Манастир Црна река је монашка испосница усред планина јужног дела централне Србије, Рибариће, смештена у клисури Црне реке. Манастир се налази у селу Рибариће и припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Поред све своје изузетне лепоте и знаменитости, манастир Црна река је дуго био скоро непознат ван своје уже околине. Тек од скора, изградњом моста на језеру код Рибарића и поправком прилазног пута, манастир Црна река, као редак драгуљ српске средњовековне културе, излази из релативне анонимности у којој обитава већ пуних 700 година. Манастир је активан, мушки и о њему брину монаси.
У манастиру се налазе мошти Светог Петра Коришког, једног од познатих српских подвижника из 13. века. У манастиру постоји пећина у којој је смештена црква, у тој пећини постоји камено удубљење у коме се вода скупља кап по кап. Вода је, како кажу верници, лековита и нарочито помаже код болести очију, зато је народ назива „водом Светог Архангела Михаила”.
Постоји још једна светиња у манастиру која привлачи велику пажњу верника, а то је гроб преподобномученика Харитона, некадашњег сабрата црноречког. Преподобномученик Харитон, сабрат манастира Светих Архангела код Призрена, мученички је убијен од стране ОВК терориста у околини Призрена 15. јуна 1999. године.
Положај манастира Манастир Црна река се налази у близини села Рибариће, између Новог Пазара и Тутина. До Рибарића води магистрални пут М-22 (Ибарска магистрала), а кроз село пролазе и аутобуси из већих градова у Србији. Манастир се налази у Ибарском Колашину, у клисури Црне реке, у најудаљенијем подручју југозападне Србије, на граници са Црном Гором. Окружен је високим стенама и бујним столетним шумама. Потиче из тринаестог века, када је саграђена омања црква посвећена светом Архангелу Михаилу у једној великој пећини изнад корита Црне реке. Ускоро су монаси испосници сазидали своје келије око цркве, озидали пећину и подигли мали дрвени покретни мост преко сувог корита реке. Река понире непосредно изнад манастира и поново израња из земље након неколико стотина метара свог подводног тока. У петнаестом веку у манастиру је живео чувени подвижник Свети Јоаникије Девички са својим монасима. Светитељ је касније прешао у подручје Дренице, где му се и данас чувају мошти у манастир Девич. Преподобни Петар Коришки је боравио у манастиру кратко време.
Историја 200px|мини|лево|Јоаникије Девички (оснивач првог црноречког општежића) Црква црноречког манастира посвећена је Светом Архангелу Михалу, мада се у рукописним записима може наћи да је посвећена Светим Архангелима.
Помиње се у пролошком житију Светог Јоаникија Девичког, насталом вероватно убрзо након смрти тог испосника и његовог уврштења у ред светитеља, а очуваном у преписима који потичу из 18. века.М. Вуловић, Манастир Св. Арханђела у Црној Реци, Зборник за ликовне уметности Матице српске 4 (1968), 251
Откада су ту пренете мошти Светог Петра Коришког, манастир слави Петровдан (29. јуна, односно 12. јула по новом календару), који је постао манастирска слава и велики народни сабор, о коме се окупљају многобројни верници и поштоваоци. Ни данас се, нажалост, не зна тачно време настанка манастира Црна река. Неки научници сматрају да је пећинска црква могла настати још у доба Немањића. При датовању у најдаљу прошлост иде Стојан Новаковић, који, говорећи о преносу моштију Симеона Немање из Хиландара у Србију, каже да је тај пут водио „сигурно преко манастира Црне реке у Ибру”. То значи да је манастир постојао на самом почетку 13. века. Говорећи о српским црквама Светог Архангела, Мирјана Ћоровић-Љубинковић тврди да је цркву у Црној реци сазидао архиепископ Данило. Такво мишљење подразумева да је манастир настао негде у првој половини 14. века. Народно предање веже изградњу манастира за период после Косова. Љубомир Стојановић сматра да је настао у 14. или 15. веку. Милева Вуловић ставља настанак манастира у време с краја 15. или с почетка 16. века, док Гиљфердинг наводи да је манастир подигао Свети Јоаникије Девички, који се подвизавао у Црној реци. У његовом житију се каже да је он ту цркву подигао, саставио манастир и довољно ученика сабрао. Претпоставља се да је од некога морао учити да ту постоји погодно место за пустиножитељство, а то је могао сазнати само од оних који су се већ огледали у таквом подвигу. Радомир Станић наводи да сличности овог и других српских пећинских манастира средњег века указује на то да и он потиче из ранијег времена, него што то сигурни подаци наводе. Недостатак таквих података и данас пред научнике оставља отвореним питање када је тачно настао овај изузетно значајан манастир. Скоро да нема података о његовој историји све до друге половине 17. века. Шта се дешавало у њему од доласка Светог Јоаникија у Девич (то се могло догодити негде крајем 14. века), па до овог времена, може се само нагађати. Најстарији податак везан је за годину настанка иконостаса, који је завршен 1601. године у време игумана јеромонаха Ђенадија. На том послу били су ангажовани ктитори и братија. После тога нема помена о манастиру све до 1666. године, када се преставио јеромонах црноречки Гервасије. Године 1687. су у Црну реку пренете мошти Стефана Првовенчаног, свакако јер им је овде било сигурније. Ту су биле девет година, након чега су, како бележи многогрешни јеромонах Мисаил, пренете у Студеницу.
Године 1709. у манастиру је преписиван један минеј, а 1714. панегирик. У време игумана Максима Добројевића, негде у другој деценији 18. века, у манастиру је постојала школа. Сачувана су и имена двојице полазника: свештеника Саве, из Витановца код Краљева, и Мијата, из Херцег-Новог. Спомињани јеромонах Мисаил, као еклисар Црне реке, обновио је покров Стефену Првовенчаном 1705. године. Доласком у Црну реку, игуман Максим испољио је велику активност и на економском плану. Године 1714. сопственим трудом и трошком саградио је воденицу и валавицу, које је приложио „светоме архистратигу Михаилу да служи тој цркви за његову душу”. Исте године у посети манастиру био је ранији Максимов сабрат, Георгије Добриловац, а 1727. јеромонах Георгије Бакович, који је две године раније био у Грачаници, где се потписао као „грешни поп”. Исламизовани Вучетићи из оближњег села Црниш, пореклом Хоти,Др Милосав Лутовац: Ибарски Колашин– издање 1954. године. извршили су 1731. године напад на манастир и његову имовину: „не платише, неке узеше на правди Божијој, и зулумом великием”. Турски зулум забележен је и 1763. године. О Божићу те године погинула су два Турчина, док је игуман Максим рањен побегао у Свету гору. Први пут је забележено да је манастир запустео. Поп Јеремија Арсенијевић Белопољац је 1793. године подигао манастирску чесму. Три године касније, цркви је поклонио житије извесни јеромонах Никодим, а неки Јаблан је исте године оковао шандаљ. Године 1798. сликана је икона Богородице. Манастир је у 18. веку паљен од стране Турака. Претпоставља се да би то могло бити негде око 1763. године, када је владао велики турски зулум и када извори бележе да је запустео.
Ни 18. век не обилује подацима о животу у манастиру. Тек се 1870. године бележи да је Саво Гачанин из Котора приложио ћивот Светом Петру, који је саградио Јосиф Савин. Четири године касније, јеромонах Ананије Миловановић је обновио цркву, конаке, мост на Сувовару (суви део корита Црне реке, која увире изнад, а извире испод манастира) и направио кошару за књиге. Када је 1867. године Александар Гиљфердинг посетио манастир, забележио је да су те књиге доста пострадале од влаге. Крајем века у Црној реци почела је да ради школа. Постоје сведочења да је манастир у овом веку био, између осталог, и седиште намесника руског, конзула из Косовске Митровице, конзула Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Сопоћански поменик садржи већи број недатираних записа у којима се помињу приложници из околних места, међу којима има и припадника муслиманског становништва из оближњег села Црниш.
Монаштво и свештенство 210px|мини|десно|Црноречко братство у време игумана Николаја Манастир и његова околина су далеко од пута и намерника, па је зато изузетно погодан за монашки живот и тиховање. Први црноречки подвижник, за кога се поуздано зна, јесте Свети Јоаникије, касније назван Девички. Он је, највероватније, негде крајем 14. века дошао у Црну реку, где се посветио строгом монашком животу. Ту је провео извесно време, поставши учитељем младим монасима који су долазили к њему. О пећини у којој се подвизивао Свети Јоанкије пише Петар Костић почетком 20. века: „Од места где се ово види, па даље налази се мало простора и у њему место у камену, где је Свети Јанићије Девички седео и Богу се молио. Добро се познаје где је држао десно и лево раме, јер је камен урезан, из ког тече по мало бистре воде. Ово се место држи за свето, и ту непрестано гори кандило. Лево од тог места види се и подземни ходник, који је — по причању — врло дугачак и води до врха брда. Кажу, овим је ходником Свети Јанићије излазио на брдо, тражио храну и крио се у опасним тренуцима. Да би се уверили да ли заиста овај подземни ходник до на врх брда излази, пустили су петла унутра, и он је овим ходником изашао горе и на врх брда закукурекао”. У околини постоје и многе друге пећине у којима су се подвизивали пустиножитељи. Када су монаси и народ почели долазити к светом Јоаникију, он је, зарад монашке тишине, напустио Црну реку и вратио се у Девич. Сигурно да је и у 15 и 16. веку, у времену турских најезди, манастир, као скровито место, имао своје игумане и монахе. Један од првих игумана за којег се зна је је јеромонах Ђенадије, за чије је време 1601. године завршен иконостас. Записивач који је забележио завршетак рада на иконостасу бележи и помоћ братија на том послу. Вероватно је за време овог игумана завршено живописање цркве и последњи радови на њој. У то време у манастиру су боравили сликари монаси, који су радили на живописању цркве, међу њима свакако зограф Лонгин и његови помоћници Петроније и Роман.
Дуго после овога нема очуваних записа о монашком животу. Тек 1666. године бележи се да се преставио јеромонах Гервасије. Црноречки монаси чували су мошти Стефана Првовенчаног девет година, од 1687. до 1696. године, међу њима и јеромонах Мисаил, који се потписивао и као еклисар Црне реке. Један од игумана, о коме је сачувано нешто више података, јесте јеромонах Максим Добројевић. Овај „смерни инок” је био сабрат манастира Добриловине, који се налази на реци Тари, петнаестак километара од Мојковца. Родом је из Бистрице, села у непосредној близини манастира, он је један од оних добриловинских калуђера који су „имали извесне активности и угледа и на другим странама”. Време Максимовог игумановања у Црној реци може се слободно назвати великом духовном и материјалном обновом манастира. Његов долазак овде није био засигурно случајан. Рачунало се да ће овај учени и предузимљиви духовник у скривеној Црној реци покренути многе активности које нису могле бити организоване тамо где је турско присуство било значајно и често. Зато и оснива школу за калуђере и свештенике, која окупља и полазнике из удаљених крајева, као што је Херцег Нови, Витановци код Краљева, јагодински крај. Наравно, било је ученика и из околних места и манастира. Упоредо са школом, радила је и преписивачка радионица. Већ је раније споменуто да је саградио валавицу и воденицу. И данас у близини манастира постоје темељи неколико старих воденица. Можда је једна од њих и Максимова. Поред тога, 1763. године, радио је на обнови манастира, ћелија, трпезарије и што је посебно занимљиво, клепаонице. Све је то засметало новопазарским Турцима, који су на Божићу направили велики зулум. Обрачун у манастиру морао је бити озбиљан, јер су погинула два Турчина, а игуман Максим је задобио пет рана. Због тога је морао побећи на Свету гору, а Црна река је, можда први пут, опустела.