Јордан (), или званично Хашемитска Краљевина Јордан () арапска је држава на Блиском истоку. Граничи се са Сиријом на северу, Ираком на североистоку, Саудијском Арабијом на истоку и југу, и Израелом/Палестинском Управом на западу. Са Израелом/Палестинском Управом дели обале Мртвог мора, а обале залива Акаба са Израелом/Палестинском Управом, Саудијском Арабијом и Египтом. Јордан се стратешки налази на размеђи Азије, Африке и Европе. Главни град, Аман, најмногољуднији је град у Јордану, као и економско, политичко и културно средиште земље.
Јордан је релативно мала, полусушна земља, готово без излаза на море, с површином од и популацијом која броји 10 милиона, што је чини 11. арапском земљом по броју становника. Сунитски ислам, који исповеда око 95% становништва, доминантна је религија и коегзистира са аутохтоном хришћанском мањином. Јордан је више пута називан „оазом стабилности” у турбулентном региону. Он је углавном непогођен насиљем које је захватило регион након Арапског прољећа 2010. Већ од 1948. године Јордан је прихватио избеглице из више суседних земаља у сукобу. Према попису из 2015. године, у Јордану је процењено 2,1 милион палестинских и 1,4 милиона сиријских избеглица. Краљевство је такође уточиште хиљадама ирачких хришћана који су избегли од прогона Исламске државе. Иако Јордан наставља да прима избеглице, недавни велики прилив из Сирије значајно је оптеретио националне ресурсе и инфраструктуру.
Јордан је класификован као земља „високог хуманог развоја“ са економијом „горњег средњег дохотка“. Јорданска економија, једна од најмањих економија у региону, привлачна је страним инвеститорима по основу квалификоване радне снаге. Земља је значајно туристичко одредиште, које такође привлачи медицински туризам због добро развијеног здравственог сектора. Ипак, недостатак природних ресурса, велики проток избеглица и регионална превирања коче економски раст.
Географија мини|лево|Мапа Јордана
Јордан се налази на стратешком положају, на раскрсници континената Азије, Африке и Европе, у области Леванта у оквиру Плодног полумесеца, једне од колевки цивилизације. Његова површина износи , а територија се протеже у дужини од око 400 km између најсеверније и најјужније тачке — Ум Кајса и Акабе. Краљевина се простире између и северне географске ширине и између и источне географске дужине. Граничи се са Саудијском Арабијом на југу и истоку, Ираком на североистоку, Сиријом на северу, као и са Израелом и Палестином (Западна обала) на западу.
Источни део земље чини сушна висораван, коју наводњавају оазе и повремени водотоци. Већина већих градова смештена је у северозападном делу краљевине, који се одликује плодним земљиштем и релативно обилним падавинама. Ту се налазе градови Ирбид, Џераш и Зарка на северозападу, главни град Аман и Ас-Салт у централном западном делу, као и Мадаба, Ал-Карак и Акаба на југозападу. Већа насеља на истоку су оазни градови Азрак и Рувајшид.
На западу се налази висораван са обрадивим земљиштем и медитеранским зимзеленим шумама, која се нагло спушта у Јорданску раседну долину. У овој долини протиче река Јордан и налази се Мртво море, које раздваја Јордан од Израела. Јордан има обалу дугу 26 km на Акашком заливу у Црвеном мору, док је иначе копнена држава без излаза на море. Река Јармук, источна притока Јордана, чини део границе између Јордана и Сирије (укључујући израелски окупирану Голанску висораван) на северу. Остале границе утврђене су низом међународних и локалних споразума и углавном не прате јасно изражене природне обележја. Највиша тачка у земљи је Џабал Ум ел Дами на 1854 m надморске висине, док је најнижа тачка Мртво море на -420 m, што представља најнижу копнену тачку на Земљи.
Јордан има разноврсна станишта, екосистеме и биљни и животињски свет, захваљујући својим разноликим пејзажима и природним условима. Ради заштите и управљања природним ресурсима земље, Краљевско друштво за заштиту природе основано је 1966. године. Међу природним резерватима у Јордану налазе се Биосферни резерват Дана, Мочварни резерват Азрак, Резерват дивљих животиња Шаумари и Природни резерват Вади Муџиб.
Клима Клима у земљи значајно варира; уопштено, што се иде даље у унутрашњост од Средоземног мора, температурне разлике су веће, а количина падавина мања. Просечна надморска висина износи 812 метара. Планинска подручја изнад долине реке Јордан, планине уз Мртво море и Вади Арабу па све до Рас ел-Накаба на југу, одликује средоземна клима, док су источни и североисточни делови земље сушне пустињске области. Иако у пустињама температуре достижу веома високе вредности, топлота је обично ублажена ниском влажношћу ваздуха и дневним поветарцем, док су ноћи прохладне.
Лета, која трају од маја до септембра, врела су и сушна, са просечним температурама око 32°C , које између јула и августа понекад прелазе 40°C. Зиме, које трају од новембра до марта, релативно су прохладне, са просечним температурама око 11,08°C. Током зиме честе су падавине, а у појединим узвишеним западним пределима повремено пада и снег.
Флора и фауна thumb|Шума у Аџлуну, на северу Јордана. Шуме заузимају мање од 2% површине земље, што Јордан сврстава међу најслабије пошумљене државе на свету.
У Јордану је забележено више од 2.000 биљних врста. Многе цветнице цветају у пролеће, након зимских падавина, а тип вегетације у великој мери зависи од количине падавина. Планински предели на северозападу земље прекривени су шумама, док се према југу и истоку вегетација постепено проређује и прелази у жбунасте и степске облике. Шуме покривају око 1,5 милиона дунума (), односно мање од 2% територије Јордана, што ову земљу чини једном од најмање пошумљених на свету, док је светски просек око 15%.
Међу биљним врстама и родовима заступљеним у Јордану налазе се алепски бор, Sarcopoterium, Salvia dominica, црни ирис, тамарикс, анабазис, пелин, акација, медитерански чемпрес и феникијска клека. Планинске области на северозападу земље прекривене су природним шумама бора, листопадног храста, зимзеленог храста, пистације и дивље маслине. Животињски свет обухвата бројне врсте сисара и гмизаваца, као што су дугоухи јеж, нубијски козорог, дивља свиња, јелен лопатар, арапски вук, пустински варан, јазавац медојед, стаклена змија, каракал, златни шакал и срна, између осталих. Међу птицама које насељавају Јордан налазе се црна врана, сојка, Ћелави стрвинар, берберски соко, пупавац, фараонска ушара, обична кукавица, Тристрамов чворaк, палестинска нектарница, синајски руменаш, белонокта ветрушка, кућна врана и белонаочасти булбул.
Унутар граница Јордана налазе се четири копнене екорегије: Сиријске ксеричне травнате површи и жбунасте области, Источномедитеранске четинарско-склерофилне широколисне шуме, Месопотамијска жбунаста пустиња и Нубо-синдијска тропска пустиња и полупустиња Црвеног мора.
Историја Праисторија Најстарији познати докази о насељавању хоминида на подручју Јордана датирају најмање од пре 200.000 година. Јордан представља богат извор палеолитских људских остатака (старих до 20.000 година), захваљујући свом положају у Леванту, где су се укрштале миграције модерних људи из Африке, као и услед влажније климе током касног плеистоцена, што је довело до стварања бројних мочварних подручја у којима су се очували археолошки остаци. Окружења некадашњих језерских обала привлачила су различите групе хоминида, а на тим локалитетима пронађени су и бројни остаци алата који потичу из касног плеистоцена. Научници су у североисточној пустињи Јордана пронашли најстарији познати доказ о прављењу хлеба на свету, стар око 14.500 година, на локалитету натуфске културе.
Током неолитског периода (10.000–4.500. п. н. е.) дошло је до преласка са ловачко-сакупљачке културе на културу са развијеним и бројним пољопривредним селима. Аин Газал, једно такво село смештено у источном делу данашњег Амана, представља једно од највећих познатих праисторијских насеља на Блиском истоку. На овом локалитету откривене су десетине гипсаних статуа људског облика, које датирају из око 7250. године п. н. е. или раније и спадају међу најстарије велике представе људске фигуре икада пронађене. Током халколитског периода (4500–3600. п. н. е.) у Трансјорданији се појављује више насеља, укључујући и Тулајлет ел Гасул у долини реке Јордан. Из истог периода потиче и низ кружних камених ограђених структура у источним базалтним пустињама, чија сврха и значење до данас представљају загонетку за археологе.
мини|200п|усправно|Мешина стела (око 840. п. н. е.) бележи славу Меше, краља Моава, а данас је изложена у Лувру.
Утврђена насеља и урбани центри први пут су се појавили у јужном Леванту почетком бронзаног доба (3600–1200. п. н. е.). Вади Фејнан је постао регионални центар за експлоатацију бакра, који је у великим количинама коришћен за производњу бронзе. Трговина и кретање становништва на Блиском истоку достигли су врхунац, што је подстакло културне иновације и ширење читавих цивилизација. Села у Трансјорданији брзо су се ширила у областима са поузданим изворима воде и обрадивим земљиштем. Древноегипатско становништво проширило се ка Леванту и дошло под своју контролу обе обале реке Јордана.
Током гвозденог доба (1200–332. п. н. е.), након повлачења Египћана, Трансјорданија је била дом краљевина Амон, Едом и Моав. Ови народи су говорили семитским језицима из групе хананских језика. Археолошка истраживања указују на то да су њихове политичке заједнице више представљале племенска краљевства него развијене државе. Амон се налазио на платоу данашњег Аманa, Моав у планинским областима источно од Мртвог мора, док је Едом заузимао подручје око вади Араба на југу. Северозападни део Трансјорданије, тада познат под именом Галаад, насељавали су Израелци.
Три трансјорданске краљевине су се непрекидно сукобљавале са суседним хебрејским краљевинама Израела и Јудеје, које су се налазиле западно од реке Јордана. Један од најзначајнијих записа о тим сукобима јесте Меша стела, коју је моавски краљ Меша подигао око 840. године п. н. е. У натпису на стели, Меша велича грађевинске подухвате које је покренуо у Моаву, као и своју славу и победу над Израелцима. Мешина стела представља један од најзначајнијих археолошких паралела библијским записима. У исто време, Израел и краљевство Арам−Дамаск водили су борбу за превласт над регијом Галаад.
Око 740–720. године п. н. е. Израел и Арам-Дамаск били су освојени од стране Неоасирског царства. Краљевства Амон, Едом и Моав такође су била потчињена, али им је дозвољено да задрже извесни степен унутрашње самосталности. Након распада Асирског царства, Вавилонци су 627. године п. н. е. преузели контролу над овим подручјем. Иако су трансјорданска краљевства подржала Вавилонце против Јудеје током опсаде и пљачке Јерусалима 597. године п. н. е., десетак година касније побунила су се против вавилонске власти. Након тога, ова краљевства су сведена на статус вазала, који су задржала и под влашћу Персијског и хеленистичких царстава. До почетка владавине Римског царства око 63. године п. н. е, краљевства Амона, Едома и Моава изгубила су своје посебне идентитете и била асимилована у римску културу. Поједине групе Едомита опстале су нешто дуже — потиснути од стране Набатејаца, преселили су се у јужну Јудеју, која је постала позната као Идумеја. Касније су били преобраћени у јудаизам током владавине Хасмонејаца.
Антички период мини|лево|усправно|Петра, једно од нових седам светских чуда, садржи Ал-Хазне, за коју се верује да је маузолеј набатејског краља Арете IV, 1. век н. е.