Град Бања Лука или Град Бањалука, по броју становника је највећа јединица локалне самоуправе у Републици Српској и друга у Босни и Херцеговини. Простире се на 1.239 -{km²}-. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику живјело је 180.053 лица, док је према Агенцији за статистику БиХ живјело 185.042 лица. У саставу ове локалне самоуправе налазе се још 53 насељена мјеста, од којих највише становника имају Куљани, Поткозарје, Шарговац, Пискавица, Мотике, Драгочај, Рекавице, Пријечани итд.
Име Бање Луке први пут је забиљежено 1494. године. Град је од тада имао бројне успоне и падове у свом развоју, а био је сједиште значајних административних јединица попут Босанског пашалука у Османском царству и Врбаске бановине у Краљевини Југославији. У садашњим границама ова јединица локалне самоуправе функционише од 1963. године, када су општине Бронзани Мајдан, Ивањска и Крупа на Врбасу укинуте и припојене бањолучкој општини. Град Бања Лука данас заузима преко 4,7% територије Републике Српске, а у њему живи око 15% становништва овог ентитета. Највеће је привредно, културно и образовно средиште Републике Српске, те једно од најзначајнијих у Босни и Херцеговини.
Географија
Положај мини|150п|лево|Мањача
Већи дио подручја Града Бање Луке припада сливу Врбаса, а мањи дио на западу сливу ријеке Гомјенице, која се улијева у Сану. На овом подручју Врбас губи особине планинске ријеке и улази у низију на свом путу ка ушћу у Саву. У урбаном језгру Бање Луке, које се налази на надморској висини од 163 -{m}-, Врбас прима притоке Сутурлију, Црквену и Врбању. Према различитим геоморфолошким, геолошким и хидролошким особинама, подручје Града Бање Луке се може подијелити на 4 цјелине: равно дно Бањолучке котлине, алувијалне терасе, брда која окружују котлину и Динарске планине на југу. На југозападу подручја се уздиже планина Мањача, а на југоистоку Чемерница. Њихови највиши врхови су Велика Мањача (1.236 -{m}-) и Голи Вис (1.339 -{m}-). Између ове двије планине Врбас је усјекао клисуру у кредним вапненцима. Град се у почетку развијао низводно од некадашњег Горњег Шехера пратећи ток Врбаса, а стамбена насеља која су се градила послије Другог свјетског рата развијала су се у ширину према брдима која окружују урбано језгро. Бања Лука је посебно изложена ризику од земљотреса. Најснажнији земљотрес у овом граду забиљежен је октобра 1969. године, а проузроковао је штету и у 14 околних општина. Територија Града Бање Луке граничи се са општинама Градишка, Лакташи, Челинац, Кнежево, Мркоњић Град, Рибник и Оштра Лука, те Градом Приједором.
Геолошке особине и земљишта Подручје равничарског дијела захвата средњи, шири дио котлине (Бањолучко поље) и долине притока Врбаса и Сане (Врбања, Гомјеница итд.), на надморској висини око 150 m. Квартарне наслаге глина, иловача, силикатни пијескови и шљункови, благо су заталасани терени, који представљају пријелаз из долинског у брдски терен. Подручје побрђа (150–600 m) граде стијене дијабаз-кречњачке формације. Тај простор карактерише јако наборан рељеф, који је услов за образовање доминантних киселих смеђих земљишта. Подручје планинских масива (надморске висине 400–1339 m) на јужном дијелу територије града грађено је од кречњачких и доломитних формација. Доминантна земљишта бањолучке територије (преко 90%) спадају у ред аутоморфних земљишта, међу којима су најприсутнија смеђа (камбична) земљишта, а затим и елувијално-илувијална, илимеризована земљишта. Хидроморфна земљишта су распрострањена на мањој територији, а међу њима су најзначајнија псеудоглејна и алувијална земљишта.
Клима мини|150п|лево|Бања Лука зими
Клима Бање Луке је умјереноконтинентална, уз утицај климе панонског појаса. Средња годишња температура је 10,7°C, средња јануарска −0,8°C, док је средња јулска 21,3°C. Средња годишња облачност износи 62%. Бањолучки крај одликују изразите зиме, топла љета, знатна колебања температуре, те обилне падавине почетком љета. Најчешћи су вјетрови из сјеверног квадранта, а већи дио године у Бањој Луци влада тихо вријеме.
Историја мини|200п|Тврђава Кастел
У граду и његовој околини откривена су богата археолошка налазишта која говоре о прастановницима простора око Врбаса. На простору тврђаве Кастел, у данашњем средишту града, пронађен је знатан фонд каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту. На истом мјесту утврђено је постојање баденског насеља из нешто млађег периода, енеолита (између 2000. и 1800. године п. н.е.). Поред остатака кућа са дрвеном конструкцијом, облијепљених блатом, откривени су и керамички предмети типични за тај период, као што су шоље са високим цилиндричним вратом и орнаментима, те купасти глинени тегови, који су могли служити у риболову или у примитивној технологији ткања.
Први познати становници на овом простору били су Илири и Келти, а шире подручје данашње Бање Луке, пред римско освајање, насељавало је илирско племе Осеријати. Римски војсковођа Германик заузео је подручје данашње Бање Луке првих година нове ере, након гушења познатог Батоновог устанка. На мјесту Кастела био је подигнут римски војни логор, утврђење Кастра (), поред кога је никло и цивилно насеље. Публије Корнелије Долабела, намјесник цара Тиберија у провинцијама Илирик и Далмација, изградио је око 20. године тзв. Пут соли који је повезивао Салону са Сервицијумом, а Кастра је постала важно урбано насеље на том путу. То се може закључити по налазима касноантичког новца, керамике, камена, остатака циглана, зграда и гробница у граду и оближњим селима. У близини Кастела је пронађен Јупитеров жртвеник из другог вијека, који се чува у сарајевском Земаљском музеју. Римљани су спознали и користили љековита својства термоминералних вода у Српским топлицама, те на извориштима у околини града — Слатини и Лакташима. мини|180п|Остаци тврђаве Гребен Током 6. и 7. вијека, послије пропасти Римског царства, досељавала су се словенска племена. Од 7. до 12. вијека овим просторима је углавном господарила Византија. Повремено су их заузимали и угарски краљеви, а у 9. вијеку ријека Врбас (или Уна) била је западна граница Кнежевине Србије. Средином 12. вијека територијом данашње Бање Луке владао је први босански бан Борић. О средњовјековном животу у околини Бање Луке свједоче многе повеље и записи издати у градовима врбашке и земљаничке (земуничке) жупе, као и значајни остаци утврђених градова из периода од 13. до 15. вијека у кањону Врбаса и на простору сјеверно од данашњег града, у Лијевчу и Поткозарју. Гребен град се по први пут помиње 1192. године, Врбашки град 1244, жупа Земљаник 1287, жупа Врбања и град Котор (Котор Варош) 1322, Звечај 1404, а Бочац 1446. Крајем 14. вијека овим просторима (тзв. Доњим крајима) владао је краљ Твртко, а почетком 15. вијека моћни феудалац Хрвоје Вукчић Хрватинић.
Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповједницима Јајачке бановине, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бање Луке. Лингвисти сматрају да је име града настало од ријечи „бан” (односно, архаичног придјева „бања”, у значењу „банова”) и „лука”, при чему је лука означавала ливаду у близини воде. Бања Лука се тада налазила на подручју данашње мјесне заједнице Српске топлице, с обје стране Врбаса.. СПЦ. Познато је да су на овом простору прије пада под турску власт постојале жупе Земљаник (Земуник) и Врбас, а недалеко од њих, источно од ријеке Врбас налазиле су се жупе Врбања и Глаж. Од 1463. до 1528. године подручје је било у саставу Јајачке бановине.
Османско царство Турци Османлије су освојили Бању Луку 1528. године. Град се снажније развијао од 1553. године, када је сједиште Босанског санџака премјештено из Сарајева у Бању Луку. Први санџак-бег у Бањој Луци био је Софи Мехмед-паша. У његово вријеме се нагло повећао обим трговачких послова, саграђене су ћуприје преко Врбаса и караван-серај. У периоду од 1579. до 1587. године Ферхат-паша Соколовић је изградио чаршију на идеалном простору за развој насеља, на ушћу ријеке Црквене у Врбас (Доњи Шехер). Тада је подигнуто 216 јавних грађевина, од којих су најпознатије: џамија Ферхадија, караван-сарај, око 200 занатских и трговачких дућана, те амбари за жито. Године 1583, Бања Лука је постала сједиште Босанског пашалука, што је била све до 1639. године. мини|лево|200п|Грађевине из османског периода
У вријеме аустријско-турских ратова Бања Лука је била више пута пустошена, а њено становништво побијено или растјерано. Нарочито је значајна битка која се водила око бањолучке тврђаве 1737. године у којој су обје стране претрпјеле велике губитке. Бању Луку су поред војничких похода пустошиле и велике епидемије куге, од којих је највећа била она између 1813. и 1816, као и чести разорни земљотреси. Крајем турске владавине град је имао 1.126 кућа, од којих су 103 биле у српској вароши. Овај период бањолучке прошлости обиљежио је и Васо Пелагић, први управник православне богословије, основане 1866. године. Пелагић је за школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље”. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од противника из редова све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Муслиманска средња школа првог степена, руждија, почела је са радом 1862. године.
За 350 година турске владавине, поред тога што је повремено била сједиште великих административних јединица (санџака и пашалука), Бања Лука је стално имала значајне управне функције нижих нивоа власти. Била је сједиште кадилука, који је основан почетком друге половине 16. вијека, а обухватао је више нахија, међу којима је била и Бањолучка. Средином 19. вијека у Османском царству је извршена реорганизација административне подјеле, када су санџаци постали мање територијалне јединице. Године 1851. основан је Бањолучки санџак, који су чинили кадилуци: Бања Лука, Градишка, Дервента, Тешањ и Жепче. Кадилуци су били подијељени на општине.
Аустроугарска мини|200п|Разгледница из 1905. године Године 1878, Бању Луку је окупирала Аустроугарска. Иако је за вријеме турске власти била административни центар регије, Бања Лука је аустроугарску окупацију БиХ дочекала као заостало оријентално насеље са мање од 10.000 становника. Под новом влашћу град је значајно напредовао. Добио је нове саобраћајнице, водовод, канализацију, електричну расвјету, а развијале су се и привреда и трговина. Жељезничким путем се извлачило дрвно богатство, које се пласирало даље у све крајеве „Двојне монархије”. За вријеме аустроугарске владавине отворена је и гимназија („Велика реалка”, 1895), фабрика дувана (1888), жељезничка станица (1891) и дрвопрерађивачко предузеће „Босна холц”. Аустроугарски генерал Алфред фон Јелзон је покренуо акцију садње дрвореда, у којој је до 1885. године засађено 4.714 стабала, а Бања Лука је постала препознатљива по својим алејама, чија је укупна дужина тада износила 17 km. Најзначајнији Бањолучанин тог времена је писац и народни трибун Петар Кочић, рођен у оближњим Стричићима на планини Мањачи, који је оставио велики и трајни печат у културном и политичком животу овог краја, као и у српској књижевности уопште.