Руанда

Руанда, званично Република Руанда, држава је без излаза на море у области Велике расједне долине, гдје се спајају регион Великих језера и југоисточна Африка на истоку централне Африке. Смјештена је неколико степени јужно од екватора и граничи се са Угандом, Танзанијом, Бурундијем и Демократском Републиком Конго. Високо је уздигнута због чега има надимак „земља хиљаду брда“, а географијом доминирају планине на западу и савана на југоистоку, са бројним језерима широм земље. Клима је умјерена до суптропска, са двије кишне сезоне и двије сушне сезоне сваке године. Има популацију од преко 12,6 милиона становника, који живе на површини од 26.338 -{km}-² и најгушће је насељена земља копнене Африке, док је међу земљама већим од 10.000 -{km}-², пета најгушће насељена држава на свијету. Главни град је Кигали, који је уједно и највећи град, а у њему живи око милион људи.

Ловци-сакупљачи су населили територију у каменом и гвозденом добу, а касније су почели да је насељавају народи Банту. Становништво се спајало прво у кланове, а затим у краљевства. У 15. вијеку, једно краљевство, под краљем Гихангом, успјело је да припоји неколико својих блиских сусједних територија чиме је успостављена Краљевина Руанда. Краљевина је доминирала од средине осамнаестог вијека, са краљевима из племена Тутси који су освајали друга племена војним путем, централизујући моћ и спроводећи политику против Хутуа. Њемачка је 1897. године колонизовала Руанду као дио Њемачке источне Африке, након чега је Белгија преузела власт 1916. године, током Првог свјетског рата. Обје државе су владале преко руандског краља из племена Тутси, док су Хуте сматрали подређенима. Хутуи су се побунили 1959. године и покренули су револуцију коју је подржала Белгија, а током које су убили бројне чланове племена Тутси и 1962. године успоставили су независну републику на челу са предсједником Грегором Кајибандом. Војним ударом 1973. године, Кајибанда је збачен и на власт је дошао Жувенал Хабијаримана, који је задржао политику да су Хути надмоћни. Патриотски фронт Руанде, предвођен Тутсима, покренуо је грађански рат 1990. године, а Хабијаримана је убијен у априлу 1994. године. Услиједио је геноцид у којем су Хути екстремисти убили између 500.000 и милион Тутсија и политички умјерених Хутуа у распону од сто дана. Патриотски фронт је окончао геноцид војном побједом у јулу 1994. године.

Државом управља јединствени предсједнички систем са дводомним парламентом којим управља Патриотски фронт Руанде од 1994. године. Од претколонијалних времена земљом управља централизована ауторитарна влада. Иако има низак ниво корупције у поређењу са сусједним земљама, налази се међу најнижим у међународним мјерењима транспарентности владе, грађанских слобода и квалитета живота. Становништво је младо, претежно живи у руралном подручју и представља једну од најмлађих популација на свијету. Потиче из само једне културне и лингвистичке групе — Банјаруанде, а унутар групе постоје три подгрупе: Хуту, Тутси и Тва. Тва су пигмејски народ који живи у шуми и често се сматрају потомцима најранијих становника Руанде. Хришћанство је највећа религија у земљи; главни и национални језик је кињаруанда, којим говоре старосједиоци, док енглески, француски и свахили служе као додатни службени језици.

Економија се углавном заснива на самоодрживој пољопривреди. Кафа и чај су главне готовинске културе за извоз. Туризам је сектор који се брзо развија и водећи је извор прихода у страним валутама у земљи. У 21. вијеку, Руанда је описана као технолошки центар у настајању за Африку, са порастом новоотворених компанија. Земља је чланица Афричке уније, Уједињених нација, Комонвелта нација, -{COMESA}-, Франкофоније и Источноафричке заједнице. У јуну 2022. била је домаћин састанка шефова влада Комонвелта, који је првобитно био заказан за 2020. годину, али је отказан због пандемије ковида 19.

Историја

Модерна људска насеља на простору данашње Руанде датирају из, најкасније, посљедњег глацијалног периода, у неолитском периоду око 8000 година п. н. е. или у дугом влажном периоду који је услиједио, до око 3000 година п. н. е. Археолошка ископавања су открила доказе о ријетким насељима ловаца-сакупљача у касном каменом добу, а праћена су већом популацијом досељеника у раном гвозденом доба, који су производили грнчарију са удубљењем и гвоздено оруђе. Ти рани становници били су преци племена Тва, абориџинских пигмејских ловаца-сакупљача који су и данас остали у Руанди. Између 700. године прије нове ере и 1500. године нове ере, бројне групе народа Банту су мигрирале у Руанду, крчећи шумско земљиште за пољопривреду. Припадници племена Тва који су живјели у шуми изгубили су велики дио свог станишта и преселили су се на планинске падине. Према једној теорији историчара, први досељеници су били Хутуи, док су Тутсији мигрирали касније да би формирали посебну расну групу, вјероватно нило-хамитског поријекла. Према другој теорији, миграција је била спора и стабилна, са долазећим групама које су се интегрисале у постојеће друштво умјесто да их освајају. Према тој теорији, разлика између Хутуа и Тутсија настала је касније и представљала је више класну разлику него расну.

мини|лево|Реконструкција античке Краљеве палате у Њанзи.

Најранији облик друштвене организације у области био је клан (убвоко). Кланови нису били ограничени на генеалошку лозу или географску област, а већина је укључивала Хутуе, Тутсије и Тва. Од 15. вијека кланови су почели да се спајају у краљевства. Једно краљевство, под краљем Гихангом, успјело је да припоји неколико блиских сусједних територија и да формира Краљевину Руанду. До 1700. године у данашњој Руанди је постојало око осам краљевстава. Једно од њих, Краљевина Руанда којом је владао клан Тутси Нигинија, постало је све доминантније од средине 18. вијека. Оно је свој највећи обим достигло током 19. вијека под владавином краља Кигелија -{IV}- Руабугирија, који је освојио неколико мањих држава, проширио краљевство на запад и сјевер, а затим покренуо административне реформе. Оне су укључивале друштвени поредак убухаке, у којем су Тутси покровитељи уступили стоку, а самим тим и привилеговани статус Хутуима или Тутсима клијентима у замјену за економске и личне услуге, као и систем кулука убуретва, у којем су Хутуи били приморани да раде за поглавице Тутсија. Промјене су изазвале раст јаза између популација Хутуа и Тутсија. Тва су били у бољем положају него у данима прије Краљевства; неки су постали плесачи на краљевском двору, али њихов број је наставио да опада.

Берлинском конференцијом 1884. године, територија је додијељена Њемачком царству, које ју је прогласило дијелом Њемачке источне Африке. Године 1894. истраживач Густав Адолф фон Гецен је био први Европљанин који је прешао цијелу територију Руанде; прешао је са југоистока на језеро Киву и срео се са краљем. Године 1897. Њемачка је успоставила присуство формирањем савеза са краљем, чиме је започело колонијално доба. Њемци нијесу значајно промијенили друштвену структуру земље, али су вршили утицај подржавајући краља и постојећу хијерархију и додјељујући власт локалним поглавицама. Белгијске снаге су извршиле инвазију на Руанду и Бурунди 1916. године, током Првог свјетског рата, а 1922. године, почели су да владају њима као мандат Друштва народа под називом Руанда—Урунди и започели су период директније колонијалне владавине. Белгијанци су поједноставили и централизовали структуру моћи, увели велике пројекте у образовању, здравству, јавним радовима и пољопривредном надзору, укључујући нове усјеве и побољшане пољопривредне технике како би покушали да смање појаву глади. И Њемачка и Белгија, на трагу новог империјализма, промовисали су превласт Тутсија, сматрајући Хутуе и Тутсије различитим расама. Белгија је 1935. године увела систем личних карата, који је сваког појединца означавао као Тутсија, Хутуа, Тва или натурализованог. Иако је раније било могуће да посебно богати Хутуи постану почасни Тутси, личне карте су спрјечавале свако даље кретање између класа.

мини|upright|десно|Жувенал Хабијариман, предсједник од 1973. до 1994. године.|alt=Фотографија предсједника Жувенала Хабијаримана који са пратњом стиже у ваздухопловну базу Ендруз, Мериленд, САД, 25. септембра 1980.

Белгија је наставила да влада Руандом-Урундијем (чији је сјеверни дио чинила Руанда) као територијом повјерења Уједињених нација послије Другог свјетског рата, са мандатом да надгледа евентуалну независност. Тензије су ескалирале између Тутсија који су се залагали за рану независност и покрета за еманципацију Хутуа, што је кулминирало револуцијом 1959. године: Хуту активисти су почели да убијају Тутсије и уништавају њихове куће, присиљавајући више од 100.000 људи да потраже уточиште у сусједним земљама. Године 1961. Белгијанци који су подржавали Хутуе одржали су референдум на којем је земља гласала за укидање монархије. Руанда је одвојена од Бурундија и стекла је независност 1. јула 1962. године, а тај дан се обиљежава као државни празник Дан независности. Услиједили су периоди насиља; прогнани Тутси су нападали из сусједних земаља, док су Хутуи узвратили масовним убиствима и репресијом над Тутсијима. Године 1973. Жувенал Хабијаримана је преузео власт војним ударом. Политика да су Хутуи надмоћни се наставила, али је дошло до већег економског напретка и смањене количине насиља над Тутсијима. Тва су остали маргинализовани, а до 1990. године влада их је скоро у потпуности протјерала из шума, због чега су многи постали просјаци. Становништво је порасло са 1,6 милиона људи 1934. године на 7,1 милион 1989. године, што је довело до конкуренције за земљу.

мини|лево|Људске лобање на Меморијалу геноцида у Нјамату.

Године 1990. Патриотски фронт Руанде, побуњеничка група састављена од скоро 500.000 Тутси избјеглица, извршила је инвазију на сјеверну Руанду из своје базе у Уганди, започевши грађански рат у земљи. Група је осудила владу којом доминирају Хутуи јер није успјела да демократизује друштво и суочи се са проблемима са којима се избјеглице суочавају. Ниједна страна није успјела да стекне одлучујућу предност у рату, али је до 1992. ослабио Хабијариманин ауторитет; масовне демонстрације су га натјерале да уђе у коалицију са домаћом опозицијом и на крају да потпише споразум са Патриотским фронтом у Аруши 1993. године. Прекид ватре је окончан 6. априла 1994. када је Хабијариманин авион оборен у близини аеродрома Кигали, при чему је он убијен. Обарање авиона послужило је као окидач за геноцид у земљи, који је почео за неколико сати. Током око 100 дана, између 500.000 и милион Тутсија и политички умјерених Хутуа убијено је у добро планираним нападима по наређењу привремене владе. Многи Тва су такође убијени, упркос томе што нису били директно циљани.

Патриотски фронт је поново започео своју офанзиву и методично преузео контролу над земљом, добивши контролу над цијелом земљом до средине јула. Међународни одговор на геноцид је био ограничен, са великим силама које нису биле вољне да ојачају већ преоптерећене мировне снаге Уједињених нација. Када је Фронт преузео власт, око два милиона Хутуа побјегло је у сусједне земље, посебно у Заир, бојећи се одмазде, а осим тога, војска предвођена Фронтом била је кључна зараћена страна у Првом и Другом конгоанском рату. Унутар Руанде је почео период помирења и правде, оснивањем Међународног кривичног суда за Руанду (-{ICTR}-) и поновним увођењем система -{Gacaca}-, традиционалног сеоског судског система. Од 2000. године економија, број туриста, као и индекс хуманог развоја су брзо расли; између 2006. и 2011. године стопа сиромаштва је смањена са 57% на 45%, док је очекивани животни вијек порастао са 46,6 година у 2000. на 65,4 године у 2021. години.

Политика и влада

мини|upright|десно|Пол Кагаме, предсједник Руанде од 2000. године.|alt=Фотографија Пола Кагамеа, сликана у Бусану, Јужна Кореја 2014.