Рим () је главни град Италије. Такође је главни град регије Лацио, центар Метрополитанског града Рима и посебна општина под називом Comune di Roma Capitale. Са 2.860.009 становника на 1.285 km², Рим је најнасељенија општина у земљи и трећи најнасељенији град у Европској унији по броју становника унутар градских граница. Метрополитански град Рим, са популацијом од 4.355.725 становника, је најнасељенији градски град у Италији. Рим се налази у централно-западном делу италијанског полуострва, у оквиру Лација, уз обале Тибра. Ватикан (најмања држава на свету) је независна држава унутар градских граница Рима, једини постојећи пример државе у граду. Рим се често назива градом седам брда због свог географског положаја, као и „вечним градом“. Генерално се сматра „колевком западне цивилизације и хришћанске културе“, и центром Католичке цркве.
Док римска митологија датира оснивање Рима око 753. године пре нове ере, ово место је било насељено много дуже, што га чини великим људским насељем скоро три миленијума и једним од најстаријих градова у Европи који су непрекидно окупирани. Рано становништво града потиче од мешавине Латина, Етрураца и Сабињана. На крају, град је сукцесивно постао престоница Римског краљевства, Римске републике и Римског царства, и многи га сматрају првим царским градом и метрополом. Први пут га је назвао Вечни град () римски песник Тибул, у 1. веку пре нове ере, а израз су преузели и Овидије, Вергилије и Ливије. Рим се назива и Престоницом света ().
Након пада Римског царства на западу, које је означило почетак средњег века, Рим је полако потпадао под политичку контролу папства, да би у 8. веку постао престоница Папске државе, која је трајала до 1870. године. Почевши од ренесансе, скоро све папе од Николе V (1447–1455) су спроводиле кохерентан архитектонски и урбанистички програм током четири стотине година, са циљем да град постане уметнички и културни центар света. На тај начин, Рим је прво постао један од главних центара ренесансе, а затим је постао родно место и барокног стила и неокласицизма.Познати уметници, сликари, вајари и архитекте учинили су Рим средиштем својих активности, стварајући ремек-дела широм града. Рим је 1871. постао главни град Краљевине Италије, која је 1946. године постала република Италија.
Рим је 2019. године био 14. најпосећенији град на свету, са 10,1 милион туриста и најпопуларнија туристичка дестинација у Италији. Његов историјски центар је Унеско уврстио на листу светске баштине. Град домаћин Летњих олимпијских игара 1960, Рим је такође седиште неколико специјализованих агенција Уједињених нација, као што су Организација за храну и пољопривреду, Светски програм за храну и Међународни фонд за пољопривредни развој. Град је такође домаћин Секретаријата Парламентарне скупштине Уније за Медитеран, као и седишта многих међународних предузећа, као што су Eni, Enel, TIM, Leonardo S.p.A. и националних и међународних банака као што су Unicredit и BNL. Римска пословна четврт ЕУР је дом многих нафтних, фармацеутских и компанија за финансијске услуге. Присуство реномираних међународних брендова у граду учинило је Рим важним центром моде и дизајна, а Cinecittà Studios је створио многе филмове награђене Оскаром.
Етимологија Према миту о оснивању старих Римљана, име Рим потиче од оснивача и првог краља града, Ромула. Међутим, могуће је да је име Ромул заправо изведено из самог Рима.. Baltimore and London 1989. Већ у 4. веку су биле предложене алтернативне теорије о пореклу имена. Неколико хипотеза је напредовало фокусирајући се на његове лингвистичке корене које су међутим остале неизвесне.. Newton Compton, Roma,
Формулисане су различите хипотезе о пореклу имена Рима; име би могло да потиче од:
Рома, ћерка Итала, жена Енеја или његовог сина Асканија; Романо, син Одисеја и Кирке; Ромо, син Ематионин, кога је Диомед довео из Троје; Ромиде, тиранин Латина, који је протерао Етрурце из региона; Ромилос и Ромос (Ромул и Рем), Асканијеви синови близанци који су основали град; Румон или Румен, архаично име Тибра, има корен аналоган оном грчког глагола ρεω и латинског глагола ruo, што значи „тећи“; Рума, што на етрурском значи „груда“, па би се стога могло односити на мит о Ромулу и Рему, или и на конформацију брдовитог подручја Палатина и Авентина, или на окуку Тибра испред од њих ρωμη (rome) што на грчком значи „снага“; Рома, тројанска девојка која је познавала вештину магије, наговештаји у списима песника Стезикора; Амор, је реч Рома, ако се чита с десна на лево: тумачење је дао византијски писац Ђовани Лидо, који је живео између петог и шестог века.
Називи који се односе на Рим и њихово порекло Рим такође има неколико назива.
Urbs/Urbe (, град), јер је у античко доба реч urbs означавала Рим, који се сматрао величанственим градом; Caput fidei (, Престоница вере) јер је Рим вековима био главно седиште моћи Католичке цркве (која се стога врло често назива и Римокатоличком црквом); Città dell'acqua или regina aquarum, за његове аквадукте и фонтане, за симбиотски однос са Тибром и за велику доступност воде; Caput mundi (, Престоница света), објашњено растућим пространством Римског царства које је Рим учинило једним од најутицајнијих градова у историји, потиче од фразе из Фарсалије Марка Анеа Лукана која гласи: Ipsa, Caput Mundi, bellorum maxima merces, Roma capi facilis. (Сам Рим, престоница света, најважнији плен рата, лако подјармљив); Urbs Aeterna (, Вечни град), која уместо тога потиче из фразе у Књизи елегија Албија Тибула: Romulus aeternae nondum formaverat urbis / moenia. („Ни Ромул још није саградио зидине Вечног града“).
Историја
Оснивање Рима
Иако је било открића археолошких доказа о људској окупацији римске области од пре отприлике 14.000 година, густи слој много млађих остатака заклања палеолитске и неолитске локалитете. Докази о каменом оруђу, оружју и грнчарији сведоче о око 10.000 година људског присуства. Неколико ископавања подржава гледиште да је Рим израстао из пасторалних насеља на брду Палатин подигнут изнад подручја будућег римског форума. Између краја бронзаног и почетка гвозденог доба, на сваком брду између мора и Капитола налазило се село (на Капитолском брду село је посведочено од краја 14. века пре нове ере). Међутим, ниједан од њих још није имао урбани квалитет. Данас постоји широк консензус да се град постепено развијао кроз агрегацију („синоецизам“) неколико села око највећег, постављеног изнад Палатина.
Ово агрегирање је олакшано повећањем пољопривредне продуктивности изнад егзистенцијалног нивоа, што је такође омогућило успостављање секундарних и терцијарних делатности. Заузврат, ово је подстакло развој трговине са грчким колонијама јужне Италије (углавном Искија и Кума). Овај развој догађаја, који се према археолошким доказима догодио средином 8. века пре нове ере, може се сматрати „рођењем“ града. Упркос недавним ископавањима на брду Палатин, став да је Рим намерно основан средином осмог века пре нове ере, као што легенда о Ромулу сугерише, остаје маргинална хипотеза.
Легенда о Ромулу и Рему мини|179x179px|Античка етрурска бронзана капитолинска вучица доји близанце Ромула и Рема.|лево Традиционалне приче које су пренели сами стари Римљани објашњавају најранију историју њиховог града у смислу легенди и митова. Најпознатији од ових митова, а можда и најпознатији од свих римских митова, је прича о Ромулу и Рему, близанцима које је дојила вучица.. George Baker (trans.). Printed for A.Strahan. Одлучили су да изграде град, али након свађе Ромул је убио свог брата и град је узео његово име. Према римским аналистима, то се догодило 21. априла 753. п. н. е.
Ова легенда је морала да се помири са двоструком традицијом, постављеном раније, да је тројански избеглица Енеја побегао у Италију и пронашао лозу Римљана преко свог сина Јула, имењака из династије Јулије-Клаудије. То је поставио римски песник Вергилије у првом веку пре нове ере. Поред тога, Страбон помиње старију причу, да је град био аркадијска колонија коју је основао Евандер. Страбон такође пише да је Луције Колије Антипатар веровао да су Рим основали Грци.
Монархије и република Град се касније развио у престоницу Римског краљевства (којим је непрекидно управљало седам краљева, што је било у складу са традицијом), Римске републике (од 510. п. н. е, којом је управљао Сенат) и коначно Римског царства (од 31. п. н. е, којим је управља цар).
Након оснивања од стране Ромула, према легенди,. Римом је 244 године владао монархијски систем, у почетку са владарима латинског и сабинског порекла, а касније етрурски краљеви. Традиција је предала седам краљева: Ромула, Нума Помпилија, Тула Хостилија, Анка Марција, Тарквинија Приска, Сервија Тулија и Тарквинија Охолог.
Римљани су 509. п. н. е. протерали последњег краља из свог града и успоставили олигархијску републику, која је вођена од стране конзула бираних на сваке две године. Рим је тада започео период карактерисан унутрашњим борбама између патриција (аристократа) и плебејаца (малих земљопоседника), као и сталним ратовањем против становништва централне Италије: Етрураца, Латина, Волса, Екија и Марсија.. Пошто је постао господар Лацијума, Рим је водио неколико ратова (против Гала, Осци-Самнита и грчке колоније Таранта, у савезу са Пиром, краљем Епира) чији је резултат био освајање италијанског полуострва, од централне области до Велике Грчке..
У трећем и другом веку пре нове ере дошло је до успостављања римске хегемоније над Медитераном и Балканом, кроз три пунска рата (264–146. п. н. е.) вођена против града Картагине и три македонска рата (212–168. п. н. е.) против Македоније.. У то време су основане прве римске провинције: Сицилија, Сардинија и Корзика, Хиспанија, Македонија, Ахаја и Африка..
Од почетка 2. века пре нове ере, власт је била оспоравана између две групе аристократа: оптимата, који су представљали конзервативни део Сената, и популара, који су се ослањали на помоћ плебејаца (урбане ниже класе) да би стекли власт. У истом периоду, банкрот ситних земљорадника и оснивање великих робовских имања изазвали су велике миграције у град. Непрекидно ратовање довело је до успостављања професионалне војске, која се показала лојалнијом својим генералима него републици. Због тога је у другој половини другог века и током првог века пре нове ере дошло до сукоба како у иностранству тако и изнутра: после неуспелог покушаја друштвене реформе популара Тиберија и Гаја Граха,. и рата против Југурте, дошло је до грађанског рата из којег је генерал Корнелије Сула изашао као победник. Уследила је велика побуна робова под Спартаком,. а затим успостављање првог тријумвирата са Цезаром, Помпејем и Красом.
Освајање Галије учинило је Цезара изузетно моћним и популарним, што је довело до другог грађанског рата против Сената и Помпеја. После своје победе, Цезар се успоставио као доживотни диктатор. Његово убиство довело је до другог тријумвирата између Октавијана (Цезаровог унука и наследника), Марка Антонија и Лепида, и до још једног грађанског рата између Октавијана и Антонија..
Царство
Године 27. п. н. е, Октавијан је постао принцепс и узео титулу Августа, оснивајући принципат, диархију између принцепса и сената. За време Неронове владавине, две трећине града је уништено после Великог пожара у Риму, а почео је прогон хришћана. Рим је успостављен као де факто царство, које је највеће ширење достигло у другом веку под царем Трајаном. Рим је потврђен као Капут Мунди, односно престоница познатог света, израз који је већ коришћен у републиканском периоду. Током прва два века, царством су владали цареви из династије Јулије-Клаудије, Флавијан (који је такође саградио истоимени амфитеатар, познат као Колосеум),. и Антонин.. Ово време је такође карактерисало ширење хришћанске религије, коју је проповедао Исус Христ у Јудеји у првој половини првог века (под Тиберијем) и коју су популаризовали његови апостоли кроз царство и шире.. Антонино доба се сматра врхунцем Царства, чија се територија простирала од Атлантског океана до Еуфрата и од Британије до Египта.