Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра,на извору реке Струме у близини Велбужда, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михаилом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање НишаСтаноје Станојевић (покретач и уредник), „Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“ I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001)) и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.
Повод за битку Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе у којима се против Андроника II (1282—1328), кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник III. Њихов сукоб се дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем. Он је 1330. године склопио савез са бугарским царем Михајлом Шишманом (Асен -{III}-), према ком је требало да заједничким снагама нападну Србију у лето те године.
Заузимање положаја и почетни распоред трупа мини|лево|200п|План битке
мини|200п|Манастир светог Ђорђа у Старом Нагоричану - где се причестио српски краљ пред бој. Касније је у овом манастиру и сахранио бугарског цара Шишмана.
Србију је прво напао цар Андроник III почетком јула 1330. године. Међутим, византијске операције су биле концентрисане на област око саме границе, без дубљих продора, тако да је Андроник највероватније очекивао исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обеју страна и тако прикљештену је лакше савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао.
Бугари су кренули на јужне делове Србије, према Струми и Брегалници, свакако са намером да се са те стране повежу са Византинцима и заједнички наставе нападе. Стефан Дечански је одлучио да предухитри њихово спајање и нападне прво Бугаре, због чега је груписао своје снаге на Добричком пољу, код ушћа Топлице у Јужну Мораву, очекујући бугарски напад са севера. Бугарски цар Михајло је пре напада на Србију са војском отишао до Видина, највероватније да би прихватио татарске и влашке савезнике, након чега је кренуо ка југу и прешао српску границу код града Землина, на Струми.Маневром по унутрашњим правцима, Дечански је доказао изванредну географско-стратегијску оријентацију.Генерал-пуковник Војо Тодоровић,Војна Енциклопедија, том.9 Слуп-Телескоп, Када је примио податке о његовом кретању, краљ Стефан је покренуо војску са намером да га пресретне, зауставивши се успут у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и Сарандопорском манастиру.
У манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричину краљ Стефан се дуго молио пред иконом светог Ђорђа. Он је упутио молитву Светом Ђорђу речима:„ Страдалниче Христов Георгије, види велику невољу и тугу срца мога и пожури да ми помогнеш у овој борби против овога љутога цара, који се хвали против мога отачаства, и покажи силу твоју, као што си некада помагао господину моме Симеуну Немањи против његових непријатеља, да и ја грешни видевши силу снаге твоје, прославим твоје свето име и украсићу ову твоју свету икону и приложићу овом твом светом храму многа изабрана добра.”
На реци Каменци је сачекао остатак своје војске и ступио у безуспешне преговоре са Бугарима. Ту је свакако примио и вести да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини у потрази за храном.
По доласку на бојиште Стефан Дечански подиже шатор на брду Спасовица код села Николичевача близу Струме. Касније је краљ после победе на том месту где му је био шатор подићи храм Светог Спаса.Едиција Новости , Светогора, Манастири Немањића, Београд Подгорица 2011, Високи Дечани Како би заварао Бугаре, Стефан Дечански је на бојно поље прво дошао са мањим бројем војске, а већина је стигла тек касније дан уочи битке.Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање,
Бугари су видели да Стефанова војска није бројчано јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, због чега су потценили њену снагу и били сигурни у победу. Стефан је са друге стране намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи оним што има у Бугарској. Постоје индикације да је Стефан Дечански за ову битку ангажовао шпанске Алмогавере.Историја српског народа 1. Српска књижевна задруга Београд, 1981 Такође је ангажовао и немачке најамнике који су раније служили у ратовима многим италијанским кнезовима.Жељко Фајфрић, Лоза Стефана Немање, Nic. Gregoras. I, стр. 455. 19—20 „Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.“ (Григорије Цамблак) Овим преговорима, Стефан је постигао свој циљ, одложивши почетак битке док му не стигну очекивана појачања. Истовремено је Бугаре убедио да му је војска слаба, због чега мора да преговара, тако да се добар део њихових налазио по околним селима и пљачкао, док је српски краљ наредио да почну припреме за битку.
У зору 28. јула, пристигла су и последња одељења српске војске којима је краљ дао мали одмор, да би око 7 сати изјутра код Велбужда (данашњег Ћустендила), напао Бугаре свом снагом.
Наоружање војски мини|Фреска Светог ратника Георгија у Старом Нагоричану пред којом се молио Стефан Дечански пред битку У бици на Велбужду радило се о сукобу две хришћанске, православне војске. Карактеристично за обе војске било је да су биле наоружане опремом уобичајеном за Средњи век која се састојала из оклопа састављеног од металних плочица, тј крљушт оклопа,металних верижа или оклопа од кожних коцкица, металног шлема, који је најчешће био челични шешир или обични шлем, а на којем је код богатијих војника на врху била челенка, а од наоружања војске су користиле мач, копље, буздоване и лукове и стреле.
И српска и бугарска војска састојале су се из властеле која је била коњица и обичних војника који су чинили пешадију. Као и у свим биткама тог доба властела и богатији војници носили су бољу опрему од обичних војника, тј властела и богатији војници су носили панцирне оклопе, богатије шлемове и плаштове, а обични војници само шлем и верижни оклоп или оклоп од кожних коцкица. Сам Душан Немањић, приказан је на фресци која приказује битку на белом коњу, у златном крљушт оклопу, са византијском траком и у црвеном плашту у маниру Светог Георгија.
Нићифор Григора наводи да су српска властела и најамници били оклопници.Наводи се да су српски оклопници били у сјајној војној опреми и оклопима, која је заслепљивала Бугаре.Гавро Шркивањић, Оружје у Средњовековној Србији, Босни и Дубровнику,
Српска војска се састојала из властеле која је чинила коњицу, најамника који су били коњица и један део пешадије и чинили су око седмину укупне војске и обичних војника који су чинили пешадију.Мавро Орбин наводи да су се најамници истакли у ратовању по Италији. Међу коњицом оружја су били штит, копље, буздован, секире, бојни чекићи и главно оружје мач, док је пешадија поред мача, копља и сличних оружја носила и лукове и стреле. Сами извори говоре да су се српски стрелци истакли начином гађања са обе руке, што је био Византијски метод да се ратник заклања иза штита и гађа стрелама.
Бугарска војска је имала дугачке рукаве и шлемове са шиљцима на врху. Српска војска поседовала је поред обичних војника и властеле 2000 немачких и каталонских коњаника, а у описима битке посебно су се истакли стрелци, за које је описано да су обема рукама стрељали и нису машили.Др Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Поред немачких и каталонских коњаника спомињу се и 1000 которских оклопника под водством Николе Буће.Енциклопедија Југославије 2. Босна - Дио, Шеровић, Св. Трифун у Котору и Бокељска морнарица. -{rastko.rs}-мини|Српски оклоп верижа
Алмогавери Шпански војници које су Срби користили током битке били су лако наоружани, нису поседовали тешке оклопе и носили су кратку тунику, а били су наоружани копљем.
Татарски ратници код Бугара били су наоружани Татарским оружијем и носили су специфични татарско монголски шлем.
Ток битке мини|десно|200п|Место битке. У средини је река Струма. мини|Мапа битке код Велбужда thumb|Битка код Велбужда, Фреска манастир Бања код Прибоја Стефан Дечански је војску постројио у два борбена поредак у првом коњицу, у другом пешадију. Напад је био означен трубама. Стефан Дечански је устројио своју војску на чете (пукове) пре напада.Др Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Потом је кренуо према бугарском логору.Мирослав Крлежа, Звонко Ткалец, Енциклопедија Југославија Србија-Ж,
Најјаче груписање, било је на центру српског борбеног распореда, где су се налазиле јединице са одабраним војницима, коњаницима, под командом Стефана Душана. Међу одабранима војницима се налазила властела и најамници.Коњица је била подељена по фронту на јединице.Гавро Шкривањић,Битка код Велбужда,28.7.1330.
Битка је отпочела изненадним нападом српске коњице и пешадије на бугарски логор. Српска коњица је била у првом борбеном реду, потпомагане српском пешадијом у смакнутом поретку у другом борбеном реду.Гавро Шкривањић,Битка код Велбужда,28.7.1330. Српска коњица извршила је напад у две колоне, једном је командовао Стефан Дечански, а другом усмереном на центар бугарског распореда престолонаследник Душан. Пешадија је помагала нападу дејствујући углавном стрелама.Никола Гажевић,Војна енциклопедија, Друго издање, Том 7, Подводно-Ратна Морнарица, Београд
Битка се водила на простору између села Рждавице и виса коте 636 североисточно од села Николичеваца.
Бугари се уопште нису надали српском нападу, поготову не након преговора, а има мишљења да је чак и примирје било уговорено, али га Стефан није испоштовао. Обе војске су на дан битке биле бројчано подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника, што су за то доба била поприличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбини: „...јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха“, док сам Душан наводи да је бројала до 80.000 људи, насупрот српских снага којих је било до 15.000.
Стефан Дечански је пред битку рекао :„У име твоје Господе, погнаћу непријатеље моје и победићу их.” Напад су почели српски коњаници који су се поделили у две колоне, једном је командовао Стефан Дечански, другом која се усмерила на центар бугарске војске Душан. Пешадија је помагала напад служећи се углавном стрелама.Мирослав Крлежа, Звонко Ткалец, Енциклопедија Југославија Србија-Ж, Извори говоре да су Бугари били заслепљени сјајем српског оружја:„И тада затрубеше убојне трубе, судари се оружје с обе стране, и коњи фрком зарзаше, и био је велики вапај”
Изненађени Михајло Шишман је импровизовао борбени поредак, у којем је главнина била на окупу, с коњицом испред.