мини|260px|Дијаграм промене Гибсове слободне енергије за дисоцијацију неких киселина и база Базе или лужине (grč. βάση, basé – основа, фундамент) је једна од основних категорија хемијских једињења. Базе су у ужем смислу сва једињења, која у воденим растворима могу градити хидроксидне јоне (-{OH−}-), те тако повисити -{pH}- вредност раствора. Хидроксилни јони су хемијска једињења која из киселина могу преузети протоне дајући молекуле воде. Стога је база на неки начин супротност киселинама те се с њима неутрализира. У ширем смислу, разни базно-киселински концепти описују далеко ширу палету хемијских реакција, који прелазе оквире особина хидроксидних јона у води. Од посебног значаја су концепти по Луису (Луисове базе и Луисове киселине), те према Пеарсону, који наводи поделу на јаке и слабе киселине и базе.
Већина база су супстанце које производе хидроксидне јоне (ОХ−) у воденим растворима, и стога се класификују као Аренијусове басе. Да би супстанца била класификована као Аренијусова база, она мора да формира хидроксилне јоне у воденом раствору. Аренијус је сматрао да је неопходно да база садржи хидроксид у својој структури. Из тог разлога је Аренијусов модел ограничен, пошто се њиме не могу објаснити базна својства амонијака у воденом раствору (-{NH3}-), као ни његових органских деривата (амина). Исто тако постоје базе које не садрже хидроксидни јон, али ипак реагују с водом, што доводи до повећања концентрације хидроксидног јона. Пример тога је реакција између амонијака и воде, чиме се формира амонијак и хидроксид. У овој реакцији амонијак је база пошто он прима протон од молекула воде. Амонијак и друге базе сличне њему обично имају способност формирања везе са протоном услед слободног електронског пара који поседују. У општијој Бронстед-Лоријевој теорији киселина и база, база је супстанца која може да прими јоне водоника (-{H+}-) — иначе познате као протони.
мини|центар| upright = 1.5|Аутојонизациона равнотежа У води базе путем промене аутојонизационе ravnoteže производе растворе у којима је концентрација јона водоника нижа него у чистој води, нпр., вода има -{pH}- већи од 7,0 при стандардним условима. Растворне базе се називају алкалијама, ако садрже и квантитативно отпуштају -{OH−}- јоне. Међутим, важно је да се нагласити да базност није исто што и алкалност. Метални оксиди, хидроксиди, и посебно алкоксиди су базни, и контрајони слабих киселина су јаке базе.
Базе се могу сматрати хемијском супротношћу киселина, мада неке киселине имају способност деловања као базе. Базе и киселине се могу видети као супротни концепти зато што је дејство киселине да повећава концентрацију хидронијум јона (-{H3O+}-) у води, док базе редукују његову концентрацију. Реакције између киселине и базе се називају неутрализацијом. У реакцији неутрализације, водени раствор базе реагује са воденим раствором киселине да произведе раствор воде и соли у коме је со раздвојена на њене јоне. Ако је водени раствор засићен датим соним растворком, свака додатна количина такве соли се таложи из раствора.
Хемијски концепт појма базе је увео француски хемичар Гијом Франсоа Руел 1754. године. Он је уочио да киселине, које су у то време биле углавном испарљиве течности (попут сирћетне киселине), прелазе у чврсте соли једино кад се комбинују са специфичним супстанцама. Роуелле је сматрао да такве супстанце служе као „база“ за соли, дајући соли „конкретну или чврсту форму“.
Историјски развој појма Током доба алхемије било је познато неколико алкалних једињења, попут кречњака (-{CaCO3}-, -{CaO}- и -{Ca(OH)2}-), натрон, сода, поташа и амонијака. Све до почетка 18. века није била позната тачна разлика између соде и поташе. Појам алкалије се мање користио и није био познат тачан међусобни однос између ових супстанци. База (алкалија) као супротност киселини постулирана је у хемијатрији, медицинско-теоретском учењу које је заступао Ото Тахенијус у 17. веку.
Све до 18. века одржало се мишљење о тесној повезаности између база и ватре односно ватрене материје, а због њихових познатих егзотермичких реакција. Појам базе увели су хемичари из 17. века, попут Георг Ернст Стахла, Роберт Бојла и Гијом Франсоа Руела, јер су оне биле основне супстанце које су градиле неиспарљиву основу (базу) за фиксирање испарљивих киселина и уклањале (поништавале) њихове нагризајуће особине.
Темељни корак у хемији начинио је Антоан Лавоазје. Он је сматрао, да ће киселине увек настати из оксида неметала и воде, а базе од воде и оксида метала. Хамфри Дејви и Јустус фон Либиг су заступали мишљење да су киселине једињења водоника, који се помоћу метала могу превести у соли. Сванте Аренијус је 1887. дефинисао базе као супстанце, које се након њиховог растварања у води дисоцирају отпуштањем хидоксидног јона, те киселине као супстанце које се дисоцирају отпуштањем протона. Киселине и базе се међусобно неутрализирају. Међутим ова теорија је била мањкава, јер није обухватала једињења без кисеоника. Пример за то је амонијак који неутралише киселине.
Јоханес Николас Бринстед је 1923. представио свој базно-киселински модел. Његов модел се дуго времена одржао у хемији, нарочито у аналитичкој. Према његовој теорији, киселине и базе делују међусобно у реакцијама преноса протона, тако што их базе преузимају од киселина. Исте године, Гилберт Њутон Луис је такође представио свој модел који је помогао у објашњењу тока реакција у органској хемији и хемији комплекса, а његове дефиниције су примењиве и изван њих. Стога се данас може говорити о Луисовим базама и Луисовим киселинама. Према том моделу су многа једињења, која су до тада сматрана киселинама, "искључена" из киселина. Концепт слабих и јаких киселина и база развио је Ралф Пирсон 1963. и тиме проширио начин посматрања реакција у органској хемији и хемији комплекса.
Врсте база Одређена хемијска једињења се означавају као бази због својих посебних хемијских особина. Широк распон ових хемикалија се може поделити у групе према одређеним показатељима. Према њиховом јонском набоју, базе се могу поделити на неутралне, анјонске и катјонске базе. Амонијак (-{NH3}-) не носи јонски набој, те је према томе неутрална база. Пример анјонске базе је натријум-хидрогенкарбонат, јер он у раствору даје анјон -{HCO3−}-. У анјонске базе такође се може сврстати и хидроксилни анјон (-{OH−}-).
Други начин поделе база је њихова подела на једновалентне или двовалентне базе. Натријум-хидроксид (-{NaOH}-) у раствору по једном јону натријума гради један јон -{OH−}- те је стога једновалентан. С друге стране, калцијум-хидроксид (-{Ca(OH)2}-) по једном јону -{Ca}- гради два јона -{OH}-− те је он двовалентан.
Као градитељ база називају се једињења, код којих се поред базичних реакција одвијају и друге хемијске реакције. Таква једињења су метални оксиди, који при свом отапању у води с њом граде одговарајући хидроксид. Тако на пример калцијум-оксид (-{CaO}-) са водом гради базу -{Ca(OH)2}-. Неплеменити метали попут алкалних могу бити оксидирани деловањем воде. При врло бурној реакцији натријума с водом поред натријум-хидроксида (соде) настаје и водоник.
Врста пример реакција неутралне базе амонијак (-{NH3}-) анјонске базенатријум-хидрогенкарбонат (-{NaHCO3}-) катјонске базе -{[Al3+(OH)−(H2O)5]}- у воденом раствору једновалентне базе натријум-хидроксид (-{NaOH}-) калијум-хидроксид (-{KOH}-) двовалентне базе калцијум-хидроксид (-{Ca(OH)2}-) градитељи база неплеменити метали, попут алкалних калцијум-оксид (-{CaO}-) баријум-оксид (-{BaO}-)
Аренијусова теорија По класичној, јонској теорији Аренијуса база је хемијско једињење, које у воденом раствору, услед дисоцијације издвајањем јона -{OH}-−, повећава њихову концентрацију, а смањује концентрацију -{H}-+ јона (повећава -{pH}- rаствора). Аренијусове базе су растворљиве у води и ови раствори увек имају -{pH}- већи од 7.
Пример Аренијусове базе: -{NaOH → Na+ + OH-}-
Бронстедова теорија Како ова теорија има ограничења, Јоханес Бронстед је дао теорију према којој је база акцептор протона (јона -{H+}-).
Пример Бронстедове базе: -{HCl + H2O → H3O+ + Cl-}-
-{H2O}- је база, јер је акцептор протона.
мини|Луисови дијаграми који показују формирање амонијум јона
Протеолитичка теорија По протолитичкој теорији, база је свако хемијско једињење које је акцептор (прималац) катјона водоника (), тј. протона, у условима дате реакције.
Нпр. у реакцији:
једињење -{HA}- је киселина, а једињење -{B}- база.
Хемијска једињења (са изузетком неколико веома јаких киселина и база) могу у зависности од услова да врше улогу киселине или базе – оваква једињења се зову амфотерна једињења.
Луисова теорија Најприхваћенију општу дефиницију базе дао је Г. Н. Луис: База је једињење, које је донор (давалац) електронског пара у условима дате хемијске реакције.
Пример Луисове базе: -{H2O + SO3 → H2SO4}-
У овом случају -{SO3}- је киселина, а -{H2O}- база јер атом кисеоника у молекулу -{H2O}- донира слободан електронски пар, а атом сумпора прима тај електронски пар да би постигао стабилан октет.
Особине Махом су у чврстом агрегатном стању, лужинастог укуса (укус сапуна, пепела) дјелимично растворљиве у води. Општа својства база су: Концентроване или јаке базе су каустичне на органској материји и бурно реагују са киселим супстанцама. Водени раствори или растопљене базе се дисоцирају на јоне и проводе струју. Реакције са индикаторима: базе претварају црвени литмус папир у плаво, фенолфталеин у љубичасто, не мењају боју бромотимол плавог, и претварају метил оранж у жито. -{pH}- вредност базних раствора под стандардним условима је већа од седам. Базе имају горак укус.Base, Merriam-Webster
Реакције између база и воде Следећа реакција представља општу реакцију између базе (-{B}-) и воде за формирање коњуговане киселине (-{BH+}-) и коњуговане базе (-{OH-}-):
-{B(aq)+H2O(l)↔BH+(aq)+OH-(aq)}-
Константа равнотеже, -{Kb}-, ове реакције се може наћи користећи следећу општу једначину:
-{Kb=[BH+][OH-]/[B]}-
У овој једначини се базе (-{B}-) и екстремно јаке базе (коњуговане базе) међусобно надмећу за протон. Резултат тога је да базе које реагују са водом имају релативно малу вредност константе равнотеже. База је слабија кад има нижу вредност константе равнотеже.
Добијање база Оксид метала + вода ----> база -{MgO + H2O ---> Mg(OH)2}-
Метал + вода ----> база -{2 Na + 2 H2O ---> 2 NaOH + H2}-
Неутрализација Основе неутрализације су засноване на чињеници, да се карактеристике киселина при мешању са неком базу не употпуњавају него се поништавају. Тако на примјер нека база се са погодном количином неке киселине неутралише. У тој реакцији базе и киселине настаје вода.
Реакција натријум-хидроксида у и са водом даје "живу соду":
Реакција хлороводоника у и са водом даје хлороводичну киселину:
Реакција "живе соде" са хлороводичном киселином (неутрализација):
"Živa soda" + hlorovodična kiselina reagiraju dajući rastvor natrijum-hlorida u vodi.
Најважнији део овог процеса је реакција између хидроксид- и оксониј-јона:
Слабе базе, као што је сода бикарбона или беланце, се могу користити за неутрализацију просуте киселине. Неутрализација киселина јаким базама, као што је натријум хидроксид или калијум хидроксид може да узрокује силовите егзотермне реакције, и саме базе могу да узрокују штету која је слична просутој киселини.
Алкалност нехидроксида Базе су генерално једињења која могу да неутралишу извесну количину киселине. Натријум карбонат и амонијак су базе, мада ни једна од тих супстанци не садржи групе. Оба једињења примају -{H+}- кад су растворена у протонским растварачима, као што је вода:
-{Na2CO3 + H2O → 2 Na+ + HCO3− + OH−}- -{NH3 + H2O → NH4+ + OH−}-
Полазећи од ових једначина, pH, или киселост, се могу израчунати за водене растворе база. Базе такође директно делују као донори електронских парова:
-{CO32− + H+ → HCO3−}- -{NH3 + H+ → NH4+}-