Ернесто Гевара (; Росарио, 14. мај 1928 — Ла Игера, 9. октобар 1967), познатији као Че Гевара (), био је аргентински марксистички револуционар, политичар, лекар, писац, герилски вођа, дипломата и војни теоретичар. Као један од кључних чинилаца Кубанске револуције, његов лик је постао свеприсутни контракултурни симбол побуне и глобална ознака у популарној култури.
Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956—1959), као члан покрета „26. јул”. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне агенције и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама,. ↓ он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.
Часопис „Тајм” прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре (десно), коју је начинио Алберто „Корда” Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом 20. века”.Академија уметности у Мериленду, преноси BBC: .
Младост
Ернесто Гевара де ла Серна је рођен у добростојећој аргентинској породици. Његов отац, Ернесто Рафаел Гевара Линч, потиче из породице шпанско-ирског порекла, био је архитекта по струци, и припадао је аргентинској олигархији. Његова мајка, Селија де ла Серна, била је шпанског порекла. Геваре су пореклом из истоименог места у покрајини Алава у Баскији. Ернесто је био најстарији од петоро деце. Две године после рођења установљено је да Ернесто болује од астме; лечење није помогло, те су родитељи одлучили да се из влажног Буенос Ајреса преселе у Кордобу, у варош Алта Грасија, у унутрашњости земље. Иако је патио од напада астме, који су касније чак и драстично утицали на његов живот, Ернесто се истакао као спортиста, често пливајући, играјући фудбал, голф и рагби. Његов друг Алберто Гранадо описивао је касније како је Ернесто имао чудну тенденцију да шокира људе: „… имао је неколико надимака. Звали су га »Ел Локо« (, „Луди”) Гевара... Хвалио се како се ретко купа, на пример. Звали су га и »Чанчо« (, „свиња”). Знао је и да каже: »Има 6 месеци како нисам опрао ову рагби-мајицу«...”. У Кордоби је завршио гимназију, а кад му је било 19 година, породица се поново вратила у Буенос Ајрес да би Ернесто уписао медицински факултет, 1948. године.
За време студија позван је на регрутацију и налаз војне комисије је био да је младић „деликатног здравља, са хроничном астмом, неспособан за војну службу”.-{HyperHistory.net: Guevara, Che Ernesto}- : „.[Guevara] applied for the Argentine army before applying for university, but was rejected because of his asthma.”. Приступљено 26. маја 2009.
Дневник мотоциклисте мини|лево|Примерак мотоцикла марке „Нортон 500” из 1961. године, каквим је Гевара, заједно са својим другом Албертом Гранадом, пошао на своју прву „турнеју” по Јужној Америци. Дана 23. октобра 1951, још увек не завршивши факултет, Ернесто је из Буенос Ајреса отпутовао у Кордобу, одакле је са старим другом Албертом Гранадом кренуо на путовање ка северу. Кренули су својим старим мотоциклом, марке „Нортон 500”, којем су дали надимак „Ла Подероса” (на шпанском: „Моћна”).
Путовали су преко Аргентине до Чилеа, а одатле пацифичком обалом када се „Ла Подероса” покварила и престала са радом. Оставивши мотоцикл у Чилеу, наставили су пут ка северу, користећи аутобус, ауто-стоп, морске путеве или идући пешке. Прешли су Чиле, дошли у Перу, где су посетили Мачу Пикчу, радили у руднику, прали посуђе, истоварали робу са бродова и радили друге физичке послове. 1. маја су стигли у Лиму, где су упознали доктора Уга Пескеа, перуанског научника и директора националног програма за лепру, те заљубљеника у марксизам. Разговори са Пескеом, како је Гевара касније сам говорио, били су веома важни за промену његовог става према животу и друштву. Из Перуа су прешли у Колумбију, а затим у Венецуелу, у Каракас. Ту је Гранадо, који је имао ранија искуства са тропским болестима, остао да ради, а Ернесто је наставио ка северу. Један од његових познаника га је авионом пребацио у САД, у Мајами. где је остао око месец дана, радећи као келнер и перач посуђа у бару. Након месец дана вратио се авионом у Буенос Ајрес.
За све ово време, Ернесто је писао свој дневник путовања, тзв. „Дневник мотоциклисте” (), који је годинама касније постао добро продаван широм света у издању Њујорк тајмса,Бестселери „Њујорк тајмса”, 7. новембар 2004. 2004. године се преточио и на филмско платно, под именом „Дневник мотоциклисте”. Гевара је доцније говорио како је кроз путовања кроз Латинску Америку доживео „блиски сусрет са сиромаштвом, глађу и болестима”, скупа са „немогућношћу лечења детета због недостатка новца” и „затупљивањем од сталне глади и кажњавања”, које води ка томе да отац „прихвати губитак сина као неважну незгоду”. Гевара је касније такође наводио да га је управо ово искуство навело на закључак да, ако жели да помогне овим људима, мора напустити царство медицине и размислити о политичкој арени оружане борбе.On Revolutionary Medicine; Геварино обраћање кубанској војсци 19. августа 1960.
Гватемала Вратио се у Буенос Ајрес 31. августа, а студије завршио 11. априла 1953. године. Од 30 предмета које је полагао, 18 оцена су гласиле „довољан”, 8 „добар”, а само 4 „одличан”. Завршивши факултет, Ернесто је родитељима објавио да поново креће на пут — на „северну турнеју” која ће обухватити скоро све земље Латинске Америке на обали Тихог океана, северно од Аргентине: Боливију, Перу, Еквадор, Колумбију и Средњу Америку. На пут је кренуо 7. јула 1953, са својим другом Карлосом Галиком Ферером. Стигавши у Боливију, у Ла Паз, он је ускоро упознао Алберта Рохоа, по професији адвоката, а по политичким ставовима левичара који је из Аргентине побегао због политичког прогона. Тамо је Рохо био ухапшен под оптужбом за тероризам, али је успео да побегне из затвора, домогне се амбасаде Гватемале и побегне у Чиле, а затим у Ла Паз (где је и упознао Гевару). Одатле је планирао да иде у Гватемалу, где је на власти био Хакобо Арбенз, тада једини демократски изабран председник у Средњој Америци. У литератури се спомиње да је можда управо Рохо у овом периоду „изоштрио” Геварине „револуционарне нагоне”, и да га је он подстакао да отпутују на своје следеће одредиште — Гватемалу — где су се, по Роховим речима, дешавале „нове и интересантне ствари”. Иако испрва планирајући да из Ла Паза дође до Венецуеле, у Каракас, Гевара се предомислио и скупа са Рохом отпутовао преко Панаме у Гватемалу. Његов друг Галика одлучио је да остане у Лими, главном граду Перуа.
Гевара је стигао у Гватемалу 7. јула 1953, где је Хакобо Арбенс тек основао демократски изабрану владу чији је циљ био спровођење широких друштвених и аграрних реформи које су, између осталог, обухватале и укидање латифундијског система. Аграрна реформа у Гватемали највише је погађала америчку корпорацију „United Fruit Company”, пошто у то време у Гватемали није било других латифундија осим „Фрутериних”, како су звали ову компанију у Гватемали. Када је 15. маја 1954. из чехословачке фабрике „Шкода” у Гватемалу, у Пуерто Бариос стигла пошиљка оружја,Државно одељење САД, архива. ↓ САД су аграрну реформу прогласиле коначним доказом гватемалске повезаности са СССР, те су покренуле устанак са коначним циљем скидања Арбенса са власти. Вашингтон је најавио прекиде дипломатских односа са Гватемалом, а одмах потом су то учиниле и суседне земље. Следио је низ војних интервенција, најпре из суседне Никарагве и Хондураса, а после само из Хондураса. На чело унутрашње побуне постављен је гватемалски официр Кастиљо Армас. Ернесто се пријавио у војне одреде за борбу које је организовала комунистичка омладина подржавајући Арбенса, али због слабих војних активности са још слабијим успесима, он се ускоро вратио свом лекарском позиву.
У децембру 1953. године, Ернесто је у Гватемали упознао Хилду Гадеу, економисткињу из Перуа, која је имала политичке контакте као чланица лево оријентисане Америчке народне револуционарне алијансе. Она га је упознала са неколицином високих званичника Арбенсове владе, као и са неколицином Кубанаца који су били повезани са Фиделом Кастром и његовим револуционарним покретом „26. јул”, који је добио име по датуму када је Кастро 1953. године повео напад на војну касарну „Монкада”, са коначним циљем да обори диктаторску власт Фулгенсија Батисте на Куби. Међу тим Кубанцима је био и Нико Лопез, један од Кастрових наредника.
Након скидања Арбенса са власти, Гевара се опет пријавио да се бори на страни Арбенса, али цела акција је опет била неуспешна, и Арбенс је побегао, потраживши уточиште у амбасади Мексика. Нови режим је брзо протерао све левичарски-оријентисане интелектуалце. Ернестова познаница Хилда Гадеа је прво затворена, а кад је пуштена, морала је под хитно да напусти земљу. Ернесто се спасио у амбасади Аргентине, где је остао док није добио пасош помоћу којег је на безбедан начин могао допрети до Мексика. С овог путовања, Гевара је једном приликом писао својој тетки Беатрис: „На слици нашег вољеног друга Стаљина заклео сам се да нећу предахнути пре него та капиталистичка хоботница буде уништена”.
Куба мини|лево|усправно|Мапа Чеовог путовања од 1953. до 1956, укључујући пут у Гватемалу и Мексико, а на крају путовање бродом на Кубу, са Кастром и његовим револуционарима. Почетком 1955. године радио је као лекар у болници у Мексику. Ту је у јуну исте године упознао Раула Кастра, који ће га касније упознати са Фиделом Кастром. Током прве ноћи у којој је упознао Кастра, Гевара је потврдио да је управо ова кубанска револуционарна борба та коју је тражио, и потписао учлањење у покрет „26. јул”. У овом периоду, Гевара је добио и свој чувени надимак „Че”.
Дана 24. јуна 1956. ухапсила га је мексичка полиција, заједно са његовим кубанским пријатељима (међу којима је био и Фидел Кастро), а 3. јула новинска агенција УПИ је објавила: „Аргентински доктор Гевара биће депортован у домовину због претпоставке да је учествовао у неуспелој завери против кубанске владе Фулгенсија Батисте”. Бивши мексички председник Лазаро Карденас се, међутим, умешао у рад полиције да би одбранио кубанске револуционаре, па су крајем јула Че Гевара и браћа Кастро пуштени на слободу. Током 1955. године, 18. августа, Хилда Гадеа и Ернесто Гевара су се венчали; 15. фебруара 1956. Хилда му је родила кћерку, којој су дали име Хилдита Беатрис Гевара Гадеа. Овај брак ће потрајати 5 година, све до краја Кубанске револуције.