Мигрена

Мигрена је хронична, функционална, васкуларна, пароксизмална главобоља која се јавља периодично, најчешће у једној половини главе. Реч потиче из грчког ἡμικρανία (хемикранија), „бол на једној страни главе“, од ἡμι- (хеми-), „половина“, и κρανίον (кранион), „лобања“. Мигрена спада у групу неуролошких обољења, карактеристичних за око 10% популације, три пута чешће код жена него код мушкараца. -{on Perseus}-

Мигренични бол је често праћен симптоми; мучнине, повраћања, поремећаја вида и звука (фотофобија/тинитус), и другим симптомима који су најчешће повезани са бројним реакцијама од стране аутономног нервног система. Карактеристика мигренозних главобоља је да се пре напада, у око једне трећине случајева, јавља такозвана аура (пролазни визуелни, сензорни, језички или моторни поремећај који сигнализира да ће главобоља убрзо после ње наступити).

Мигренична главобоља је обично једнострана (само у једној половини главе) и по природи пулсирајућа, и најчешће траје од 2 до 72 часа. Бол се углавном погоршава приликом физичке активности.

Претпоставља се да мигрена настаје под утицајем бројних генетских и фактора животне средине. У око две трећине случајева мигрена је наследна болест. Променљиви ниво и однос хормона такође игра значајну улогу у развју мигрене која у детињству чешће погађа дечаке него девојчице у периоду пубертета, али и око два до три пута више жене него мушкарце, у средњем животном добу. Склоност ка нападима мигрене је најчешће мања током трудноће. Иако тачан механизам мигрене није познат, претпоставља се да главну улогу у њеном настанку имају неуроваскуларни поремећаји. Примарна теорија се односи на повећану раздражљивост мождане коре и абнормалну контролу бола неурона у тригеминалном језгру можданог стабла.

Терапија мигрене заснива се на примени аналгетика, као што су ибупрофен и ацетаминофен који треба да отклоне главобољу, антиеметика против мучнине и избегавању контакта са провоцирајућим факторима-окидач има. Посебни лекови, као што су триптани или ерготамини, могу користити они болесници код којих не делују стандардни аналгетици.

Историјат мини|Главобоља, Џорџ Крујкшанк (1819) Први описи мигрене сежу дубоко у прошлост. У историји медицине први описи мигрене, као мигреничног синдрома који се повремено јавља, налазимо у једној поеми у Месопотамији, из 3000. п. н. е., у којој:Vida Demarin, Marija Bošnjak Pašić, Migrena Klinika za neurologiju KB "Sestre Milosrdnice" Zagreb,

Један од описа мигрене налази се у Еберсовом папирусу, насталом око 1200. п. н. е. у старом Египту.

Отац модерне медицине, Хипократ (460. и 370.  п. н. е., ) описао је мигрену на начин који је умногоме сличи каснијим модерним описима (...као поремећај вида, праћен болом у једној половини главе и и делимично олакшање које се јавља након повраћања. ).

Целзијус је 30. године после Христа, описао мигренозну главобољу као хронично стање, које траје целога живота. У истом веку око 80. године после Христа Аретеј из Кападокије први користи реч "хемикранија", којом је жело да означи појаву главобоље код мигрене само у једној страни главе, но тек је Гален из Пергамона (131. до 201. године после Христа) уочио јасну разлику између мигрене и осталих врста главобоље и употребљавао израз хемикранија да опише врло болни поремећај који захвата отприлике половину главе, било леву, било десну. Он је такође био мишљења да бол потиче од менинга и крвних судова главе. Из речи хемикранијум - бол у половини главе - изведено је касније и сам назив мигрена.

мини|Лобања из Гвозденог доба. Опсег отвора на лобањи је окружен растућим новим коштаним ткивом, што означава да је особа преживела операцију.

У опису из другог века, Аретеуса из Кападокије главобоље се деле на три типа: цефалалгију, цефалеу и хетерокранију.

Луј Хијацинт Томас, француски библиотркар, је 1887. први је поделио мигрену на два типа која се и сада користе - мигрена са ауром (-{migraine ophthalmique}-) и мигрена без ауре (-{migraine vulgaire}-).

Трепанација, намерно бушење рупе на костима лобањи, примењивало се до 7.000 п. н. е. у лечењу многих процеса у глави па и мигрене. Иако су понекад неки људи преживели, многи би умрли од последица трауме или инфекције. Веровало се да делује тако што „пушта зле духове да побегну“. Вилијам Харви је препоручио трепанацију као лечење за мигрену у 17. веку.

И поред бројних покушаја лечења мигрене, све до 1868. није се користила супстанца за коју се могло рећи да је делотворна , све до открића супстанце из гљивица ергот из које је 1918. издвојен ерготамин. Лек Метисергид развијен је 1959. и био је први триптан, након кога је суматриптан развијен 1988.

Тек током 20. века након бројних валидних студија пронађене су и потврђене делотворне превентивне мере.

Епидемиологија мини|Година живота у односу на неспособност за рад због мигрене по 100.000 становника у 2002. г. На глобалном нивоу акутни облик мигрена погађа више од 10% људи. Хронични облик мигрена јавља се код око 1,4 до 2,2% становника Земље.

У САД, сваке године око 6% мушкараца и 18% и жена оболи од мигрене, са доживотним ризиком од око 18% и 43%.

У Европи мигрене погађа 12–28% људи у неком тренутку живота, и то око 6–15% одрасли мушкарци а 14–35% одрасле жене, код којих се напади мигрене јављају најмање једном годишње. У Европи од мигрене тренутно болује најмање 65.000.000 људи, што има за последицу милионе изгубљених радних дана. Зато мигрена не представља само значајан здравствени, већ и социјално–економски проблем у многим развијеним земљама света. Стопе мигрене су нешто ниже у Азији и Африци, него у западним земљама Европе и Америке. мини|лево|Случајеви мигрене према полу и годинама Скоро сваке године број оболелих од мигрене се мења јер у великој мери болест постаје све учесталија код особа млађег узраста између 15. и 24. године као и код особа у средњем животном добу између 35 и 45 година.

Код деце пре пубертета око 1,7% 7 годишњака и 3,9% деце између 7 и 15 година оболи од мигрене, при чему се ово стање мало чешће јавља код дечака пре пубертета.

Током адолесценције мигрена постаје учесталија код тинејџерки и задржава тај тренд током остатка живота, са два пута учесталијим јављањем код старијих жена него код старијих мушкараца.

Код жена, мигрена без ауре чешћа је него мигрене са ауром, док се код мушкараца оба типа мигрене јавља са сличном учесталошћу.

Током пременопаузе симптоми мигрене се често погоршавају пре него што им се смањи учесталост јављања. Иако симптоми нестају код око две трећине старијих, ипак мигрена остаје код око 3 до 10% особа и након менопаузе.

Велики број славних људи из јавног и културног живота, уметности, науке патило од мигрене - Јулије Цезар, Шопен, Чајковски, Мадам Помпадур, Едгар Алан Пое, Толстој, Карл Маркс, Алфред Нобел, Ниче, Томас Џеферсон, Сигмунд Фројд ...

Етиологија Према разним извештајима, мигрене могу бити изазване одређеним окидачима у мањем или већем броју случајева. Много тога се означава окидачима, ма колико да су јачина и значај ових веза непоуздани. Окидач се може јавити до 24 часа пре настанка симптома.

Основни узрок појаве мигрене је непознат, ма колико се веровало да има везе са комбинацијом фактора средине и генетике.

Тип личности Бројни аутори у својим истраживањима наводе да се мигрена чешће јавља код одређеног типа особа (мада то није правило), нпр код посебно интелигентних, амбициозних, преосетљивих, темпераментних, особа, са превише обавеза које настоје да заврше у кратком року.

Иако се верује да су мигрене чешће код оних са високом интелигенцијом, изгледа да ово није сасвим тачно. Стрес Стрес као један од важан фактор у настајању напада мигрене, често се описује у многим изворима. То потврђују чињеницом да се мигрена јавља за време викенда, када се болесник може опустити, али због одређених подсвесних механизмима то му не полази од руке.

Најчешће се као стресни механизми навод глад и премор (они подједнако доприносе и појави тензионих главобоља).

Време као метеоролошка појава Такође у бројним изворима описују се промене временског фронта (посебно јужно и влажно време) као један од фактора који погодују настанку напада мигрене. Прекомерно излагање врућини и сунцу, односно хладноћи такође се наводи као један од фактора. Мада је закључено да су крајњи докази у погледу утицаја потенцијалних окидача у затвореном простору и спољашњој средини недовољно квалитетни, болесницима са мигреном саветују се превентивне мере у погледу квалитета ваздуха и осветљења у затвореном простору. Иако се некада веровало да су мигрене чешће код оних са високом интелигенцијом, изгледа да ово није тачно.

Хормонски утицаји Хормонски утицаји код жена често се описују као могући узроци мигрене. Мигрене се чешће јављају у периоду око менструација. Такође играју улогу и неки други хормонални утицаји, као што су менарха, употреба оралне контрацепције, трудноћа, перименопауза и менопауза. Чини се да ови хормонални утицаји имају значајнију улогу код мигрене без ауре. За мигрене је карактеристично да се не јављају током другог и трећег триместра или после менопаузе.

Исхрана Унос поједине врсте хране погодују настанку мигрене, нпр чоколада, сиреви, посебно они зрелији, кафа, алкохолна пића (нпр. црно вино), осцилације шећера у крви ( посебно код дијета за мршављење). На основу истраживања исхрана као покретачки механизам, уочено је да се докази већином базирају на субјективној процени и нису довољно чврсти да би потврдили или оповргли било који окидач. Што се тиче неких специфичних агенаса, чини се да нема доказа о утицају тирамина на мигрену, и мада се моносодијум глутамат (МСГ) често помиње као дијететски окидач, нема чврстих доказа који ово подржавају.

Злоупотреба дувана Пушење је такође један од доказаних фактора у настанку напада мигрене. Неправилан режим одмора и сна.

Недовољно одмарање, непроспаване ноћи, предуго гледање телевизије или други светлосни стимулуси (рачунари, лајтшоу), као и било који други фактори који могу довести до дисхармоније и нарушити животну хармонију могу бити окидачки механизми за појаву напада мигрене.

Наслеђе У око две трећине болесника у историји болести постоје подаци о породичној склоности, али се ретко јављају као последица дефекта само једног гена.

Студије близанаца показују да генетика утиче 34 до 51% на вероватноћу развоја мигренских главобоља. Ова генетска повезаност је јача код мигрена са ауром него код оних без ауре. Известан број специфичних варијација гена повећава ризик у мањој или средњој мери.

Поремећаји у једном гену који доводе до појаве мигрена су ретки. Једна од таквих мигрена је позната под називом породична хемиплегична мигрена, тип мигрене са ауром, која се наслеђује на аутозомно доминантан начин. Ови поремећаји су у вези са варијацијама у генетским кодовима за протеине укључене у јонски транспорт. Други генетски поремећај који изазива мигрену је -{CADASIL}- синдром или церебрална аутозомно доминантна артериопатија са субкортикалним инфарктима и леукоенцефалопатијом.

Најчешће не постоји правило о узрочним механизмима и зато је код сваке особе најчешће присутан други фактор, односно, што је много чешће) комбинације више њих. Мада је у великом броју случајева упркос детаљне дијагностике, не може тачно установити шта је узроковало напад мигрене.

Мигрена је доброћудна понављајућа главобоља која није симптом других болести, са потпуним одсуством симптома између два напада. Првобитно се сматрало да мигрена почиње у пубертету и завршава у менопаузи код жена, а у педесетим годинама код мушкараца. Међутим истраживања су показала да она најчешће може почети у детињству и трајати до седамдесете године живота. Већина људи који болују од мигрене најчешће први напад мигрене доживи пре двадесете године живота, а отприлике један од осам, пре десете године. Ретко се мигрена по први пута може јавити након педесете године живота.

Клиничка слика