Белизе () мала је тропска држава у Средњој Америци. Главни град ове државе је Белмопан са 16.451 становника (подаци из 2010. године), док је највећи град који се налази на обали Карипског мора, Белизе са 57.169 становника. Белизе се граничи са Мексиком на северу и Гватемалом на западу и југу, док је на истоку Карипско море. Заузима територију од 22.966 km² и има 347.369 становника по процени из 2015. године. Стопа раста становништва од 1,87% годишње (по процени за 2018. годину) је друга највиша у региону и једна од највиших на западној хемисфери.
Цивилизација Маја проширила се на подручје Белиза између 1500. године п. н. е. и 300 године, и цветала је до око 1200 године. Европски контакт почео је 1502. године када је Кристифор Колумбо пловио дуж Хондурашког залива. Европско истраживање започели су енглески досељеници 1638. године. Овај период обележиле су и Шпанија и Велика Британија, обе од којих су сматрале да имају право на земљу све док Британија није победила Шпанију у Бици код Сент Џорџ Каја (1798). Ова област је британска колонија 1840. године, позната као Британски Хондурас, а крунска колонија 1862. Независност од Уједињеног Краљевства је остварена 21. септембра 1981.
Белизе има разноврсно друштво сачињено од многих култура и језика који одражавају његову богату историју. Енглески је службени језик Белиза, док је белизејски креолски најчешћи народни језик, који је матерњи језик преко трећине становништва. Преко половине становништва је вишејезично, а шпански је други најчешћи говорни језик. Белизе је познат по Септембарским прославама, обимним баријерским коралним гребенима и пунта музици.
Мноштво копнених и морских врста Белиза и разноликост екосистема дају му кључно место у глобално значајном Мезоамеричком биолошком коридору. Белизе се сматра централноамеричком и карипском нацијом која је снажно везана и за америчку и за карипску регију. Ова земља је члан Карипске заједнице (-{CARICOM}-), Заједнице латиноамеричких и карипских држава (-{CELAC}-) и Централноамеричког система интеграције (-{SICA}-). Она је једине земље која има пуно чланство у све три регионалне организације. Белизе је крунска земља Комонвелта са краљем Чарлсом III као монархом и шефом државе.
Историја
Рана историја Цивилизација Маја појавила се пре најмање три миленијума у равничарском подручју полуострва Јукатан и на југу, на подручју данашњег југоисточног Мексика, Белизеа, Гватемале и западног Хондураса. Многи аспекти ове културе опстају на овом подручју, упркос скоро 500 година европске доминације. Пре око 2500. године пре нове ере, неки ловачки и сточни фондови настанили су се у малим пољопривредним селима; припитомили су усеве попут кукуруза, пасуља, тиквица и чили паприке.
Богатство језика и супкултура развијено је у оквиру основне културе Маја. Између око 2500. п. н. е. и 250. године нове ере настале су основне институције цивилизације Маја. (PDF). Library of Congress Federal Research Division.
Цивилизација Маја мини|272x272пиксел|"El Castillo" у месту Xunantunich Цивилизација Маја проширила се територијом данашњег Белизеа око 1500. п. н. е. и цветала је тамо отприлике до 900. године нове ере. Забележена историја средњег и јужног региона усредсређена је на Каракол, урбано политичко средиште које је могло подржати преко 140 000 људи. Северно од планина Маја, најважнији политички центар био је Ламанаи. У касној класичној ери цивилизације Маја (600–1000 АД), процењује се да је 400 000 до 1 000 000 људи насељавало подручје данашњег Белизеа.
Када су шпански истраживачи стигли у 16. веку, подручје данашњег Белизеа обухватало је три различите територије Маја:
Покрајина Четумал, која је обухватала подручје око залива Корозал Провинција Џулуиникоб, која је обухватала подручје између Нове реке и реке Сибун, западно од Типуа јужна територија под контролом Манче К'ол Маја, која обухвата подручје између реке Мајмун и реке Сарстун.
Рани колонијални период Шпански конкистадори истражили су земљу и прогласили је делом Шпанског царства, али је нису успели да населе због недостатка ресурса и непријатељских племена Јукатана. мини|225x225пиксел|Застава Британског Хондураса (1919—1981), сада Белизе. Енглески гусари су спорадично посетили обалу данашњег Белизеа, тражећи заштићени регион из ког би могли да нападну шпанске бродове и посеку дрвеће балвана. Прво британско стално насеље основано је око 1716. године у тадашњем округу Белизе, а током 18. века успоставило је систем који је користио црне робове за сечу дрвећа од сече. Ово је дало драгоцено средство за учвршћивање боја за одећу, и био је један од првих начина за постизање брзе црне боје пре појаве вештачких боја. Шпанци су британским насељеницима дали право да заузму подручје и посеку дрво у замену за њихову помоћ у сузбијању пиратерије.
Британци су први пут именовали надређеног над подручјем Белизеа 1786. Пре тога британска влада није признала насеље као колонију из страха да не изазове шпански напад. Кашњење владиног надзора омогућило је насељеницима да успоставе своје законе и облике владавине. Током овог периода, неколико успешних насељеника стекло је контролу над локалним законодавством, познатим као Јавни скуп, као и над већином земље и дрвећа у насељу.
Током читавог 18. века, Шпанци су нападали Белизе сваки пут када је избио рат са Британијом. Битка- Battle of St. George's Caye била је последње од таквих војних ангажмана, 1798. године, између шпанске флоте и мале снаге Бајмена (Бајмени су први европски досељеници) и њихових робова. Од 3. до 5. септембра, Шпанци су покушали да се пробију кроз плићак Монтего Каје, али су их бранитељи блокирали. Последњи покушај Шпаније догодио се 10. септембра, када су Бајмени одбили шпанску флоту у кратком времену, без познатих жртава ни на једној страни. Годишњица битке проглашена је националним празником у Белизеу и слави се у знак сећања на „прве Белизејце“ и одбрану њихове територије.Swift, Keith (1 September 2009). "St. George's Caye Declared a Historic Site". News 7 Belize.
Као део Британске империје Почетком 19. века, Британци су покушали да реформишу насељенике, претећи да ће обуставити јавни састанак уколико се не придржавају владиних упутстава за потпуно уклањање ропства. После генерације препирки, ропство је укинуто у Британском царству 1833. године."3° & 4° Gulielmi IV, cap. LXXIII An Act for the Abolition of Slavery throughout the British Colonies; for promoting the Industry of the manumitted Slaves; and for compensating the Persons hitherto entitled to the Services of such Slaves". Retrieved 14 August 2015. Као резултат способности њихових робова у раду на вађењу махагонија, власници у британском Хондурасу су у просеку добили надокнаду од 53,69 фунти по робу, што је највећи износ плаћен на било којој британској територији.
Међутим, крај ропства мало је променио радне услове бивших робова ако су остали при својој трговини. Низ институција ограничавао је могућност појединаца да купују земљу, у систему дуга и пеонажа. Некадашњи "екстра специјални" секачи махагонија или балвана потпомогли су рано одређивање капацитета (а тиме и ограничења) људи афричког порекла у колонији. Будући да је мала елита контролисала земљу и трговину насеља, бивши робови нису имали другог избора него да наставе да раде на сечи дрва.
1836. године, након ослобађања Средње Америке од шпанске владавине, Британци су затражили право да управљају регионом. 1862. године Велика Британија га је формално прогласила Британском крунском колонијом, подређеном Јамајци, и назвала Британски Хондурас.
Као колонија, Белизе је почео да привлачи британске инвеститоре. Међу британским фирмама које су доминирале колонијом крајем 19. века била је компанија Белизе Естате анд Продуце, која је на крају стекла половину целокупне земље у приватном власништву и на крају елиминисала пеонаж. Утицај компаније Белизе Естате делимично објашњава ослањање колоније на трговину махагонијем током остатка 19. века и прве половине 20. века.
Велика депресија 1930-их проузроковала је скоро колапс економије колоније, док је британска потражња за дрветом нагло падала. Ефекте широко распрострањене незапослености погоршао је разорни ураган који је задесио колонију 1931. године. Перцепције владиног напора за помоћ погоршане су одбијањем легализације синдиката или увођења минималне зараде. Економски услови су се побољшали током Другог светског рата, јер су многи мушкарци из Белизеа ушли у оружане снаге или на други начин допринели ратним напорима.
Након рата, економија колоније је стагнирала. Одлука Британије да обезвреди британски хондурашки долар 1949. погоршала је економске услове и довела до стварања Народног одбора који је тражио независност. Наследник Народног одбора, Народна уједињена странка (ПУП), тражио је уставне реформе којима су бирачка права проширена на све пунолетне особе. Први избори на општем изборном праву одржани су 1954. године и на њима је одлучујуће победио ПУП, започињући период од три деценије у којем је ПУП доминирао политиком земље. Про-независни активиста Џорџ Кејдл Прајс постао је вођа ПУП-а 1956. године, а ефективни шеф владе 1961. године, а на тој функцији би био под разним насловима до 1984. године.
Према новом уставу, Британија је одобрила самоуправу британском Хондурасу 1964. Дана 1. јуна 1973, британски Хондурас је званично преименован у Белизе.CARICOM – Member Country Profile – BELIZE Archived 19 March 2015 at the Wayback Machine, Caribbean Community. (accessed 23 June 2015) Напредак ка независности омео је, међутим, гватемалски захтев за суверенитет над територијом Белизеа.
Независна држава Независност је Белизеу додељена 21. септембра 1981. Гватемала је одбила да призна нову државу због дугог територијалног спора са британском колонијом, тврдећи да је Белизе припадао Гватемали. Око 1.500 британских војника остало је у Белизеу како би одвратило све могуће упаде.. GPO for the Library of Congress.
Након проглашења независности, Џорџ Прајс (Уједињена странка народа) постаје премијер Белизеа. После избора 1984, на његово место долази Мануел Ескивел (Уједињена демократска странка), који је поново изабран 1989. године. Гватемала оспорава независност нове државе и признаје је тек у септембру 1991. У априлу 1993, потписан је Споразум о ненападању и у мају, исте године, најављено је повлачење британског гарнизона. Мануел Ескивел је опет на власти од 1993. од 1998. године.
Белизе је мала земља која по култури припада англофонским Карибима. Држава настоји да успостави добре односе са суседима у Средњој Америци и да превазиђе унутрашње проблеме везане за долазак избеглица, који представљају велики терет за њена скромна средства. После одласка британске војске 1994. године, развија се привреда (пољопривреда и туризам), а животни стандард становништва знатно се побољшава.
Географија мини|286x286пиксел|Обала Белизеа. Белизе је на карипској обали северне Централне Америке. На северу дели границу са мексичком државом Кујатана Ру, на западу са гватемалским департманом Петен, а на југу са гватемалским департманом Изабал. Источно у Карипском мору, други по дужини корални гребен на свету бочно прекрива већи део од претежно мочварне обале."Move to Belize Guide". Belize Travel Guide. March 2012. Archived from the original on 21 October 2012. Површина државе износи , површина нешто већа од Салвадора, Израела, Њу Џерзија или Велса. Много лагуна дуж обала и у северној унутрашњости смањује стварну површину земљишта на . То је једина држава Средње Америке која нема пацифичку обалу.
Белизе је обликован као правоугаоник који се протеже око север-југ и око исток-запад, са укупном дужином копнене границе од . Валовити токови две реке, Хондо и Сарстун, дефинишу већи део северне и јужне границе земље. Западна граница не прати природне одлике и пролази север-југ кроз низинску шуму и висоравни.