Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио немачки историчар Леополд фон Ранке у својој књизи -{Die Serbische Revolution}-. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.
Период на који се термин односи обухвата: Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем, Хаџи Проданову буну (1814. године), Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.
За време трајања револуције могу да се издвоје два основна периода:
Ратни период (1804-1815) Мирнодопски период (1815-1835)
Циљеви српск револуције јесу ослобођење од турске власти и укидање феудализма. У 18. веку у Београдском пашалуку је била заступљена кнежинска самоуправа, а криза османске власти и привилегије које су имали Срби у Хабзбуршкој монархији дале су подстицај за буђење националног осецаја Срба у пашалуку.
Као последице ових догађаја сматрају се ослобођење Србије од турске власти, модернизација и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.
Увод thumb|left|Београдски пашалук пре Првог српског устанка Будућа српска држава је настала на територији Београдског пашалука (званични турски назив је био Смедеревски санџак). На челу овог пашалука налазио се београдски везир. Београдски пашалук је био подељен на 12 нахија, а свака нахија се састојала из неколико кнежина. Почетком 19. века, на овој територији је живело око 400.000 Срба, затим Турци и нешто Румуна, Рома и Јевреја. Турци су углавном живели у градовима са утврђењима, а Срби на селу.
Последњи аустријско-турски рат (1788—1791) је вођен највише на територији Београдског пашалука. Срби су масовно приступали у добровољачке одреде (фрајкоре) и ратовали су на страни Аустрије. Овај период српске историје је познат као Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, вођи устаника. Многи Срби, међу њима и Карађорђе, су тада стицали ратно искуство. Рат је завршен Свиштовским миром, који Србима није донео ништа осим амнестије.
Када је у 18. веку укинута најважнија српска установа под Турцима, Пећка патријаршија, Срби су се организовали у кнежинској самоуправи. Она је постала значајна тек у другој половини 18. века. Турци су дозволили Србима да се организују у нахији, кнежини и селу. Старешине села, кнежине и нахије су били кмет, кнез и обор-кнез. Они су у име турске власти сакупљали порез, одржавали путеве и гонили хајдуке. Кнежинска самоуправа је дошла до изражаја у време везира хаџи Мустафа-паше, којег су Срби због благе управе звали „српска мајка“. Посебним правним актима (ферманима) са краја 18. века је коначно уобличена кнежинска самоуправа.
Међутим група јаничара-узурпатора, познатих као дахије, 1801. је искористила слабљење централне османске власти и убила хаџи Мустафа-пашу и преузела сву власт у Београдском пашалуку. Четворица дахија - Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић - поделиле су Београдски пашалук на четири дела и завеле страховладу. Владавина дахија обележена је гушењем кнежинске самоуправе, повратком на читлучки систем и изградњом ханова у селима. Када је турски зулум досегао границе неиздрживости, Срби су тајно почели да се спремају за буну. Кад су у посед дахија дошла писма Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића у којима се спомиње куповина оружја из Аустрије и кад су дахије сазнале намере Срба, дахије су организовале погубљења виђенијих Срба, позната као "Сеча кнезова". Овај догађај је био повод за избијање Првог српског устанка.
Први српски устанак
175п|мини|Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка|лево thumb|Устанак у Орашцу 1804. Карађорђе је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804., на Сретење организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда“. Буна је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију у Београдском пашалуку, турски султан је јула 1804. послао босанског везира Бећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић у ноћ између 5. и 6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острву Ада Кале.
Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. послао у Београд за везира Хафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош. Битка код Мишара је била највећа битка Првог српског устанка у којој је 33.000 Срба поразило 80.000 султанових војника. thumb|right|Карађорђева Србија 1809. године thumb|right|Карађорђева Србија 1813. године Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре са Портом у име српске стране је водио трговац Петар Ичко и успео од ње да издејствује Ичков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерају јаничари и да Срби обављају јавне службе и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову страну у рат ушла Русија. Следеће године (1807), Срби су заузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука.
Година 1808. је прошла без већих окршаја, а за следећу годину је Карађорђе вођен планом о ослобођењу и уједињењу свих Срба под Турцима планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра -{I}- и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Српска војска је по плану кренула у офанзиву у 4 правца. На североисток предводио је ка Видину Миленко Стојковић, али је брзо заустављен. На северозапад ка Босни предводио Сима Марковић, али је и он брзо заустављен. На југозапад ка Рашкој предводио је Карађорђе. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници под вођством Стевана Синђелића поражени у бици на Чегру. Преко Дунава се очекивао и долазак Руса који се нису појавили на време. Нереални планови, неслога команданата, лоше процене турских снага и руска неактивност били су узроци пораза 1809. године. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).
Поход Наполеона на Русију је принудио јединог савезника Срба да оконча рат са Турском. 1812. Русија је склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великим везиром Хурсид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена до краја октобра 1813. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије. Према историјским изворима скоро 200.000 људи је прешло у Срем.
Уређење устаничке државе
мини|десно|200п|Некадашња зграда Велике школе, данас Музеј Вука и Доситеја мини|десно|200п|Београдски пашалук и устаничка држава Упоредо са борбом против турске власти, устаници су организовали сопствену власт. Прво су уређени судови, световни и црквени. Најважнија установа устаничке Србије је била Народна скупштина, коју су чинили најистакнутији народни прваци, војсковође и свештеници. На Скупштини су доношене најважније одлуке: куповина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. Устаници су 1805. године основали Правитељствујушчи совјет, чија делатност у почетку није била јасно одређена. Од 1811, Совјет је постао извршни орган власти, са 5 министарстава (попечитељстава). Председници Совјета су били Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.
Све ово време Карађорђе је имао врховну неограничену власт. Покушај да се његова власт ограничи је завршио неуспехом. 1811. Карађорђе је протерао из земље своје највеће непријатеље, Миленка Стојковића и Петра Добрњца.
Због сталног ратовања устаници нису могли да посвете неопходну пажњу образовању. О отварању основних школа и раду учитеља побринуо се Доситеј Обрадовић, после преласка у Србију. Осим њега, школи се посветио и Иван Југовић, који је 1808. основао Велику школу у Београду.
Током Првог српског устанка су укинути феудални односи, а земља је припала сељацима.
Хаџи Проданова буна
лево|мини|Хаџи Продан Глигоријевић мини|десно|200п|Састанак у Такову. Уље на платну, Паје Јовановића из 1898. thumb|Убиство Карађорђа Након пада Србије, за београдског везира је постављен Сулејман-паша Скопљак, који је допустио освету над покореним Србима. Он је завео страховладу, која је у нечему била и тежа од дахијске.
У Србији су остале три значајне личности из Првог устанка - Станоје Главаш, хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Станоја Главаша Турци су именовали за надзорника цариградског друма, али су га брзо погубили, јер им је био сумњив. Старовлашки кнез Хаџи Продан Глигоријевић није дозволио Турцима да га изненаде, па је подигао буну. Хаџи Проданова буна (1814) је избила спонтано код манастира Трнаве, у Пожешкој нахији, а потом се проширила на Крагујевачку нахију. Милош Обреновић је сматрао да буна није подигнута у право време и није учествовао у њој. Он је чак помогао војску београдског везира у главној бици код Кнића. Иако су однели победу, побуњеници су се повукли, а хаџи Продан је побегао у Аустрију. Побуна је лако угушена, а везир је појачао терор. Након буне је оптеретио Србе још већим давањима, па је харач повећан за четири пута у односу на време пре Првог српског устанка.
Други српски устанак
мини|175п|Милош Обреновић|лево Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. 23. априла на Цвети 1815. у Такову је одржан традиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништво Милошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања. Други српски устанак је подигнут и вођен против легалне турске власти. Устаници су имали среће да све битке воде против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, на Љубићу и Дубљу.
Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везиром Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиром Марашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај уз услов да се распусти устаничка војска. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулу кнеза.
Кнежевина Србија thumb|left|Кнежевина Србија 1817. године|200px thumb|left|Кнежевина Србија 1833. године|200px У Београдском пашалуку је паралелно успостављена и српска и турска власт. Турци су имали своје органе власти: везира, диван (везиров савет), алај-бега (старешина спахија), муселима (војвода) и кадију (судија). Везир је био одговоран Порти, а посредством кнеза Милоша и српских органа власти је управљао Србима у Београдском пашалуку. Турска власт се осећала све до 1830, а тада је нагло ослабила.