T-34 је био совјетски средњи тенк, често означаван као најбољи и најутицајнији тенк Другог светског рата, иако су каснији тенкови из тог периода имали бољи оклоп и наоружање.Achtung Panzer! - T-34 !, Приступљено 25. 4. 2013. Први такав тенк произведен је 1940. у Харкову, а произвођен је до 1958. године. Тенк Т-34 је био основа совјетских оклопних снага током Другог светског рата, а касније је извожен у друге земље. Био је највише произвођен тенк у Другом светском рату и други свих времена након серије Т-54/Т-55. Публикација објављена 1996. је показала да се Т-34 још увек користио у 27 држава.
Т-34 је развијен из БТ серије брзих тенкова и дизајниран је да замени пешадијске тенкове БТ-5 и БТ-7. Када је ушао у серијску производњу 1940. по општим карактеристикама само је совјетски КВ-1 био бољи, али је Т-34 представљао идеално избалансирану комбинацију оклопне заштите, покретљивости и снажног наоружања. На овом тенку је примењен нови, револуционарни концепт оклопне заштите. Захваљујући оклопним плочама постављеним под углом, значајно је повећана ефикасност постојећег оклопа као и могућност рикошета гранате у случају поготка. Дизел-мотор је смањио могућност пожара у случају да тенк буде погођен, а широке гусенице омогућиле су му лако кретање по блату и снегу. У Т-34 је био уграђен топ дуге цеви калибра 76,2 -{mm}- који је без проблема могао да избаци из строја било који немачки тенк тог времена. Борбена ефикасност је у почетку патила због незадовољавајуће ергономије у одељку за посаду, недостатка радија и лоше тактичке употребе. Распоред са два човека на топу је захтевао да заповедник буде такође и нишанџија, што је било типично за већину совјетских тенкова из тог времена; ово се показало слабијим од немачког распореда са тројицом људи (заповедник, нишанџија и пунилац). У тренутку немачког напада на СССР било је произведено укупно 1.225 тенкова овог типа.
Дизајн и конструкција тенка су били константно унапређивани током рата да би се побољшала ефикасност и смањили трошкови, што је омогућило производњу већег броја тенкова. Почетком 1944. уведен је Т-34-85 са моћнијим топом од 85 -{mm}- који су опслуживала тројица. До краја рата, разноврсни и јефтини тенкови Т-34 су заменили многе лаке и тешке тенкове у служби и бројали су већину произведених совјетских тенкова у рату. Његов еволуциони развој је водио директно до Т-54/Т-55 серије тенкова, који су се производили до 1981. и који се још увек користе.
Развој Совјетски тенк Т-34 произведен је у фабрици локомотива Коминтерна у Харкову. На развоју овог тенка радио је млади руски инжењер Михаил Кошкин који је 1936. године пребачен у фабрику Коминтерна као главни пројектант. Ова фабрика је била задужена за константну модернизацију БТ тенкова (тзв. брзоходни тенкови који су могли да се крећу и без гусеница што им је омогућило да на путу развију велике брзине). Искуства из Шпанског грађанског рата су показала да су наоружање и оклоп руског тенка БТ недовољни да би могао успешно да се супротстави новим моделима тенкова чија је производња већ почела у неким европским земљама. Због тога је 1937. године фабрика добила задатак да пројектује нови средњи тенк, такође са могућношћу кретања и на гусеницама и на точковима као и БТ. Прототип, који је носио ознаку А-20, завршен је новембра исте године. Нови средњи тенк био је тежак 17,7 t и био је наоружан топом калибра 45 -{mm}-. Оклоп је био постављен под великим углом, што ће касније бити једна од главних карактеристика тенка Т-34. А-20 је био први у серији тзв. тенкова отпорних на гранате. Шасија је била иста као и код БТ модела, али са мањим изменама. Убрзо је произведен и модел А-30 који је био наоружан топом калибра 76,2 -{mm}-.
Кошкин је убрзо дошао до закључка да је инсистирање на могућности да руски тенкови могу да се крећу и без гусеница погрешно. Црвена армија је врло ретко користила могућност да БТ тенкове употребљава без гусеница, а овакав дизајн је додатно компликовао процес производње и наметао је одређена ограничења у погледу максималне тежине. Због тога је предложио конструисање новог тенка који ће се кретати искључиво на гусеницама. Нови модел носио је ознаку А-32 (касније Т-32). Главни војни комитет Совјетског Савеза дозволио је конструисање модела А-32, али није одустао од идеје коришћења тенка са могућношћу кретања и на точковима. Зато је затражено да се А-20 и А-32 упоредно тестирају. Оба прототипа произведена су 1939. године у Харкову и представљена су Управи за оклопне снаге. Управа је предложила да се на моделу Т-32 појачају оклопна заштита и главно наоружање. Нови модел на којем су извршене ове модификације добио је ознаку Т-34.
Због озбиљне међународне ситуације Главни војни комитет Совјетског Савеза је, након завршетка прототипа 19. децембра 1939. године прихватио увођење Т-34 као основног оклопног возила у наоружању совјетских снага. Пред крај јануара 1940. године произведен је први серијски Т-34. Током фебруара исте године два примерка овог тенка прошла су строга теренска испитивања под надзором самог Кошкина. Крајем јуна 1940. године завршена је израда производних нацрта и започела је серијска производња Т-34. С обзиром на то да се Кошкин у међувремену разболео, пројекат је преузео Александар Морозов. 349x349piksel|Део сталне поставке Војног музеја у Београду|мини Између 1940. и 1944. године произведено је скоро 36.000 комада Т-34. Од 1944. до 1945. године произведено је и 23.000 комада модела Т-34/85. После рата Т-34 није више масовно произвођен, али је до 1946. године произведено преко 2.000 комада. Производња Т-34 је поново покренута 1951. године у Пољској и Чехословачкој у којима је произведено 1.380 и 3.185 комада модела Т-34/85. Према неким проценама укупно је произведено 65.947 шасија овог тенка које нису употребљене за израду јуришних топова или било које друге варијанте оклопног возила. Многи од ових тенкова учествовали су у сукобима широм планете током Хладног рата.
Опрема Оперативна историја Други светски рат Т-34 је веома брзо постао симбол совјетског отпора немачком агресору. Немачки војници, који су обучавани да ниподаштавају Црвену армију и да совјетског војника сматрају припадником ниже расе били су веома изненађени појавом Т-34 који се по квалитету и ватреној моћи у великој мери разликовао од свих тенкова са којима су се до тада сусретали на европском ратишту. Т-34 је могао без проблема да се супротстави било ком немачком тенку који се тада налазио у наоружању немачке армије. Међутим, као и свако ново возило Т-34 је патио од одређених механичких недостатака. Није било неуобичајено да први Т-34 иду у напад носећи резервну кутију мењача са собом. Механички недостаци су убрзо отклоњени и Т-34 је постао један од најбољих тенкова у Другом светском рату.
Веома је важно напоменути да су Немци били врло непријатно изненађени појавом тенка Т-34. На њих су налетели убрзо по отпочињању операције „Барбароса“, 22. јуна 1941. године. Т-34 су убрзо сејали страву међу немачким војницима на попришту, јер је њихов чеони оклоп лако одбијао у страну пројектиле испаљене из немачких противоклопних и противавионских топова, сем калибра 88 -{mm}-.
Немци су, у почетку, успевали да онеспособе Т-34 само ако би он, покушавајући да заузме што бољи положај за паљбу, окренуо немачким противтенковским топовима своје бокове. Немци ће убрзо усавршити своје противтенковске топове и конструисати сопствене тенкове способне да се боре са тенковима Т-34, али су своју неприпремљеност на почетку кампање платили са много топова и друге технике и са много људских живота. мини|327x327п|Т-34 наоружан топом 76мм Током зиме 1941-42. године Т-34 је био у предности над немачким тенковима због своје способности да се креће кроз дубоки снег или блато захваљујући својим широким гусеницама и великим носећим точковима. Немачка пешадија, која је на почетку напада на СССР углавном била наоружана противтенковским топовима Пак 36 калибра 37 -{mm}- и ПаК 38 калибра 50 -{mm}- није имала оруђе којим би могла да се супротстави новом руском тенку. Упркос томе, низак ниво обуке совјетских тенковских посада и неискуство њихових команданата онемогућили су да Т-34 докаже свој квалитет на бојном пољу.
Акценат у производњи совјетских тенкова, а нарочито Т-34 био је стављен на попуну јединица које су претрпеле велике губитке током прве године немачког напада. Због тога је остало мало места за техничко усавршавање које би довело до смањења масовне производње. Средином 1943. године производња Т-34 премашила је 1.000 комада месечно што је било више од немачке месечне производње тенкова. Међутим, због лоше тактичке употребе руски тенковски губици су такође били много већи од немачких. лево|мини|370x370п|Т-34 наоружан топом 85мм Суочени са добро наоружаним и оклопљеним совјетским тенковима Немци су почели да опремају своје јединице новим противтенковским топом ПаК 40 калибра 75 -{mm}-. Такође, средином 1943. године Немци су на бојишту почели да користе тенкове Панцер V Пантер и Панцер VI Тигар који су имали топове калибра 75 и 88 -{mm}- и који су били технички супериорнији у односу на Т-34 због чега су руски тенковски губици и даље били изузетно високи.
Током последње године рата совјетска тактичка употреба оклопних јединица се значајно поправила, али су губици у тенковима и даље били велики. Због тога је 1944. године у наоружање уведена нова верзија Т-34/85 која је била наоружана топом калибра 85 -{mm}- и са побољшаном оклопном заштитом и покретљивошћу. Нови Т-34/85 је и даље био инфериоран у односу на немачки тенк Пантер што је надокнађивао својом бројношћу. Ипак, користећи своје предности као и прилагођавајући се тренутној тактичкој ситуацији на бојишту Т-34/85 је био довољно добар да преокрене језичак на ваги у корист Совјетског Савеза.
На почетку Другог светског рата Т-34 је чинио једва 5% од укупног броја руских тенкова; до средине 1943. године удео тенка Т-34 у укупном броју руских тенкова је достигао 50-60% и наставио је да расте све до краја рата. До тренутка када је Т-34 постао најбројнији совјетски тенк Немци су већ развили нове тенкове (нпр. Пантер који је настао по угледу на Т-34) који су имали боље перформансе. Совјетски тешки тенкови ИС серије, коју су произвођени у другој половини рата, такође су имали боље карактеристике од Т-34.
У односу на тенкове западних сила у Другом светском рату Т-34 се најлакше могао упоредити са америчким Шерманом. Оба тенка су представљала значајан напредак у време када су конструисани. Оба тенка су прошла бројне модификације које су повећале њихову борбену способност. Оба тенка су била прилагођена масовној производњи и лако су се одржавала у теренским условима. Ни један није могао самостално да се супротстави најновијим немачким тенковима Пантер и Тигар. Тенк има многе улоге на ратишту. Једна од њих је да пружа подршку пешадији. Међутим, основна улога тенка је борба са непријатељским тенковима. Немачка производња тенкова је била ограничена на релативно мали број супериорних тенкова чија компликована конструкција је онемогућавала масовну производњу као што је била совјетска. Совјетска одлука да произведе велики број тенкова Т-34 уз постепено отклањање недостатака и побољшање конструкције показала се као исправнијом од немачке и у великој мери је допринела победи у Другом светском рату.
„Тридесетчетворке“ у Југославији
Поред тога што се налазио у наоружању јединица Црвене армије, тенком Т-34 су биле наоружаване и оклопне формације савезничке Пољске, Југославије и Чехословачке. Њима су биле наоружана чехословачка 1. тенковска бригада у Совјетском Савезу и југословенска 2. тенковска бригада. Пољаци су у почетку имали један тенковски пук, али су до краја рата формирали тенковски корпус, две самосталне тенковске бригаде и бројне јединице за подршку оклопних јединица. мини|389x389п|Т-34-85 на Војној академији у Београду