Вуковар је град у Хрватској и административно средиште Вуковарско-сремске жупаније. Према коначним резултатима пописа из 2021. у граду је живело 23.175 становника, а у самом насељу Вуковару је живело 22.255 становника. Вуковар је највећа речна лука на Дунаву у Хрватској.
Географски положај Вуковар, пристаниште на ушћу реке Вуке у Дунав, 19 -{km}- источно од Винковаца, 36 -{km}- југоисточно од Осијека. Надморска висина града је 108 m. Налази се на државном путу D2 (Вараждин - Осијек - Вуковар - Илок) и железничкој прузи Винковци - Вуковар. Већи део града налази се на благим таласастим обронцима Фрушке горе у Срему, док је мањи део у равној Славонији.
Историја Рана историја и антика лево|мини|150п|Вучедолска голубица историјски симбол града Вуковара.
Насељеност вуковарског краја прати се кроз пет хиљада година у континуираном току путем бројних археолошких локалитета. Овде су значајне културе млађег каменог доба (неолита) старчевачка, винчанска и сопотска. Темељиле су се на изградњи трајних насеобина. У употреби је полирано камено оруђе, усавршена је производња керамике.
Миграцијским кретањима и доласком нових етничких скупина индоевропског порекла уводе се и нове технологије. Почиње раздобље бакарног доба (енеолитик) с баденском, костолачком и вучедолском културом. Настају нови облици производње, сахрањивања и веровања и сложенији друштвени односи међу људима. Начин градње кућа и култни предмети сведоче о повезаности с медитеранским културним кругом.
Вучедолска култура посебно је значајна за вуковарски крај. Име је добила по локалитету Вучедол, пет километара од Вуковара низводно на Дунаву. У вуковарском крају бројна су археолошка налазишта из бронзаног, старијег и млађег гвозденог доба, која сведоче о животу Илира и Келта. Некропола илирских гробова на Лиевој бари у Вуковару доказује да је овде било и велико насеље.
Римљани су у освајачким походима у последњим деценијама п. н. е. избили на Дунав. Изградили су бројна утврђења, као границу (limes) према варварским племенима. У вуковарском крају значајни су римски локалитети Cornacum (Сотин), Cuccium (Илок) и Ulmo (Товарник). Уз Дунав је водио и важан римски пут. Римска цивилизација у овим крајевима утицала је на унапређивање економије, исушиване су мочваре и засађени први виногради.
десно|мини|200п|Мапа Вучедолске културе старе неколико хиљада година.
Насељавање Словена лево|мини|Поглед на Вуковар са Дунава, почетак 20. века.
Пропаст римске цивилизације, велика сеоба народа и аварско-словенска експанзија од шестог века даље довела је до великих промена. Међуријечје Дунава и Саве поприште је великих сукоба и интереса моћних држава тога времена. У то време се овде насељавају Срби као и други словенски народи.
Почетке данашњег Вуковара треба тражити врло рано, што потврђују и археолошки подаци. Изузетан топографски положај високе обале Дунава код ушћа Вуке био је важна одбрамбена тачка. У првој половини 10. века забележено је да су Мађари опљачкали тврђаву Вуково. На Левој бари у Вуковару истражено је велико гробље с бројним налазима који припадају белобрдској култури. Датирање ових налаза у 10. или 11. век најбоље потврђује да је у суседству било велико насеље.
У сачуваним писаним документима Вуковар се спомиње већ почетком 13. века као Волко, Walk, Wolkov, односно Вуково. Од 14. века све је више у употреби помађарени назив Вуковар. У то је време Хрватска је под влашћу Угара.
Вуковарска тврђава била је чврсто зидана на високој дунавској обали. У граду су становали банкари, трговци и сељаци. Већ 1231. године, међу првима на том подручју Вуковар је добио статус слободног краљевског града. Повељом херцега Коломана потврђене су повластице, које су штитиле вуковарске становнике.
У Вуковару је тада седиште велике Вуковске жупаније, која се протезала између Дунава и Саве. Вуковарски крај је тада густо насељен, постојала су бројна су утврђења и кметска села. У црквеном погледу Вуковска жупанија је била под католичком надбискупијом у Печују.
Доба цара Душана Код Вуковара је цар Душан остварио другу победу над Угарима краља Лајоша.
Турска владавина — 16. и 17. век мини|Вуковарски корзо, Улица цара Фрање Јосифа, почетак 20. века.
Сто педесет година турске владавине донеле су вуковарском крају велике промене. Турци су на свом походу 1526. године, под вођством султана Сулејмана Величанственог заузели сва утврђења уз Дунав, па тако и Илок и Вуковар, те су потом извојевали велику победу на Мохачком пољу.
Вуковар је изгубио стратешки значај, али је остао значајно трговачко-банкарско место на важном и прометном путу. Имао је неколико градских четврти, богомоље, преноћишта и школе. Пред крај турске владавине имао је до 3.000 становника.
У исто време Илок је значајно турско управно и војно седиште. Претежно је насељен муслиманима.
Тада је хришћанско становништво тешко страдало, повукло се у шуме или је побијено. На опустело подручје као помоћне турске чете долазе Срби, али се повлаче заједно с турском војском. Вуковар је ослобођен од Турака 1687, а Илок 1688. године.
Поновно насељавање — 18. и 19. век лево|мини|Панорама Вуковара из 1912. приказује и неороманску Вуковарску синагогу срушену од стране комуниста 1958. године.
У Вуковару је остало насељено педесетак кућа. У опустошени вуковарски крај враћа се староседелачко и новодосељено становништво. У нека опустела места насељавају се православни Срби и Шокци пореклом из Херцеговине. У XVIII и XIX веку насељава се и знатан број Немаца, Мађара, Јевреја, Русина, Словака и Украјинаца. Тако ово подручје постаје вишенационално.
Вуковар је седиште велике Сремске жупаније, која се протезала између Дунава и Саве, на истоку све до Земуна, на западу до Осијека, осим подручја Војне крајине.
Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Вуковарска лука је највећа претоварна лука у овим крајевима.
Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. По попису становништва из 1900. године у Вуковару живи 10.400 међу којима Срби чине један од три најбројнија народа у граду.
Развој науке и културе У складу са својим положајем у економском и административном погледу Вуковар се развио у просветно, културно и здравствено седиште.
У 18. веку у Вуковару већ делује ранарница, а лечењем се баве и неки фрањевци. Први дипломирани лекар делује од 1763. године. Крајем 18. века овде је владала велика сремска куга. Прва мала болница отворена је тек 1857. године.
Већ од 1730. године Вуковар има развијено народно школство. Из фрањевачке школе развила се народна школа у Старом Вуковару. Нови Вуковар има своју школу. Шегртска школа основана је 1886. а гимназија 1891. године.
У Вуковару је основана штампарија 1867. године и издавала је прве вуковарске новине на немачком језику -{»Der Surmier Bote«}-. Касније је радило више штампарија, а од бројних новина истицале су се »Сриемске новине«, које су излазиле готово три деценије на прелазу у 20. век.
У Вуковару су деловали бројни ликовни ствараоци.
Вуковар има свог нобеловца чешког порекла Лавослава Ружичку. Рођен је у Вуковару 1887. године, а Нобелову награду за хемију добио је 1939. године.
Срби у Вуковару мини|Дворац Елц са перивојем на старој разгледници.
Срби у Вуковару живе од најранијих времена, и досељавали су се у различитим историјским периодима. Свој траг оставили су у самим темељима града, његовој култури, традицији, духовности где су допринели свеукупном развоју града Вуковара кроз векове са другим народима који живе на том подручју. Рудолф Хорват у књизи о Срему наводи податке, на основу старих докумената, да су житељи Пачетина (1696.), поред осталога, морали и у време косидбе возити сено у Вуковар, за Раце који онде бораве. У једном запису од 10. јула 1608., записано је да Вуковар настањују Угари и Раци. Бартол Кашић је 1612. био у Вуковару и два пута записао да је ту језик илирски и да се Истер на илирском каже Дунав. Јохан Вилхелм фон Таубе је као владин саветник, службено боравио у Славонији и Срему 1776. и 1777. године. У опису Вуковара је записао да су од 3600 житеља, преко половине православни. Од католика је споменуо Немце у Новом Вуковару. Помиње се у документима 1708. године Стојан Радојковић биров вуковарски, 1860. године је "главар" Павле Кузмановић. Двојица Вуковараца, Гавра Димић и Теодор Петровић приложили су пре 1741. године прилог од 175 ф. за градњу манастирске цркве у Привиној глави."Школски лист", Сомбор 1867. године Посланик на Црквено-народном сабору био је 1744. године Пеша Димић из Вуковара. Први познати вуковарски претплатници српске књиге јављају се 1794. године. Узели су једну вредну историјску књигу за коју се надалеко чуло. Рајићеву историју прибавили су: Лазар Поповић и купци Јован Игњатовић, Теодор Петровић, Трифон Гавриловић и Илија Плавшић. Парох пренумерант истог наслова био је поп Игњатије Михајловић.Јован Рајић: "Историја разних славних словенских народов...", Беч 1794. године
По митрополијском извештају из 1865. године, у Вуковару је по државном попису било 1600 житеља, а по црквеном (православном) је било 1347 душа. До тада је било две православне парохије, и то друге и четврте платежне класе. Извршиће се редукција, тако да ће остати само једна парохија."Српски летопис", Будим 1866. године Године 1885. у Вуковару је било 1447 житеља."Застава", Нови Сад 1885. године
Саборна црква Светог Николе у Вуковару изграђена је између 1733. и 1737. године на месту старе дрвене цркве из 1690. године. За њу су Срби у то време Турцима плаћали "тапијску таксу" за црквено земљиште која је износила тадашњих 300 акчи. Тада је сеобом Срба из српских крајева број српског православног становништва знатно повећан у граду Вуковару, па је била потреба да се изгради много већи црквени објекат за потребе православног становништва града, чему се и приступило 1733. године, донацијама богатих грађана Срба и православне цркве. Свакако се може јасно утврдити међутим да су Срби у овом граду имали цркву и пре прве велике Сеобе Срба те да је у самом граду била зајамчена слобода вероисповести. Друга црква, Свете Петке изграђена је у прелепом природном амбијенту излетишта Адица, недалеко од средишта града 1808. године када су Срби плаћали грофу Елцу два дуката годишње за земљиште на коме се налази црква. Велепоседник Алекса Пауновић је на свом имању "Трешња" до 1893. године подигао православну цркву и поклонио је вуковарској црквеној општини."Женски свет", Нови Сад 1. септембар 1893. Уз то је одредио 20 ланаца своје земље за њено издржавање.
мини|десно|Зграда обновљеног здања Српског дома