције становништва на грчком тлу. Племена Тесалије и Дорије су кренула према југу, али по свему судећи нису никада окупирали Атику и разрушили Атину као што су разрушени Микена и Полос. Међутим, и Атина је, ушла у период привредног пропадања око 150 година касније.
С њима су се такође измешала племена Јонаца, која су касније, у 8. веку п. н. е., као и остала грчка племена, кренули према истоку стварајући колоније на обалама Мале Азије. У 8. веку п. н. е., различита племена Атике су се сјединила и претворила Атину у свој центар, стварајући тако први град-државу.
За време тог периода (геометријски период — од 1050—700. године п. н. е.), грчка цивилизација је знатно напредовала. У то време, религија се по први пут организовала око дванаест богова олимпијског пантеона, створио се нови алфабет, који је корен свих европских алфабета. Поезија је стекла своје прво језгро у Хомеровим еповима и почеле су иновације у керамици. Геометријска декорација керамике за свакодневну употребу, даје име овом периоду. У 7. веку п. н. е. уметници су примали утицаје са истока, али су касније њихова дела стекла посебан, грчки карактер. У 6. веку п. н. е., саграђени су први мермерни храмови у дорском и јонском стилу, статуе Корос и Корес (мермерне статуе које представљају младића или дјевојку) и керамичко посуђе и ћупови са црним фигурама.
Античка Атина
Античка Атина је била јонски полис који се налазио на полуострву Атици. У њој су живели аристократе, демос (народ) и робови. У најстарије време Атином су владали базилеуси (краљеви). Остале аристократе нису били задовољни тим државним уређењем. Сваке године је бирано 9 аристократа који су се називали архонти. Они су делили власт са ареопагом, већем које је заседало на брду посвећеном богу рата Аресу. Међутим, људи из демоса нису били задовољни. Између њих и аристократа се јавила огорчена борба. На крају су право да учествују у власти добили и богате занатлије и трговци из демоса. Највишу власт имала је Народна скупштина која је доносила све одлуке везане за управљање државом. Атина је била демократско-робовласничка држава.
Сваки грчки град или полис је био потпуно независно средиште политичког, културног, као и трговачког живота, а Атина је била један од највећих и најјачих полиса.
Сваки полис је имао и један трг, место окупљања — агору — који је, пре свега служио за трговину и разне скупове, а био је административни и друштвени центар. У агори се одвијао свакодневни живот полиса. Атина је била, као и већина полиса, окружена зидинама, а имала је и место последње одбране — акропољу, на којој су били смештени храмови врховних божанстава грка.
До 6. века п. н. е. раширени социјални немири довели су до Солонових реформи. Оне ће на крају утрти пут за Клистеново увођење демократије 508. п. н. е. Атина је до тада постала значајна поморска сила са великом флотом и помагала је устанак јонских градова против персијске владавине. У потоњим Грчко-персијским ратовима, Атина је уз Спарту, водила коалицију грчких држава која ће на крају одбити Персијанце, одневши одлучне победе код Маратона 490. п. н. е. и Саламине 480. п. н. е. Међутим, ово није спречило да Персијанци два пута заузму и разоре Атину, након јуначког отпора Спартанаца и њиховог краља Леонида код Термопила, након које су и Беотија и Атика потпале под Персијанце.
Деценије које су уследиле су постале познате као Златно доба атинске демократије, у којима је Атина постала водећи град Античке Грчке, са културним достигнућима који су постале основа западне цивилизације. Писци Есхил, Софокле и Еурипид су деловали у то време, као и историчари Херодот и Тукидид и лекар Хипократ. Предвођени Периклем, који је подстицао уметност и учвршћивао демократију, Атина је покренула амбициозни грађевински програм у ком су саграђени атински Акропољ са Партеноном, као и у пројекат изградње империје кроз Делски савез. Првобитно замишљен као савез грчких полиса у одбрани против Персијанаца, Делски савез се ускоро претворио у средство за спровођење атинских империјалистичких амбиција. Тензије које су тиме настале водиле су до Пелопонеског рата, у ком је Атина поражена од свог ривала Спарте.
Средином 4. века п. н. е. северогрчко краљевство Македонија постала је доминантна у грчкој политици. Године 338. п. н. е. војска Филипа II Македонског поразила је савез неких грчких градова-држава укључујући Атину и Тебу у бици код Херонеје, што је довело до краја независности Атине. Касније, под влашћу Рима, Атина је стекла статус слободног града због својих цијењених школа. Римски цар Хадријан у 2. веку саградио је библиотеку, гимназију, аквадукт који се и данас користи, мост, неколико храмова и светишта, а финансирао је и завршетак Храма олимпијског Зевса.
Средњи век мини|Пропилеји на атинском Акропољу (са Франачком кулом срушеном средином 19. века) су били палата атинских војвода. До краја позне антике град је доживео пад. За време Византије Атина је изгубила много од своје бивше славе и постала само мали провинцијски градић, али се благо опоравила у периоду од 9. до 10. века. Теодосије II је својим едиктима из 426. и 439. наредио уништавање свих паганских храмова, али је у случају Атине направио изузетак и наредио да се они претворе у цркве. Међутим, настављено је светковање Панатенеја. Јустинијан је 529. пооштрио Теодосијеве одлуке наредивши затварање филозофских школа (углавном неоплатонских) и претворивши их у приватне хришћанске школе, а храмове је претворио у цркве. Партенон је постао саборна црква за Атину. Култ девице Атине, заштитнице града, је замењен култом девице Марије. Ерехтејон је претворен у Богородичну цркву. Храмовима су одузета њихова блага у корист Аје Софије. Између 6. и 7. века Аксплепион је претворен у Цркву Светих Козме и Дамјана. Хефестов храм је посвећен Светом Ђорђу. У 12. веку Пропилеји су постали епископска палата. Нове византијске цркве су саграђене, често на месту античких паганских светилишта.
Град је доживео релативни напредак за време крсташких ратова, пошто је имао користи од трговине коју су вршили италијански градови. Атину је 1146. опљачкала војска Руђера II Сицилијанског. После Четвртог крсташког рата и оснивања Латинског царства у Константинопољу, Французи су у Атини основали Атинско војводство, којим је прво владао Ото де ла Рош. Атину је касније освојила Каталанска дружина, пре него што ју је преузела фирентинска династија Ачајуоли. Фирентинци су вратили Атини део њеног некадашњег сјаја. Акропољ је претворен у тврђану. Епископска палата на Пропилејима је постало седиште Фирентинаца. Они су саградили и Франачку кулу, коју је срушио Хајнрих Шлиман 1875. Доњи део града, ограничен на римску агору, је 1402. окружен зидинама, које се понекад називају Валеријановим зидинама.
Османска власт мини|Атински базар при крају османске владавине Османски султан Мехмед II Освајач је освојио Атину 1456, три године по паду Цариграда, али се Акропољ одржао и пао тек 1458. Атина је у турско доба ушла у дуги период пропадања. Турци су окружили Акропољ новим фортификацијама. Партенон је претворен у џамију и добио је минарет после 1466. Ерехтејон је претворен у харем. За време опсаде Атине у Морејском рату од стране млетачке војске којом је командовао Франческо Морозини, једна бомба је пала на Партенон који су Турци претволи у складиште барута. Пропадање Атине је настављено и у 19. веку, делимично и заслугом британског амбасадора у Цариграду Томаса Бруса, седмог грофа од Елгина и његових агената.