Иван Рибар (Вукманић, код Карловца, 21. јануар 1881 — Загреб, 2. фебруар 1968) био је хрватски и југословенски политичар из времена Аустроугарске, Краљевине СХС и ФНР Југославије, учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе и јунак социјалистичког рада.
Право је студирао у Бечу, Прагу и Загребу. Током студија политички се ангажовао међу хрватском националном омладином. Након дипломирања, био је један од оснивача Хрватске напредне демократске странке (ХНДС), која је била део Хрватско-српске коалиције. Стекао је докторат из области права. Од 1907. живео је у Ђакову, где је радио као адвокат и политички деловао. У Загребу је 1909. је докторирао право, а 1913. је изабран за заступника у Хрватском сабору. Био је делегат у Парламенту Краљевине Угарске у Будимпешти. Борио се против германофилске политике и залагао се за јединство Хрвата и Срба, као и стварање југословенске државе.
За време Првог светског рата, мобилисан је у Аустроугарску војску. Најпре се налазио у источној Босни, а потом у Галицији на руском фронту. Од 1915. поново је учествовао у раду Хрватског сабора, а октобра 1918. у стварању Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба. Марта 1919. изабран је за потпредседника Привременог народног представништва Краљевине СХС. Исте године приступио је Југословенској демократској странци (ЈДС). Након првих избора, од децембра 1920. до октобра 1922. био је председник Уставотворне скупштине.
Приликом расцепа у Демократској странци, подржао је Љубу Давидовића и његову политику новог „народног споразума”, а након увођења Шестојануарске диктатуре, 1929. године, налазио се у опозицији. Активно се бавио адвокатуром и пред судом бранио многе познате комунисте. Био је друштвено активан и учествовао у раду Соколског друштва. Од 1935. залагао се за политику народног фронта и вршио политичку агитацију, због чега је 1938. искључен из странке. Потом је формирао сопствену групу Демократску левицу, која је сарађивала са левим земљорадницима, републиканцима и другим опозиционим странкама и групама, међу којима и илегалном Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), с обзиром да му је старији син Иво Лола био комуниста и секретар Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Од 1939. био је председник Друштва пријатеља СССР.
Након окупације Југославије, 1941. илегално је боравио у Београду до лета 1942. када се пребацио у Загреб, одакле је у јесен исте године отишао у Босну, где је ступио у партизане. Новембра 1942. на Првом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) изабран је за председника његовог Извршног одбора. Током 1943. учествовао је у борбама на Неретви и Сутјесци. Новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а изабран је за председника његовог Председништва. Августа 1945. постао је председник Председништва Привремене народне скупштине. Од јануара 1946. до јануара 1953. био је председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ (шеф државе). Био је члан Председништва Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ). Објавио је четири књиге Записа и три мемоарске књиге.
Године 1961. повукао се из активне политике. Преминуо је 2. фебруара 1968. године у војној болници у Загребу. Сахрањен је на Мирогоју. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других одликовања, међу којима су два Ордена југословенске заставе са лентом. Орденом јунака социјалистичког рада одликован је 1961. године.
У току Народноослободилачко рата (НОР), у јесен 1943, у размаку од месец дана, погинула су му оба сина — Иво Лола (1916—1943) и Јурица (1918—1943), а наредне године и прва супруга Тоница (1882—1944).
Биографија Рођен је у 21. јануара 1881. у селу Вукманићу, код Карловца. Његов отац Андрија (1853—1940) био је из оближњег села Рибари, где је одрастао у великој породичној задрузи, чији је старешина био његов отац Јосип. После завршене основне и средње школе, похађао је Учитељску школу (препарандију) у Петрињи, а након њеног завршетка службовао је у Вукманићу. Овде се оженио Емилијом Пинтар (1855—1922), званом Милка, ћерком Ивана Пинтара, учитеља и управитеља средње реалке у Рековцу. У браку су изродили четворо деце — Андрију (1879—1951), Ивана, Марицу (1882—1952) и Милана (1894—1984). Основну школу Иван Рибар је похађао у родном месту, где му је учитељ био његов отац. Поред хрватске, ову школу похађала су и деца из оближњих српских села, која су припадала тадашњој општини Вукманић. Како је био пројугословенски оријентисан, његов отац је своју децу, као и ученике, учио да су Хрвати и Срби, два братска народа.
Након завршене основне школе, Иван и његов старији брат, похађали су гимназију у Карловцу. Како отац није имао средстава да школује сву децу, они су током школовања у Карловцу морали сами зарађивати за живот. Радили су разне физичке послове и давали додатне часове слабијим ученицима, из богатијих кућа. Као ученик гимназије, активно се бавио писањем — песама, новела, причи и приповетки, а интересовао се и за стране језике. Поред писања, активно се бавио спортом и гимнастиком. Како је добро знао немачки језик, преплатио се на Рекламну библиотеку и преко ње читао значајна дела светске књижевности. Са другим ученицима, учествовао је у оснивању литерарне и музичке секције, а предавачи на овим секцијама били су Светозар Прибићевић, Стјепан Радић, Силвије Страхимир Крањчевић и др.
Студије и почетак политичке активности У вишим разредима гимназије, учио је стенографију, па се након матуре 1899. и положеног државног испита из стенографије и запослио као стенограф при Хрватском сабору у Загребу и Далматинском сабору у Задру. Рад у овим саборима омогућио му је да упозна најистакнутије политичке личности тога доба, али и финансијску подршку да исте године упише право на Универзитету у Бечу, где се прикључио групи национално опредељених хрватских студената. Из Беча је прешао на Универзитет у Прагу, где је слушао предавања професора Томаша Масарика, каснијег првог председника Чехословачке. Масарик, који је предавао социологију, оставио је на њега велики утицај, па је одлазио да слуша његова предавања о реалистичној народној политици и изван факултета. Из Прага се вратио у Загреб, где је наставио студије, али и почео са политичком активношћу. Био је један од агитатора реалне народне политике уперене против бана Куена Хедерварија, који је од 1883. управљао Краљевином Хрватском и Славонијом и спроводио проугарску политику. Маја 1903. учествовао је у Загребу на масовним демонстрацијама против бана, након којих је Хедервари премештен на функцију премијера Краљевине Угарске. Припадао је хрватској напредној омладини и активно учествовао у свим акцијама против „мађарона”, али и „франковаца”, односно чланова Чисте странке права (ЧСП), коју је предводио Јосип Франк и која се борила против уједињења јужнословенских народа. Један је од оснивача Хрватске напредне демократске странке (ХНДС), која је настала јуна 1906. уједињењем Хрватске напредне странке (ХНС) из Загреба и Демократске странке (ДС) из Сплита. Ова странка била је део Хрватско-српске коалиције, створене децембра 1905, која се борила за народно јединство Хрвата и Срба и против владајуће германофилске политике.
Након дипломирања на Правном факултету у Загребу, 1904. отишао је на одслужење једногодишњег војног рока у Аустроугарску војску. Служио је најпре у Бечу, а потом у Ријеци. По повратку из војске 1906, као члан Хрватско-српске коалиције, јавно је иступао пред сељацима на политичким зборовима на Кордуну и позивао их да гласају за кандидате ове коалиције на изборима за Сабор. Из политичких разлога, одбио је чиновничку службу у државном апарату Аустроугарске и отишао у адвокате. Након завршеног приправничког стажа, постао је самостални адвокат, а по налогу Хрватске демократске напредне странке, преселио се 1907. у Славонију. У Ђакову, седишту Ђаковачко-сремске бискупије, тада је нагло нарастао клерикализам па је руководство странке тамо упутило Рибара како би радио на организовању и ширењу странке. Упркос одређеним политичким сметњама, убрзо је као адвокат постао популаран у Ђакову и околини. Поред политике и адвокатуре, био је активан и на просветно-културном пољу, али и као спортиста у Соколу, а касније и старешина Соколског друштва. Један од оснивача и први председник првог фудбалског клуба у Ђакову. Такође, бавио се и новинарством и био главни уредник Ђаковачких хрватских пучких новина. Право је докторирао је 1909. у Загребу.
Политичка активност до 1918. Његова политичка активност у Ђакову била је веома жива, посебно од 1910. када је у овде дошао нови бискуп Иван Крапац, присталица проугарске политике, који је подржавао режим бана Николе Томашића и активно сарађивао са политичарем Ловором Радичевићем, отвореним заступником „мађаронске” политике. У Ђаковачким пучким новинама оштро је нападао Крапца и Радичевића као експоненте Томашићевог режима, због чега је у листу ђаковачког капитола називан „безверцем”, „безбожником”, „отпадником од цркве” и др. Упркос оптужбама од цркве, његов углед код народа је растао, а његови зборови били су добро посећени. Са другим првацима Хрватско-српске коалиције, током 1912. активно је учествовао у борби против реакционарног режима бана и краљевског комесара Славка Цуваја, који је одмах по доласку на дужност распустио Хрватски сабор и завео апсолутизам. После два неуспешна атентата, Цувај је крајем 1912. повучен из Загреба, а нова чиновничка влада расписала је изборе за Хрватски сабор. Како би приликом избора за народног заступника победиле владиног кандидата, опозиционе странке у Ђакову су истицале заједничког кандидата. На изборима децембра 1911, опозициони кандидат био је Антон Шварцмајер, али није успео да победи владиног кандидата Ловру Радичевића. Приликом припрема за нове изборе 1913. Хрватско-српска коалиција је у ђаковачком котару за свог кандидата предложила Ивана Рибара, а његову кандидатуру подржали су и локални одбори Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније (СДСХиС) и Странке права (СП). Група конзервативаца била је незадовољна избором заједничког кандидата, па је Шварцмајер отпутовао у Загреб и од барона Владимира Николића Подринског добио подршку да буде заједнички кандидат удружених опозиционих странака у ђаковачком срезу. Имајући подршку народа, али и одређених политичких кругова, посебно социјалдемократа, Рибар се тада, упркос противљењу руководства Хрватско-српске коалиције, кандидовао као независни кандидат. На изборима, одржаним децембра 1913, освојио је највише гласова и победио и владиног и опозиционог кандидата.
лево|мини|200п|Кућа у Ђакову у којој је 1910—1923. становао Иван Рибар са породицом Након избора за народног заступника, руководство Хрватско-српске коалиције прихватило га је као свог заступника, па је на првој седници сабора 20. децембра 1913. изабран за првог секретара председника Хрватског сабора Богдана Медаковића. У Сабору је поред функције заступника и секретара председника, обављао и дужности привременог саборског бележника, члана Одбора за петиције и притужбе, као и члана депутације за обнову финансијске нагодбе. Са председником и потпредседником Хрватског земаљског сабора налазио се почетком 1914. у аудијенцији код цара Фрање Јосифа. Као један од најмлађих заступника, али и заступник који је независно изабран, није се у потпуности саглашавао са политиком Хрватско-српске коалиције, већ је у одређеној дози задржао сопствени политички став, па је једини од заступника стао у одбрану прогоњене социјалистичке штампе приликом доношења Закона о штампи. Као саборски заступник, био је један од делегата који су Хрватски земаљски сабор заступали у заједничком парламенту Краљевине Угарске у Будимпешти, где је све до 1918. заступао политичку линију Хрватско-српске коалиције и јединства хрватског и српског народа.