Шкотска (енгл. и , ) је конститутивна земља Уједињеног Краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске. На југу дијели копнену границу са Енглеском, на сјеверу и западу излази на Атлантски океан, на сјеверозападу на Сјеверно море, на југу на Ирско море, а на југозападу на Сјеверни пролаз. Поред копненог дијела које се налази на сјеверној трећини Велике Британије, Шкотска има преко 790 острва, укључујући Сјеверна острва и Хебриде.
Краљевина Шкотска је постојала као независна суверена држава од раног средњег вијека до 1707. године. Шкотски краљ Џејмс IV је насљедним правом 1606. године постао краљ Енглеске и краљ Ирске, формирајући тако персоналну унију три краљевства. Шкотска је након тога 1. маја 1707. године ступила у политичку унију са Енглеском, чиме је настала Краљевина Велика Британија. Уједињењем је створен и нови Парламент Велике Британије, који је насљедник Парламента Шкотске и Парламента Енглеске. Краљевина Велика Британија и Краљевина Ирска су 1801. године ступиле у политичку унију и тиме је створено Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске. Већина Ирске се одвојила од УК 1922. године.
У Шкотској је британска монархија наставила да користи различите стилове, титуле и друге краљевске симболе државности који су били специфични за Краљевину Шкотску прије уједињења. Правни систем у Шкотској је остао одвојен од оног у Енглеској и Велсу и Сјеверној Ирској; Шкотска представља засебну јурисдикцију у јавном и приватном праву. Наставак постојања правних, образовних, религијски и других институција, које се разликују од оних у остатку Велике Британије, допринијео је одржавању шкотске културе и националног идентитета од уније са Енглеском 1707. године.
Шкотски парламент, једнодомо је законодавно тијело са 129 заступника, успостављен је 1999. године и имао надлежност над питањима унутрашње политике које је деволуирао Парламент Уједињеног Краљевства. Шеф Шкотске владе, извршне власти деволуираног парламента, јесте Први министар Шкотске. Шкотска у Дому комуна (доњи дом Парламента УК) има 59 заступника, а у Европском парламенту 6. Чланица је Британско-ирског савјета, а шаље пет чланова Шкотске владе у Британско-ирску парламентарну скупштину. Шкотска је подијељена на 32 административне јединице, познате као мјесне власти или савјети. Град Глазгов је највећа административна јединица у Шкотској по броју становника, а Хајленд је највећа по површини.
Етимологија
Назив Шкотска () потиче од латинске ријечи Скоти (), термина којим су називани Гели; израз Скотија () првобитно се односио на Ирску. Од 9. вијека, Скотија је почела да означава Гелску Шкотску, а до 11. вијека назив је кориштен за језгро територије Краљевине Албе, оно што је данас источна и средишња Шкотска. Употреба израза Шкоти () и Шкотска () за већи дио онога што је сада Шкотска постала је уобичајена у касном средњем вијеку, када се Краљевина Алба проширила и обухватала разне народе различитог поријекла.
Историја
Рана историја
мини|десно|Представљена унутрашњост куће у Скаре Бреу
Понављањем глацијације, која је покривала цијелу копнену масу данашње Шкотске, уништени су сви трагови људског насељавања који су постојали прије мезолитског периода. Вјерује се да су прве постглацијалне скупине ловаца-сакупљача стигле у Шкотску прије отприлике 12.800 година, пошто се ледена плоча повукла након посљедње глацијације. У то вријеме, Шкотска је прекривена шумама, имала мочварно земљиште, а главни облик путовања био је преко воде. Ови досељеници почели су градити прва позната стална насеља на шкотском тлу прије око 9.500 година, а прва села прије око 6.000 година. Из овог периода датира добро очувано село Скара Бре на копненом дијелу Оркнијских острва.
Први писани документи о Шкотској јављају се још у време Римског царства. Шкотски крајеви, или провинције, како су били звани гранични крајеви Царства остао је запамћен као „неосвојиви“. Наиме Шкотска је у то време била паганска заједница, њени ратници страшили су римске легије, које се и овако нису сналазиле у брдовитом Шкотском крајолику. Римски императори су наредили да се изгради утврдни зид дуж Шкотске границе како би се римске трупе заштитиле од хордашких упада Шкота. „Провинција Северна Енглеска“ остала је слободна, одупирала се римским навалама вековима и на крају у томе и успела.
Други значајан период Шкотске историје је дугогодишња борба за самосталност. Рат са Енглеском, који је трајао дуги низ година у облику борбе на војном, дипломатском и економском пољу. У тој борби највише се истицао Вилијам Волас. Волас се борио за шкотску слободу. У том рату многи од шкотских племића су пали.
Најтрагичнија је погибија краљице Мери, у неким причама она је била названа „Краљица Шкота“. Шкотска је дала многе животе у тој борби, на крају испоставиће се судбоносној за шкотски народ.
Нови век мини|десно|усправно|Џејмс VI је 1603. наследио престо Енглеске и Ирске (као Џејмс I). Џејмс IV Стјуарт је потписао споразум о вечном миру са Хенријем VII. Такође је оженио Хенријеву кћерку Маргарита Тјудор, чиме је постављена сцена за Унију круна. Хенрију је овај брак са једном од најдужих европских династија значио давање легитимитета новој династији Тјудор. Деценију касније, Џејмс је донео одлуку да нападне Енглеску као чин помоћи Француској по условима Старог савеза. Био је последњи британски монарх који је погинуо у борби у бици код Флодена. Након једне генерација Стари савез је окончан Единбуршким миром из 1560. Француска се сложила да повуче све копнене и поморске снаге. Исте године Џон Нокс је остварио свој циљ да Шкотска постане протестанстка земља и шкотски парламент је укинуо папин ауторитет над Шкотском. Мери Стјуарт, католикиња и бивша француска краљица, је присиљена да абдицира 1567. године.
Џејмс VI је 1603. наследио престоле Енглеске и Ирске, поставши краљ Џејмс I од Енглеске и Ирске, и отишао из Единбурга за Лондон.
Шкоти су 1698. покушали да изведу амбициозни пројекат оснивања трговачке колоније на Панамској превлаци. Тврди се да је скоро сваки шкотски земљопоседник који је имао новца уложио у Дарјенску шему. Њена пропаст је довела до банкрота ових земљопоседника, али не и општина. Банкрот племства, уз претњу енглеске инвазије, је играо кључну улогу у убеђивању шкотске елите да подржи унију са Енглеском.
Споразум о унији је 22. јула 1706. договорен између Шкотског парламента и Парламента Енглеске и следеће године два Закона о унији су усвојена у оба парламента чиме је са 1. мајем 1707. као даном ступања на снагу створено уједињено Краљевство Велика Британија.
Географија Шкотска по географском положају спада у регију западне Европе. У Краљевини Велике Британије заузима северну област, њена Шетландска острва представљају најсевернију тачку Уједињеног Краљевства. Шкотска је земља брда и великих долина, са својом веома разуђеном обалом чини најмлађи део острвског копна. Предели нетакнуте природе представљају прави рај за све оне који су љубитељи природе. Шкотска важи за једну од земаља Европе са најочуванијом природом. Такође је позната и по својим језерима, међу којима је најпознатије Лох Нес, чувено по легенди да у њему живи чудовиште звано Неси.
Територијални обим Шкотске је генерално утврђен Споразумом из Јорка из 1237. између Шкотске и Краљевине Енглеске и Уговором из Перта између Шкотске и Норвешке из 1266. године.Mackie, J.D. (1969) A History of Scotland. Важни изузеци укључују Острво Ман, које је изгубљено и прешло у власт енглеске у 14. веку а сада је крунска зависност изван Уједињеног Краљевства; острвске групе Оркнијска острва и Шетландска острва, које су преузете од Норвешке 1472. године;Whitaker's Almanack (1991) London. и Бервик на Твиду, изгубио од Енглеске 1482.
Географски центар Шкотске налази се неколико миља од села Њутонмор у Баденоху. Newtonmore.com. Пораст на изнад нивоа мора, највиша тачка Шкотске је врх Бен Невис, у Лоцаберу, док најдужа река Шкотске, река Теј, тече на удаљености од .
Цела Шкотска је била прекривена леденим покривачима током плеистоценског леденог доба, а пејзаж је под великим утицајем глацијације. Са геолошке перспективе, земља има три главне поделе.
Горје и острва леже северно и западно од граничног раседа Хигхланда, који се протеже од Арана до Стоунхејвена. Овај део Шкотске углавном обухвата древне стене из камбријума и прекамбријума, које су подигнуте током касније каледонске орогенезе. Испресецан је магматским интрузијама новијег доба, чији су остаци формирали планинске масиве као што су Кернгормс и Скај Куилинс. У североисточном копну Шкотске елувијални процес стена који се догодии пре последњег леденог доба обликовао је већи део пејзажа.
Значајан изузетак од горе наведеног су фосилни слојеви старих црвених пешчара који се налазе углавном дуж обале Морај Фирт. Брда (хајлендс) су углавном планинско и овде се налазе највише надморске висине у Британији. Шкотска има преко 790 острва подељених у четири главне групе: Шетландска острва, Оркнијска острва и Унутрашњи Хебриди и Спољни Хебриди. Постоје бројне слатке воде укључујући Лох Ломонд и Лох Нес. Неки делови обале се састоје од ниских дина.
Централна низина је кланац која углавном обухвата палеозојске формације. Многи од ових седимената имају економски значај јер се овде налазе стене које садрже угаљ и гвожђе које су подстакле шкотску индустријску револуцију. Ово подручје је такође искусило интензиван вулканизам, а Arthur's Seat у Единбургу је остатак некада много већег вулкана. Ово подручје је релативно ниско.
Јужна висораван је низ брда од скоро дугачак, испресецан широким долинама. Лежи јужно од друге линије раседа која иде од Гирвана до Данбара. Геолошке основе углавном се састоје од силурских наслага постављених око 400 до 500 пре милиона година. Највиша тачка Јужне планине је Мерик са надморском висином од .Keay, J. & Keay, J. (1994) Collins Encyclopaedia of Scotland. У Јужној висоравни се налази највише село у Шкотској, Ванклокхед (430 метара знад нивоа мора).
Становништво Становништво Шкотске на попису из 2001. износило је 5.062.011. Број становника је постао на 5.295.400, највише у историји, на попису 2011. године. Најновија процена ОНС-а за средину 2019. била је 5.463.300.
На попису из 2011. године, 62% становништва Шкотске је навело свој национални идентитет као „само Шкотски “, 18% као „шкотски и британски“, 8% као „само Британци“, а 4% је изабрало „само други идентитет“..
Иако је Единбург главни град Шкотске, највећи град је Глазгов, који има нешто више од 584.000 становника. Конурбација Великог Глазгова, са популацијом од скоро 1,2 милиона, је простор где живи скоро четвртина становништва Шкотске. Централни појас је место где се налази већина главних градова, укључујући Глазгов, Единбург, Данди и Перт. Једини већи град Шкотске изван Централног појаса је Абердин. Шкотска низина је простор где живи 80% укупне популације.
Само приступачнија и већа острва остају насељена. Тренутно је мање од 90 и даље насељено. Јужне планине су у суштини руралне природе и доминирају пољопривредом и шумарством.Clapperton, C.M. (ed) (1983) Scotland: A New Study. Због стамбених проблема у Глазгову и Единбургу, пет нових градова је одређено између 1947. и 1966. године. То су Ист Килбрајд, Гленротс, Камбернолд, Ливингстон и Ирвине.
Имиграција од Другог светског рата дала је Глазгову, Единбургу и Дандију донела је јужноазијске заједнице. Процењује се да је 2011. у Шкотској живело 49.000 етнички Пакистанаца, што их чини највећом небелом етничком групом. Од проширења Европске уније више људи из централне и источне Европе преселило се у Шкотску, а попис из 2011. године показао је да у Шкотској живи 61.000 Пољака.The Pole Position (6 August 2005).