Народно позориште у Београду је позориште у Београду које се налази на Тргу републике, на углу Васине и Француске улице, у самом центру града. Основано је 1868. године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а представе се одигравају на Великој сцени и Сцени „Раша Плаовић”. Данас представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије.

Године 2014. Народно позориште у Београду постало је део Европске руте историјских театара (The european route of historic theatres), која има за циљ неговање културне баштине одабраних европских позоришта насталих између 1500. и 1900. године.

Назив

Године 1900. у новосадском листу Позориште се ово позориште назива Краљевско српско народно позориште у Београду. Данас, након периода комунизма, у имену позоришта се не помиње краљ нити српско име. Заправо, једноставан назив "Народно позориште" је коришћен и пре рата."Време", 5. дец. 1934

Оснивање мини|Народно позориште у Београду, некад Све од 1842. године, постојала је жеља и напори да се у Београду оснује стално професионално позориште. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно позориште у Београду је ипак основано 1868. године. Оно је најпре било смештено на привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју 51, у гостионици „Код енглеске краљице“. За адаптацију овог простора био је ангажован архитекта Александар Бугарски. На овој локацији, 22. новембра 1868. године (по новом календару), Народно позориште је имало своју прву представу - изведена је представа „Ђурађ Бранковић“ Кароља Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој локацији задржало годину дана. Представе су игране и у магацину ЦаринарницеVokabular,10.10.2013(Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена"), у Кнежевој пивари, у хотелу „Српска круна“ и кафани „Код енглеске краљице“.

Залагањем Одбора Љубитеља народне просвете и Позоришног одбора организовано је прикупљање добротворних прилога: кнез Александар Карађорђевић приложио је 1.000, а капетан Миша Анастасијевић 500 дуката, док је Влада Кнежевине Србије поклонила земљиште на Зеленом венцу и новчани износ од 2.000 дуката. Иако је позоришно здање на Зеленом венцу започето 1852. године, према пројекту италијанског архитекте Јосифа Касана, од ове намере се одустало због подводне природе тла. Овај градитељски неуспех одложио је успостављање првог српског позоришта за готово две деценије.

Подизањем Народног позоришта на углу Васине и Француске улице и реализацијом ЈосимовићевогS.G.Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Arhitekti, Beograd 2005, 830-835. Stari Beograd, 10.10.2013.    Плана регулације вароши у шанцу из 1867. године створени су услови за формирање данас главног београдског трга, Трга републике.

Глумачке школе

Прва школа при Народном позоришту у Београду (1870) Почеци школовања уметника у Србији јављају се још половином 19. века, као вид напора за културну еманципацију српског народа и у виду тежње за богаћењем националне традиције тековинама европске културе. Упоредо са конституисањем и развојем српске државе и паралелно са процесом успостављања система општег и стручног школовања и подизања његовог нивоа од времена Доситејеве и Карађорђеве Велике школе до Универзитета, јавља се и потреба за образовањем у области уметности.

Испрва, у пионирским путујућим позоришним трупама, образовање и компетенције чланова оваквих дружина нису биле подједнаке, ни по општем образовању, ни по писмености. Осим тога свако је имао мање или више глумачког искуства, надарености и интуиције. Пошто је држава била та под чијим је патронатом од самог почетка и деловало Народно позориште у Београду, наметнула се потреба за систематским образовањем уметника и школовањем младих глумачких нараштаја.

Непосредно по оснивању Народног позоришта 1868. године, први управник, Јован Ђорђевић, оснива интерну Позоришну школу за већ запослене глумце по истом принципу како је то урадио три године раније у Српском народном позоришту. Ова врста обуке би се данас могла назвати перманентним образовањем, а сам њен циљ свакако је био подизање нивоа позоришног професионализма. Прави помак у том смислу догодио се тек ангажовањем Алексе Бачванског, тада најобразованијег позоришног уметника-практичара, којем је осим улоге глумца и редитеља поверена и организација и руковођење сталном Позоришном школом при Народном позоришту у Београду. Његова интернационална каријера и дводеценијско искуство које га је довело до статуса будимпештанске глумачке звезде, била је подест за професионални искорак полазника ове школе.

На основу одлуке Позоришног одбора од 16. децембра 1869. године, школа је почела са радом 2. јануара 1870. године. Претходно су консултовани Правилници позоришних кућа Беча и Будимпеште, а сам Бачвански је већ био упознат са радом будимпештанске школе за драмску уметност која је била основана већ 1864. године.

Наставни план се састојао од две групе предмета, теоријских и практичних:

теоријски су били: Теорија драматске поезије са историјом драматске књижевности домаће и странске; Теорија позоришне уметности; Историја позоришне уметности; Српски језик и познавање стихова; Естетика; Историја српскога народа и општа историја; а практични: Декламовање; Игра лицем и удовима (мимика и пластика); Тумачење улога и читавих комада и како их ваља беседити; Мачевање (код мушких); Певање, Играње и Пантомима (У посебне вештине је укључено и јахање).

Осим Бачванског (како су га звали по мађарском надимку, Вархиди), глумце је подучавао и сам Јован Ђорђевић по надимку Фотер (швапски искварено од немачког „отац"). Веома близак однос су ученици осећали према својим наставницима, а са друге стране и велико поштовање према овим ауторитетима и великанима театра, како је о томе писао Ђорђе Малетић. За пријем у школу, као и радне обавезе у самом позоришту, оцењивање и стипендирање кандидата одвијало се по установљеним принципима, а најпознатији ученици ове школе су пре свега Милка Гргурова, Тоша Анастасијевић и Пера Добриновић.

После обнављања рада Народног позоришта 1874. године, Позоришна школа није наставила са радом.

Друга глумачка школа у Београду (1909) десно|мини|Милан Грол на поштанској маркици СЦГ

Ова школа је основана 21. новембра 1909. године. говором тадашњег управника позоришта Милана Грола, а у присуству министра просвете Јована Жујовића. Иако је имала добре предаваче и подршку државе, заправо је због малог броја кандидата и тешког материјалног живота самих глумаца постојала свега неколико месци, тј. само један семестар.

Најбољи ученици и глумци ове школе били су: Александар Златковић, Теодора Арсеновић и Петар Христилић. Као наставници се помињу људи великог позоришног ауторитета: Милан Предић, Илија Станојевић, Сава Тодоровић, али и чувени научници: др Никола Вулић и др Веселин Чајкановић који су предавали историју класичног позоришта и књижевности.

Ова школа је престала са радом како из финансијских разлога, тако и због тривијалног раскола две струје у самом ансамблу. Наиме, министар Жујовић је подржао страну противну управи Позоришта, и тако је дошло до изнуђене оставке Грола и Предића, а долазећа страна изгледа није имала слуха за иновације претходне управе, па је као жртва таквог односа пала и глумачка школа. Међутим, када је сам министар Јован Жујовић, након неколико месеци, поднео оставку и на његово место ступио Јаша Продановић, гарнитура Грол–Предић поново стаје на чело Народног позоришта. Осим многих добро замишљених и успешно спроведених пројеката на подизању нивоа самог позоришта, уследио је и Гролов Меморандум о сарадњи јужнословенских позоришта из 1912. године, који је био испуњен визионарским идејама о заједничким уметничким пројектима, сарадњи око опремања представа, корелацији око превода, у области ауторских права итд. Овде је предложено и оснивање великог заједничког конзерваторијума за образовање певачких и глумачких снага. Та идеја, као и многе друге, остале су неостварене. Наступило је време серије ратова за национално ослобођење, а нерешени проблем позоришног образовања остао је одложен за боља времена.

Трећа глумачка школа у Београду – Глумачко-балетска школа (1921—1927) Након уједињења и стварања нове Државе Срба, Хрвата и Словенаца, у општој обнови земље, показало се да је овај проблем постао је још акутнији. Рат је проредио редове позоришних уметника, а и потреба за свестрано образованим глумцима, услед захтева модерног репертоара и уметнички обликоване режије, захтевала је брзо решавање проблема.

За време министарског мандата Светозара Прибићевића, обновљена је некадашња Уметничка (ликовна) школа поставши, притом, државна институција, а на иницијативу Грола, као управника позоришта, и Нушића, као начелника уметничког одељења Министарства просвете, почела је са радом 1. новембра 1921. године нова Глумачко–балетска школа. Ова школа је ишла ка томе да одговори новим потребама све разноврснијих облика позоришног живота, који је сада подразумевао и оперу и балет.

десно|мини|Сима Пандуровић десно|мини|Мата Милошевић десно|мини|200пиксел|Невенка Урбанова

Ова школа није била институционално везана за Народно позориште. У почетку, школовање је било двогодишње, а затим је продужено на три године. У прву генерацију драмског одсека примљено је петнаест ученика, а након првог семестра је одржан контролни испит, после којег је задржано свега седам ученика. Наредних година је примано по пет до шест нових ученика. Први директори ове школе су били Велимир Живојиновић Масука и Момчило Милошевић.

Програм рада је био амбициозан. Током постојања школе, од 1921. до 1927. године, у разним периодима наставу су водили, између осталих: Милан Грол (Читање наглас, Анализа текста, Дикција), који је врло брзо напустио школу; Милан Богдановић (Српски језик и књижевност, Историја новије домаће и француске драме); др Винко Витезица (Историја драме и Немачки језик); др Јован Максимовић (Руски језик); др Милоје Милојевић (Елементи музике); Злата Марковац (Дикција, Техника гласа); Клавдија Исаченко (Телесне вежбе – пластика); Велимир Живојиновић (Читање и Дикција); Момчило Милошевић (Српски језик, Историја новије домаће и француске драме); Сима Пандуровић (Читање са естетском анализом текстова); Милан Кашанин (Историја уметности); др Ранко Младеновић (Историја позоришта). Ипак, заступљеност појединих предмета у разним периодима рада школе била је неједнака, јер када је школа била притиснута финансијским тешкоћама обим наставе се смањивао, а у неким периодима сводио се само на глуму и дикцију.

Наставу глуме су водили Михаило Исаиловић, Пера Добриновић, Јуриј Ракитин (Психологија глуме са практичним вежбама). Иако често на удару критике, због зависти оних који нису ангажовани у њеном раду, или оних који су истицали вредност талента без важности образовања, подилазећи на тај начин своме случају, ова школа је ипак изнедрила 25 ученика драмског одсека и ти су резултати за свако поштовање. Из прве генерације изашли су глумци као што су: Дара Милошевић, Лепосава Петровић, Милан Ајваз, Борислав Михаиловић (касније оснивач и редитељ Крушевачког позоришта) и Матеја (Мата) Милошевић који је заправо најважнији преносилац правог глумачког и педагошког пламена по линији Алекса Бачвански, Пера Добриновић, Мата Милошевић и који је био први професор глуме на Академији за позоришну уметност, претходници данашњег Факултета драмских уметности.

Касније генерације свршених глумаца ове треће Глумачко–­балетске школе су: између осталих, Невенка Урбанова, Павле Богатинчевић, Бранко Татић, Никола Поповић, Васо Косић, Ружа Текић, Милош Паунковић, Марица Поповић, Софија (Цока) Перић (Нешић), Обрад Недовић. Момчило Милошевић је скромно закључио: „Било би смело рећи да су они прошли кроз најбољу школу ове врсте, али је свакако од користи да је нису обишли”.