мини|250п|Наводњавање
Наводњавање представља хидротехничку меру за побољшање физичких особина земљишта додавањем воде, како би се постигла оптимална влага за време вегетације и тако постигао оптималан принос. Наводњавање се спроводи током једног дела вегетације или током целог вегетацијског периода. Вода се користи из водених токова, вештачких језера, извора или из пречишћених отпадних вода. Према начину претварања тока воде у капиларну воду у земљишту, постоје три методе наводњавања: површинско, подземно и кишење (орошавање).
Системи за наводњавање
Кап по кап
Систем „кап по кап“ ради по принципу равномерног и спорог наводњавање корена биљака,, Приступљено 19. 1. 2013. којим се постиже често наводњавање са малом количином воде и константним нивоом влажности земљишта., Приступљено 19. 1. 2013. Користи се за различите пољопривредне културе, са надземним или подземним развојем инсталације., Приступљено 19. 1. 2013. Подручје натопљено капљачем зависи од протока воде и типа земљишта, односно његове пропусности. Жељена површина натапања регулише се типом капљача и размаком између капаљки. Овај систем има више предности у односу на наводњавање распрскивачима. Вода је ефикасно искоришћена, пошто се додаје само тамо где је потребна, у непосредну близину корена биљке. Нагле промене у влажности ваздуха, немају негативни утицај на биљке. Не залива се околна површина, чиме је смањена могућност појаве корова.
Систем је релативно јефтин и лак за инсталацију, те не захтева посебно одржавање, осим правилног регулисања режима рада и додавање воде.
Историја thumb|250п|лево|Иригација на животињски погон, Горњи Египат, око 1846. године thumb|Мртво коло које је служило на наводњавање.„Мртво” јер је била потребна људска или животињска снага за покретање.
Археолошка истраживања су нашла евиденцију за постојање иригације на местима где природне падавине нису биле довољне за узгајање усева. Иригација на годишњој бази је била практикована у Месопотамијској равни, где су усеви били регуларно наводњавани током узгојне сезоне довођењем воде кроз мрежу малих канала формираних на пољу.Hill, Donald: A History of Engineering Древни Египћани су практиковали сливну иригацију користећи поплаве Нила за поплављивање земљишних парцела које су биле окружене насипима. Поплавна вода се држала све док се плодни седимент не би исталожио и затим би се вишак вратио у водоток.p19 Hill Постоји евиденција да је стари Египатски фараон Аменемхет -{III}- из дванаесте династије (око 1800. п. н. е.) користио природно језеро у Фајумској оази као резервоар за чување вишка воде за употребу током сушних сезона. Језеро је пуњено сваке године поплавним водама Нила.
thumb|250п|Млади инжењери рестаурирају и развијају стари Могулски иригациони систем током владавине цара Бахадура Шаха -{II}- Дравни Нубијци су развили форму иригације користећи уређај сличан воденом точку звани -{sakia}-. Са иригацијом се почело у Нубији у периоду између трећег и другог миленијума п. н. е. thumb|250п|Иригација у Тамил Наду, Индија
У подсахарској Африци иригација је досегла културе и цивилизације региона реке Нигера до првог и другог миленијума п. н. е, и била је базирана на влажним сезонама поплава и сакупљану воде.
Терасна иригација је евидентна у преколумбијској Америци, раној Сирији, Индији и Кини. У Зана долини Анда у Перуу, археолози су нашли остатке три иригациона канала. Они су радиоугљенично датирани на период 4. миленијума п. н. е., 3. миленијума п. н. е. и 9. века. Ови канали су најстарија евиденција примене наводњавања у Новом свету. Трагови канала који вероватно потичу из 5. миленијума п. н. е. су нађени испод канала из 4. миленијума п. н. е. Софистиковану иригацију и системе за чување воде је била развила цивилизација долине Инда у данашњем Пакистану и Северној Индији, укључујући резервоаре код Гирнара из око 3000. п. н. е. и раног иригационог система канала из око 2600. п. н. е.. International Association of Hydrological Sciences (International Association of Hydrological Sciences Press 2004). Пољопривреда великих размера је практикована и екстензивна мрежа канала је кориштена за наводњавање.
Кина thumb|250п|Унутрашњост карез тунела у Турпану, Синкјанг, Кина Најстарији познати хидраулички инжињери Кине су били Суеншу Ао (6. век п. н. е.) из периода Прољећа и Јесени и Симен Бао (5. век п. н. е.) из периода зараћених држава, оба од којих су радили на великим иригационим пројектима. У Сичуан региону који је припадао држави Ђин древне Кине, Дуђенгиански иригациони систем који је развио Ђински кинески хидролог и иригациони инжењер Ли Бинг је био изграђен 256. п. н. е. ради наводњавања огромне пољопривредне области, коју овај систем и данас снабдева водом. До 2. века, током династије Хан, Кинези су исто тако користили ланчане пумпе које су подизале воду са нижих елевација на више. Оне су биле покретане мануално ножним педалама, хидрауличким воденичким колима, или ротирајућим механичким точковима које су вукли волови.Needham, Volume 4, Part 2, 340-343. Вода је кориштена за јавне радове снабдевања водом урбаних стамбених четврти и дворских башти, али највише за наводњавање обрадивог земљишта каналима.Needham, Volume 4, Part 2, 33, 110.
Кореја У 15. веку у Кореји је 1441. дошло до изума првог мерача кише на свету, -{uryanggye}- (корејски:우량계). Изумитељ је био Жанг Јеонг-сил, корејски инжењер из династије Чосон, под активним надзором краља, Седжона Великог. Ови уређаји су били инсталирани у резервоарима за наводњавање као део националног система за мерење и сакупљање кишнице за пољопривредне сврхе. Помоћу овог инструмента, планери и фармери су могли да боље искористе информације прикупљене у истраживању.
Северна Америка thumb|250п|left|Иригациони јарак у округу Монтур (Пенсилванија)
Најранији познати пољопривредни систем канала за наводњавање у Сједињеним Државама потиче из периода између 1200. п. н. е. и 800. п. н. е. и откривен је у Марани, Аризона (у близини Тусона) 2009. године. Овај систем иригационих канала предатира Хохокамску културу за две хиљаде година и припадао је једној неидентификованој култури. У Северној Америци, Хохоками су били једина култура за коју је познато да је зависила од иригационих канала за наводњавање својих усева, и њихови иригациони системи су подржавали највећу популацију на југозападу континента до 1300. Хохоками су конструисали асортиман једноставних канала у комбинацији са бранама у различитим пољопривредним потезима. Између 7. и 14. века изградили су и одржавали велике мреже за наводњавање дуж нижег дела реке Сал и средњег дела реке Гил, који су по сложености упоредиви са онима који су кориштени у древним Блиском истоку, Египту и Кини. Они су конструисани коришћењем релативно једноставних алата за ископавање, без коришћења напредних инжењерских технологија, и остваривани су падови од неколико метара по миљи, уравнотежавајући ерозију и силтацију. Хохоками су култивирали низ сорти памука, дувана, кукуруза, пасуља и тикви, а жњали су и асортиман дивљих биљака. У каснијем периоду хронолошке секвенце Хохокама, они су такође користили екстензивне суве узгојне системе, првенствено за узгој агаве за храну и влакна. Њихово ослањање на пољопривредне стратегије засноване на каналима за наводњавање, које су виталне у њиховом мање гостољубивом пустињском окружењу и сушној клими, пружиле су основу за агрегацију руралног становништва у стабилне урбане центре..
Садашњи степен thumb|250п|Иригација земљишта у Панџабу (Пакистан)
Године 2000, 2.788.000 -{km²}- (689 милиона ари) плодног земљишта је било опремљено са иригационом инфраструктуром широм света. Око 68% ових површина је у Азији, 17% у Америкама, 9% у Европи, 5% у Африци и 1% у Океанији. Највеће непрекидне области са високом иригационом густином су:
У северној Индији и Пакистану дуж река Ганга и Инда У сливовима река Хајхе, Хуангхе и Јангцекјанг у Кини Дуж реке Нил у Египту и Судану У сливу река Мисисипи-Мисури, јужним Великим равницама, и деловима Калифорније
Мање иригационе области су присутне у скоро свим насељеним областима света.
Године 2008. је површна наводњаваног земљишта досегла процењени ново од око 3.245.566 -{km}-², што је скоро једнако укупној површини Индије.
Типови иригације Постоји неколико метода иригације. Они варирају по начину на који се вода испоручује биљкама. Циљ је да се вода примјењује на биљке што је равномерније могуће, тако да свака биљка има потребну количину воде, ни превише ни премало.
Површинска иригација
thumb|250п|Сливна поплавна иригација пшенице
Површинска иригација је најстарија форма иригације, која је била кориштена хиљадама година. У површинским иригационим системима, вода се креће преко површине пољопривредног земљишта, да би овлажила и инфилтрирала земљиште. Површинска иригација се може поделити у браздасту, гранично прелазну или сливну иригацију. Она се често назива поплавном иригацијом кад је иригација резултат плављења или блиског плављења обрадивог земљишта. Историјски, то је био најзаступљенији метод наводњавања пољопривредног земљишта и још увек се користи у многим деловима света.
Тамо где то нивои воде из извора наводњавања дозвољавају, нивои се контролишу насипима, обично учвршћеним земљом. Ово се често види на терасастим пиринчаним пољима, где се ова метода користи за поплаву или контролу нивоа воде у сваком одвојеном пољу. У неким случајевима вода се пумпа или подиже људском или животињском снагом до нивоа земље. Ефикасност употребе воде за површинско наводњавање је обично нижа од других облика наводњавања.
thumb|250п|лево|Иригација поплављеног стамбеног подручја у Фениксу, Аризона Површинска иригација се користи и за наводњавање априлака у појединим областима, на пример, у и ококони Финикса, Аризона. Иригациона област је окружена насипима и вода се испоручује према распореду који је поставио локални округ за наводњавање.
Микроиригација
thumb|250п|Наводњавање капањем – дејство млазнице за капање
Микроиригација, која се понекад назива локализованом иригацијом, иригацијом ниских запремина, или цурећом иригацијом је систем у коме се вода дистрибуира под ниским притиском кроз мрежу цеви, по унапред одређеном редоследу, и примењује у облику малих испуштања за сваку биљку или у њеног близини. У ову категорију иригационих метода спада традиционално наводњавање капањем индивидуалним емитерима, подповршинска капајућа иригација, наводњавање микропрскањем, и наводњавање мини фонтанским уређајем.
Наводњавање капањем thumb|250п|left|Распоред и делови система за наводњавање капањем
thumb|250п|Микро-прскалица
Накапљавајућа (или микро) иригација, такође позната као влажећа иригација, функционише као што њено име сугерише. У овом систему вода пада кап по кап непосредно на позицију корена. Вода се испоручује на или у близини зоне корена биљки, кап по кап. Овај метод може да буде најефективнији метод иригације у смислу потрошње воде, ако се коректно спроводи, јер се минимизују евапорација и одливи. Водена ефикасност у пољу при примени наводњавања капањем је типично у опсегу од 80 до 90% кад се адекватно примењује.
У модерној пољопривреди, наводњавање капањем се често комбинује са пластичним загртањем, чиме се даље редукује евапорација, и исто тако је начин испоруке ђубрива. Тај процес је познат као фертигација.