Павле Ђуришић (Подгорица, 9. јул 1907 — Стара Градишка, 21. април 1945) био је српски официр Југословенске војске из Црне Горе, који је постао четнички војвода и предводио значајни дио црногорских четника током Другог свјетског рата. Истакао се и постао један од главних команданата устанка против Италијана у Црној Гори у јулу 1941, али је касније сарађивао са Италијанима против партизана које је предводила КПЈ и Хрватских оружаних снага НДХ. Његове снаге су извршиле неколико масакара над муслиманским становништвом Босне, Херцеговине и Санџака и учествовале у противпартизанској операцији Вајс заједно са италијанским снагама 1943. Нијемци су га заробили у мају 1943, али је Ђуришић побјегао, да би га поново ухватили.

Након капитулације Италије, Нијемци су га ослободили и Ђуришић је почео сарађивати са њима и српском марионетском владом. Уз помоћ Нијемаца, Милана Недића и Димитрија Љотића, основао је Црногорски добровољачки корпус 1944. Ђуришић је убијен вероватно 21. априла 1945. године у логору Стара Градишка послије битке на Љевче пољу, након што су га заробили припадници Хрватских оружаних снага код Бање Луке, у замци коју су му припремили они и црногорски сепаратиста Секула Дрљевић. Дио припадника Ђуришићевих снага убијен је током ове битке или у каснијим нападима усташа и партизана, јер су жељели спријечити повлачење на запад. Остали су покушали да се повуку у Аустрију; приморани су да се предају партизанима и убијени су у мају или јуну 1945. у Кочевском Рогу у јужној Словенији.

Биографија

Рана младост Ђуришића Павле Ђуришић је рођен 9. јула 1909. године у Подгорици, у тадашњој Књажевини Црној Гори, гдје је живио до смрти оца Илије. Његова мајка Ивана (дјевојачко Радовић), била је из братства Брновића. Према неким изворима, рођен је 1907. године. Павле се школовао до ниже гимназије. Након очеве смрти, преселио се у Беране, гдје је живио са ујаком Петром Радовићем, судијом и бившим четником у одреду Вука Поповића током борби за Македонију. Похађао је Учитељску школу у Беранама скоро двије године.

Павле Ђуришић уписује се у 55. класу Војне академије 1927, из које 1930. године излази као пјешадијски потпоручник Југословенске војске. Службу је започео у Сарајеву као водник 10. таковског пјешадијског пука. Његове старјешине запажају у њему способности и амбиције, па га шаљу у Пјешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. У Сарајеву је остао све до 1934, када је на властити захтјев премјештен у Беране, гдје је прво служио као командант вода, а касније као командант 1. чете 48. пјешадијског пука. Ђуришић је имао кћер Љиљану, која је рођена 1937, али је преминула 1943. године.

Након италијанске инвазије на Албанију, Ђуришићева чета је 7. априла 1939. послата у Плав код границе са Албанијом, ради прикупљања обавјештајних података. Успоставио је контакт са појединцима у Албанији и стекао обавјештајне податке, али информације које је добио нису биле од велике користи за одбрану Југославије и вратио се у Беране са својом четом. Контакти које је Ђуришић остварио у овом периоду постаће важни у наредним годинама. Илија, син Павла Ђуришића, рођен је 1940. године.

Други свјетски рат

Инвазија сила Осовине и италијанска окупација Црне Горе У априлу 1941, Њемачка, Италија и Мађарска извеле су инвазију и окупацију Југославије. Црну Гору су заузели Нијемци, који су се убрзо повукли, препуштајући Италијанима окупацију области. Црногорци су брзо развили побуне против Италијана, због протјеривања Срба са Косова и Метохије, због прилива избјеглица из других дијелова Југославије и оних који су бјежали од усташког терора у областима дуж границе са Босном и Херцеговином. Негодовали су и због анектирања Албанији територија на Косову важних за производњу хране и постројења за производњу соли у Улцињу, а економска штета нанесена је многима због повлачења из промета новчанице од 500 југословенских динара. За вријеме инвазије, Ђуришић је унапређен у чин капетана прве класе.

Устанак у Црној Гори

Средином јулa 1941. избио је општенародни устанак. Догађај који је био непосредан повод за устанак је био Петровдански сабор на којем је усвојена одлука о обнови Краљевине Црне Горе на челу са италијанским регентом и под контролом црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића и његових присталица, познатих под именом зеленаши. Међу устаницима био је велики број српских националиста, познатих под именом бјелаши, који су се залагали за „блиске везе са Србијом”. Око 400 бивши официри Југословенске војске, од којих су многи били вољни да сарађују са комунистима, учествовало је у устанку. Неке од официра Нијемци и Италијани су недавно ослободили из логора за ратне заробљенике, гдје су се налазили од почетка инвазије. Официри ЈВ су командовали одредима, док су политички комесари били из редова комуниста и они су водили организацију устанка. Када је устанак почео, Ђуришић се придружио одбору који је био организован за вођење војних операција у беранском срезу.

У раној фази устаници су преузели контролу над мањим градовима и селима. Ђуришић се борио заједно са комунистима и предводио успјешан напад на Беране. Прославио се током најтежих борби и истакао као један од главних вођа устанка. Послије скоро два дана борби за сваку кућу у Беранама, укључио се у преговоре о предаји преживјелих италијанских снага. Након италијанске предаје, приговорио је на упутства која су добили од комуниста везана за поступање са италијанским заробљеницима. Током устанка, Ђуришић је водио борбе и против Дрљевићевих снага. Након уклањања Италијана из долине Лима, Ђуришић је позвао устанике да марширају на Рожаје и Косовску Митровицу и нападну тамошње муслимане и Албанце, која је сматрао „балистима”. Комунисти су јасно ставиле до знања да такву акцију сматрају неприхватљивом.

Остали истакнутији команданти устанка били си бивши официри ЈВ пуковник Бајо Станишић и мајор Ђорђије Лашић. У року од шест недјеља, 67.000 италијанских војника, потпомогнути муслиманским и албанским балистима из пограничних подручја који су обезбјеђивали бокове, поново је стекла контролу над свим градовима и комуникационим путевима у Црној Гори. Генерал Алесандро Пирцио Бироли, италијански војни гувернер Црне Горе, издао је наредбу о гушењу устанка, али је своје снаге усмјеравао да избјегну „дјела освете и бескорисне суровости”. Ипак, десетине села је спаљено, стотине су убијене, а између 10.000 и 20.000 становника је интернирано током гушења устанка. Неко вријеме, муслиманским и албанским балистима је дозвољено да пљачкају и пале села. Чим су Италијани започели офанзиву, берански политичари одустали су од подршке устанку и почели га критиковати. Бивши официри ЈВ дезертирали су из својих јединица, а Ђуришић је напустио војни одбор који је организовао устанак у беранском срезу. Политичари и официри формирали су сопствене одборе и обратили се Италијанима како би исказали лојалност и осудили комунисте.

Између комунистичких вођа и националиста који су учествовали у устанку дошло је до раздора. Националисти су сматрали да је устанак угушен и жељели су да се борба заустави, док су комунисти били одлучни да се настави са борбом. Крајем 1941. националисти су успоставили контакте са Италијанима и понудили им да им помогну у борби против комуниста, који су тада преименовани у партизане. Затим су се националисти, међу којима и Ђуришић, који је био популаран у својим Васојевићима, повукли у брдовиту унутрашњост Црне Горе. Циљ националиста је био да се избјегава провоцирање Италијана, али да се бране планинска села ако буду нападнута. У сјеверној Црној Гори постојала је јасна подјела између комуниста и националиста. Националисти су имали ближе везе са Србијом и непријатељски став према балистима. Комунисти су желели да се настави са борбом и револуцијом, па су се окренули и против својих класних непријатеља националиста. Усташки утицај на муслимане у Санџаку и прогони Срба из области припојени италијанској Албанији утицали су на Ђуришића и његове четнике да се посвете борби против муслимана и Албанаца. Касније су се окренули муслиманима и Албанцима у регији. Устанак се смањеном жестином наставио до децембра 1941. године. Ђуришића је Влада Краљевине Југославије у егзилу одликовала орденом Карађорђеве звијезде 1941. на приједлог пуковника Драгољуба Михаиловића, начелника Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини.

Михаиловићева упутства Октобра 1941, Михаиловић је именовао Ђуришића за команданта свих редовних и резервних снага у централној и источној Црног Гори и дијеловима Санџака. Почетком новембра, националистичке вође у Црног Гори брзо су постале свјесне раздора између четника и партизана у Србији; касније тог мјесеца послали су Ђуришића у посјету Михаиловићу. Током посјете, Ђуришић је од Михаиловића добио вербална наређења и постављен је за команданта свих четничких одреда у Рашкој области. Лашић је именован за команданта свих четничких одреда у Старој Црној Гори. Ђуришићево именовање укључено је и као дио упутства од 20. децембра 1941. која су стигла од Михаиловића. Упутство је укључивало сљедеће циљеве:

У овим упутствима је наведено да циљеви партизана значе да не може бити сарадње између њих и четника. Ђуришића је такође именовао четничким војводом. Неки историчари су оспорили аутентичност ових упутстава; сматрају да је документ Ђуришићев фалсификат након што није успио да дође до Михаиловића. Други историчари или не помињу било какве полемике око поријекла упутстава, помињући доказе који потврђују њихову аутентичност или изричито изјављују да их сматрају вјеродостојним.

Колаборација са Италијанима против партизана мини|десно|Ђуришић држи говор пред четницима у присуству Пирцио Биролија, италијанског гувернера Црне Горе

У јануару 1942. Ђуришић се састао са представницима бригадног генерала Силвија Бонинија, команданта италијанске 19. пјешадијске дивизије Венеција. Ђуришићев брат Васо био је одговоран за везу са италијанском дивизијом и био је стациониран у њиховом штабу у Беранама. На састанку Ђуришићу су дате одријешене руке у поступању са партизанима у зони одговорности дивизије; споразум између Ђуришића и италијанских представника потписао је Васо у Ђуришићево име. Истог мјесеца окупио је скупину бивших официра ЈВ, политичара и других некомуниста и представио им Михаиловићева упутства. Михаиловић је за Ђуришићев штаб одабрао кодни назив „Горски штаб бр. 15”, а Ђуришић је за локацију штаба одабрао село Заостро.

У јануару, четничке снаге предвођене Лашићем водиле су успјешне операције против партизана у андријевачком срезу, али је Лашић током борби задобио тешку рану на глави. Лашићево рањавање значило је да ће Ђуришић убрзо постати најистакнутији и најважнији четнички командант у Црној Гори. До 5. јануара, Ђуришић је преузео команду над беранским срезом и основао седам четничких одреда на том подручју. Убрзо након тога формиран је срески политички одбор задужен за организовање пропаганде и регрутовање. Ђуришић је убрзо стекао контролу над свим антикомунистичким милицијама у беранском срезу, укупно 500 људи, и двије мање скупине из Колашина и Бијелог Поља, укупно 120 људи. Дана 13. јануара, послије седмице припрема, извео је нападе на два партизанска батаљона која су дјеловала у беранском срезу. Након четири дана борбе, Ђуришић је уз помоћ италијанских снага и муслиманских милиција успио скоро потпуно протјерати партизане из среза. До 24. јануара, Ђуришићеве снаге заузеле су преостала села под партизанском контролом, а током борби убијено је 15 партизана и погубљено је 27 заробљених. Тиме је ефикасно елиминисао преостало партизанско присуство у Беранама.