Природно право () je скуп непроменљивих, објективних и вечних правила људског понашања која су у том смислу слична природним законима. Различито се сагледавало његово порекло: неки од мислилаца су веровали да оно проистиче из божанског провиђења (нпр. Тома Аквински), други да оно извире из саме природе (Џон Лок, Жан Жак Русо), а рационализам је развио уверење да оно произилази из људског разума. Теоретичари природноправне теорије наводе да сваки човек може, користећи само свој, природом дат, разум, спознати његова правила. Римско право је за њих представљало ratio scripta-писани разум, правни систем у коме су у великој мери садржана вечно важећа начела. Природно је право изнад постојећег, позитивног права и његов извор су човекова природа и природа свемира (natura), а може га открити само људски разум. Јуснатурализам полази од уверења да, као што је случај у природи где важе одређене законитости (које су нарочито интензивно откриване током 16. века) одређеним законитостима подлежу и појединац и друштво. Такви природни закони, природно право по којима се управља друштво, постоје независно од наше воље и свести. Задатак научника је да открију најважније принципе тог идеалног, природног права. То се постиже испитивањем већег броја правних система.

Класична теорија природног права Идеја природног права уткана је у саме основе наше цивилизације, она је трајна црта европске правне културе. Штавише, цела историја правне филозофије до почетка 19. века била је историја решавања само једног јединог питања- питања извора и садржине природног права. Та историја није ни праволинијска ни једнолинијска. Она се у различитим временима испољавала на различите начине, то јест кроз различите природноправне теорије. Ипак, постоји једно језгро заједничко свим теоријама које су заступале идеју о постојању природног права. Оно се препознаје већ у самом термину природно, који осликава основну идеју те теорије- а то је тежња да се открију непроменљиви, објективни и трајни принципи или правила људског понашања, правила која су независна од људског избора, воље и свести баш као што су и природни закони (рецимо, природни закон гравитације). Управо је то својство непроменљивости и трајности природних закона уткано у саму суштину идеје природног права, јер је метафора са природом погодна да се изразе коначност и неизбежност као наводна својства природног права. Или, како је то Монтескје формулисао, све ствари у природи, живе и неживе, имају своје законе по којима се понашају. Ипак, за разлику од небеских тела и животиња које „следе“ природне законе, човек законе природе који се односе на њега може да прекрши, он их не следи увек већ се препушта греху. И стога њему треба учинити самоочигледним те законе (то јест природно право). Према томе, две основне тезе свих природноправних теорија су:

Осим позитивног, људском вољом створеног и пролазног права, постоји један поредак правних норми чија се основа налази у непроменљивој и вечитој природи. Тај поредак јесте виши, он више вреди, бољи је у вредносном смислу од позитивног права;

Јуснатурализам у античкој Грчкој Идеја природног права појављује се још у античко доба. Први помен идеје да поред људског, позитивног, постоји и неко друго, више, природно право приписује се учењу софиста, који су били утицајни од 450. до 375. године пре нове ере. Они појму nomos (поредак који је Зевс успоставио) супротстављају physis (антрополошко значење трајно вредног у променљивим људским стварима). Направљена је разлика између онога што је праведно по природи physei dikaion и онога што је праведно по закону који је човек донео nomoi dikaion. Надалеко је познат цитат који Платон ставља у уста софисти Хипији из Елиде, који се обраћа једном скупу Атињана следећим речима:

. Две су важне и далекосежне идеје препознатљиве у овом обраћању. Прва је да постоји једно природно право универзалне садржине и важења и према Хипијином мишљењу, основно начело таквог права је да су сви људи једнаки. Друга идеја је да важење тог права није условљено људским, позитивним законом- штавише, људски закони су често у супротности са природним, често су „тирани“ над природним правом. Добро је познато да је реч „тиранија“ за античке Грке имала изразито негативно значење јер је била најомрзнутији и најгори облик политичког поретка, па нема сумње којем од ове две врсте права Хипија даје предност и сматра га вреднијим – то је природно, а не позитивно право. 

Иако Платон није имао експлицитну теорију о природном праву, његов концепт природе, према Џону Вајлду, садржи неке елементе који се налазе у многим теоријама природног права. Према Платону, ми живимо у уређеном свемиру.Plato, Gorgias 508a. База овог уређеног свемира су форме, најосновнија међу њима је теорија о добру, коју Платон описује као „најсветлији регион постојања“. Теорија о добру је основа свега, и када је човек разуме, жели да се понаша мудро. У Симпозијуму, Платон описује како му је искуство из Лепоте од Сократа омогућило да се отргне искушењима богатства и полног општења.Plato, Symposium, 205e-6a/211d-e. У Републици, идеална заједница је „град који је основан у складу са природом“.Plato, The Republic, 428e9.

Платон и Аристотел причали су о постојању природне правде или природног права. За Аристотела се каже да је отац природног права. Аристотелова повезаност са природним правом може да буде због интерпретације Томе Аквинског, његових дела, али да ли је Аквински лепо разумео Аристотела, није јасно. Неки сматрају  да Аквински меша појмове природно право и природна права. Аристотел наводи да је природна правда само врста политичке правде. Најбољи доказ да је Аристотел мислио да природно право постоји долази из реторике, где је Аристотел рекао да, поред  „појединих“ закона које су људи поставили за себе, постоје и „заједнички“ закони.Aristotle, Rhetoric, 1373b Цитира Софоклеа и Емпедоклеа:

Развој традиције природне правде у једну од теорија природног права обично се приписује Стоицима. Постанак природног права као универзалног система догодио се у исто време када и постанак великих царстава и краљевства у Грчкој. „Виши“ закон, који је Аристотел предлагао недвосмислено, могао је да се схвати као природни, али је зато у стоичком праву било небитно да ли је закон природан или „виши“. Они су веровали да постоји начин на који је свемир дизајниран, и да нам природно право помаже да се ускладимо са њим. Стоици су сматрали да је Бог свугде и у свакоме. Према овом мишљењу, у људима је „Божанска искра“ која им помаже да живе у складу са природом.

Јуснатурализам у старом Риму и средњем веку Најзначајнији настављачи и чувари античке традиције природног права у средњем веку били су бројни католички теолози. Идеја природног права заузимала је важно место у њиховом погледу на свет, што показује и цитат из уводног дела најстарије збирке црквеног права Corpus Iuris Canonici, дела који се назива Decretum Gratiani, у којем стоји:

Међутим, како се и из овог цитата види, природно право и у њиховој интерпретацији неизбежно ће се повезати са хришћанским Богом, и то схваћено или као творевина његове воље или као творевина његовог ума. Софистичка учења су директно утицала на Цицерона, а касније Цицероново развијање идеје је утицало на Тому Аквинског, средњовековног филозофа и теолога. Код ових аутора среће се проторационалистичко гледиште које ће добити свој пуни замах у новом веку, када је филозофија хтела да „раскрсти“ са теологијом.

Цицерон је написао у De Legibus да су правда и право настали из природе, онога што људски мозак може да разуме, функционисања друштва и онога што служи да уједини човечанство.Cicero, De Legibus, bk.1, sec. За Цицерона, природно право нас обавезује да доприносимо генералној добробити друштва. Сврха позитивног права је да допринесе „сигурности грађана, очувању држава, очувању мира и среће у људском животу.“ По овом погледу, „уврнути и неправедни  статути“ су „све, само не закони“, зато што „у самој дефиницији права постоји идеја и принцип бирања шта је праведно и тачно”.Cicero, De Legibus (Keyes translation), bk. 2, sec. 11. Право, по Цицерону, „треба да окаја грехе и подстакне врлине“.Cicero, De Legibus (Keyes translation), bk. 1, sec. 58. Цицерон је мислио да „врлине које узгајамо подстичу нашу срећу и да је најбољи начин да их проширимо тако што ћемо да живимо у савршеној заједници са другим људима која је утемељена на помагању“. Цицерон жели да нагласи да не може све што се назива законом заправо бити третирано као право, већ само оно што би било истински закон- уман пропис, у сагласности са природом (притом се не мисли на физичку природу већ на разумну природу).

Тома Аквински не пориче да постоје неке институције државе које властитом вољом нешто намећу народу, али та воља не може надоместити оно што проистиче из разума; то што проистиче из разума је објективно, оно не може да се промени човековом вољом и то правило разума постоји тек тако независно од циља којем служи, а циљ је остварење општег добра.

Природноправна школа Духовне снаге које је ослободила ренесанса донеле су почетком 17. века научну револуцију и нову епоху европске културе. Коперников хелиоцентрични систем и открића Кеплера и Галилеја показали су вредност математичких метода за објашњење резултата посматрања, а недуго затим су Декарт и Њутн дедукцију и геометрију претворили у општи критеријум „научности“ интелектуалног рада. Два века рационализма обележена су тријумфом астрономије и физике, због чега су мислиоци у другим областима, с мање или више успеха, настојали да остваре резултате применом сличне методологије. Иако школа природног права налази своје извориште још у античкој филозофији, процветала је тек у 17. и 18. веку. Ова школа заснива своје учење на идеји да поред позитивног права (које важи у свакој појединој држави и које је историјски условљено конкретним околностима) постоји и природно право које је универзално и важи за све народе и сва времена. Међу најзначајније представнике оваквог схватања се убраја холандски правник, дипломата и филозоф Хуго Гроцијус. Гроцијус је, под утиском првих година Тридесетогодишњег рата, написао књигу, у којој је применио нови метод (mos geometricus) и оживео појам „природног права“, дајући му значење које није имао у антици и средњем веку. Његово дело „О праву рата и мира“ (De iure belli ac pacis) из 1625. године поставило је темеље ове школе и међународног права, за које Гроцијус верује да се може засновати само на вишем начелу, које је изнад држава и њихових закона.

Школа природног права је изражавала либералне тежње грађанске класе и њено супротстављање апсолутној монархији и сталешки друштвеном уређењу, који су били последње прибежиште феудализма. Значајну улогу у природноправном учењу има идеја о друштвеном уговору – споразуму којим људи, дотада у природном (тј. предржавном и пренормативном) стању, стварају државу и пристају на извесно ограничење слободе под условом да им држава гарантује оне слободе које су задржали и обезбеди заштиту права (Жан Жак Русо, а на други начин Томас Хобс). Уместо раније органске представе о друштву, у којем је појединац подређен заједници, сада се разликују „држава“ и „грађанско друштво“, као механички скуп појединаца. На тој основи ствара се појам људских права, а субјективно право постаје један од основних појмова правне теорије.