Фудбалски клуб Интернационале Милано (), познатији као Интер (на енглеском говорном подручју се углавном назива Интер Милано) је италијански фудбалски клуб из Милана, Ломбардија. Основан 1908. године, Интер је један од најуспешнијих клубова у италијанском фудбалу. Од 1947. године деле стадион Ђузепе Меаца (такође познат као Сан Сиро) са Миланом, који има капацитет од 80.018 места. Њихово дугогодишње ривалство, познато као Милански дерби (), један је од најпраћенијих дербија у фудбалу широм света.
Основан након раскола унутар миланског фудбалског и крикет клуба (сада ФК Милан), Интер је освојио своје прво првенство 1910. године. Од свог оснивања, Интер је освојио 39 домаћих трофеја, укључујући 21 титулу у лиги, 10 купова Италије и осам суперкупова Италије. Од 2006. до 2010. године, клуб је освојио пет узастопних титула у лиги, изједначивши рекорд свих времена у то време. Три пута су освојили Европски куп/Лигу шампиона. 2010. године, Интер је постао шести клуб у историји који је освојио триплу круну, освојивши Лигу шампиона, домаћу лигу и куп. Клуб је такође освојио три УЕФА купа, два Интерконтинентална купа, једно ФИФА Светско клупско првенство и био је другопласирани у УЕФА Лиги шампиона 2022/23. и 2024/25.
Интер има највећу посећеност домаћих утакмица у Италији и четврту највећу посећеност у Европи. Од маја 2024. године, клуб је у власништву америчке компаније за управљање имовином Oaktree Capital Management.
Историја Почеци и историја клуба до 1970. Сматра се да је називу Интер кумовао први председник - Ђовани Парамитиоти, који је веровао да не постоје националне границе у спорту, и да у једном клубу може играти странац као равноправни играч. Свој први скудето Интер осваја веома брзо - 1910, а други осваја 1920. Капитен екипе која је освојила први скудето био је Вирђилио Фосати рођен у Милану и брат Ђузепеа Фосатија који је освојио други скудето. Између Првог и Другог светског рата ФК Интер био је приморан да промени име у Амбросина - Интер по захтеву Бенита Мусолинија. Међутим, Интер и под другим називом осваја свој трећи скудето у новој Италијанској првој дивизији - Серији А 1930. Четврта титула освојена је 1938. док 1939. Интер осваја свој први Италијански Куп, као и пету титулу шампиона 1940. године. По завршетку рата клуб је повратио своје право име - Интернационале Милано. Након рата, Интер осваја шести скудето 1953. и седми 1954. После ове две титуле Интер улази у најбоље године у историји. Током шездесетих година, Интер под вођством Еленија Ерере осваја шампионат 1963, 1965. и 1966. Најбољи моменти били су када је Интер два пута узастопно освојио Куп шампиона Европе - садашњу Лигу шампиона. Интер је први пут ово такмичење освојио 1964. против шпанског Реал Мадрида. Следећи Куп шампиона Интер осваја 1965. против португалске Бенфике. Током шездесетих година, када су освојили 3 Скудета, 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа (оба пута савладавши аргентински Индепендијенте), дрес Интера носили су Лоренцо Буфон, Ђулијано Сарти, Бруно Болћи, Луис Суарез, Ђачинто Факети, Сандро Мацола, Енеа Масиеро, Армандо Пики, Саул Малатраси, Тарчизио Бурњич, Аристиде Гуарнери, Жаир да Коста, Марио Корсо, Ђанфранко Бедин, Франко Цаљо, Гари Хиченс, Мауро Бићикли, Анђело Доменгини, Ренато Капелини итд. Председник клуба био је Анђело Морати - отац доскорашњег председника Масима Моратија. Интер је поново играо финале Купа шампиона 1967, али је изгубио 2-1 од Селтика.
1970—данас Пратећи златне шездесете, Интер је успео да освоји своју једанаесту титулу 1971. и дванаесту 1980. Као првак из 1971, Интер у Купу шампиона долази до финала 1972, али бива поражен од Ајакса. Интер је освојио свој други и трећи Италијански куп 1978. и 1982. Интер 1989. осваја свој тринаести скудето предвођен легендарном немачком тројком - Матеус, Клинсман, Бреме. Уследио је сушни период када је "скудето" у питању па је Интер у том периоду морао да се "задовољава" освајањем трофеја у купу УЕФА. У размаку од седам година Интер је освојио три пута Куп Уефа. Први куп Уефа освојили су против Роме 1990/91, други су освојили против Казино Салцбурга у сезони 1993/94. У међувремену је несрећно на пенале изгубљено финале од Шалкеа у сезони 1996/97, а своју рекордну трећу победу у УЕФА купу остварују у сезони 1997/98. победом над Лацијом од 3-0 на стадиону Парк Принчева у Паризу. У сезони 2004/05. Интер осваја куп Италије против Роме и суперкуп на почетку сезоне 2005/06 против Јувентуса. 11. маја 2006. Интер поново успева да освоји куп Италије против Роме. Четрнаести скудето Интеру се додељује 2006. после избацивања Јувентуса у другу лигу и одузимања бодова Милану због намештања утакмица. Петнаеста титула долази у витрине 2007. у сезони у којој је екипа Интера оборила читав низ рекорда у Серији А. Шеснаеста титула, а трећа за редом, је освојена 2008, али је поново као и претходне сезоне доживљен пораз у финалу купа од Роме. мини|десно|200п|Навијачи Интера Вреди забележити да је сезона 2007/08. најављивана као сезона велике освете Јувентуса и Милана, али је Интер ипак узео и трећи Скудето за редом, овога пута у "комплетној" Серији А. Током лета 2008. године дошло је до промене тренера, отишао је трофејни Манчини, а стигао је још успешнији Морињо. Већ у његовој првој сезони 2008/09. прво је освојен суперкуп, потом и 17. скудето чиме је настављена доминација у италијанском фудбалу али и најављено оно што ће уследити у наредној такмичарској сезони. Сезона 2009/10. је била једна од најуспешнијих сезона у историји клуба, јер је клуб под вођством тренера Жозе Мориња успео да освоји чак три трофеја, 18. пута Скудето, 6. пута трофеј у купу Италије и 3. пута трофеј Лиге шампиона. Рангиран је као дванаести у листи ФИФА најбољих клубова 20. века. До краја календарске 2010. године освојен је и 5. трофеј у италијанском суперкупу (против Роме) као и први трофеј клупског првака света (одн. укупно трећи трофеј у оваквом типу такмичења рачунајући два тријумфа у интерконтиненталном купу средином 60-их година прошлог века) савладавши тадашњег првака Африке ТП Мазембе док је доживљен пораз у првом учешћу у мечу за трофеј суперкупа Европе од Атлетико Мадрида. Последњи трофеј који су неро–азури освојили био је куп Италије 2011. године победом над Палермом у финалу. Био је то 7. трофеј за Интер у националном купу али је потом поново уследио сушни период као последица нове Јувентусове доминације. Током лета 2016. године Интер је добио нове већинске власнике из Кине који су зацртали за свој циљ повратак Интера на старе, трофејне стазе славе. Коначан повратак успесима десио се током лета 2019. године када је на место шефа стручног штаба дошао бивши трофејни тренер Јувентуса и Челсија Антонио Конте. Већ у првој сезони са њим Интер је освојио друго место у Серији А, а играо је и у финалу лиге Европе где је доживио несрећан пораз од шпанске Севиље. У другој сезони Конте је успео да прекине деветогодишњу доминацију Јувентуса и донесе Интеру дуго чекани 19. "скудето". Убрзо након тог успеха Конте је напустио клуб незадовољан најављеном продајом неколицине битних првотимаца шампионске екипе, а на његово место дошао је бивши играч и тренер Лација Симоне Инцаги. Први трофеј на клупи Интера Инзаги је освојио почетком јануара 2022. године када је у заосталом мечу суперкупа Италије на домаћем терену савладан Јувентус са 2:1 победоносним голом Алексиса Санчеза у 120. минуту који је био пресудан за освајање 6. трофеја у овом такмичењу. У наставку сезоне Интер је дошао и до 8. трофеја у купу Италије још једним тријумфом над Јувентусом, такође након продужетака овај пута резултатом 4:2. До 7. трофеја у суперкупу Интер је дошао средином јануара 2023. године убедљивим тријумфом над градским ривалом Миланом 3:0 у мечу одиграном у главном граду Саудијске Арабије Ријаду, а до 9. трофеја у купу Италије Интер је дошао тримуфом над Фјорентином од 2:1 у мечу одиграном у Риму. До краја сезоне Интер је дошао и до финала лиге шампиона у Истанбулу где је изгубио од Манчестер ситија са 1:0. Интер је у другој половини јануара 2024. године (поново у Саудијској Арабији) освојио и свој трећи узастопни трофеј суперкупа Италије и то у новом формату такмичења са учешћем четири клуба. Прво је у полуфиналу савладан вицепрвак Лацио 3:0, а потом у финалу и актуелни првак Наполи са 1:0 (голом капитена Лаутара Мартинеза у судијској надокнади). На тај начин Интер је дошао до свог 8. трофеја у том такмичењу (испред је само Јувентус са 9 тријумфа), а тренер неро–азура Симоне Инцаги постао је најтрофејнији тренер у суперкупу Италије са 5 трофеја (два са Лацијем и 3 са Интером) чиме је престигао легендарне колеге Фабија Капела и Марчела Липија. Сезона 2023/24. је заокружена освајањем јубиларног 20. "скудета" и то тријумфом над Миланом од 2:1 чиме је крунисана потпуна доминација у Серији А. На тај начин Интер је успео да прикачи и другу златну звездицу на свој дрес што је додатно дало значај освајању ове титуле првака. Сезона 2024/25, је завршена без трофеја иако је до самог краја Интер био у трци за вишеструко славље. Прво је доживљен пораз у финалу суперкупа Италије од Милана 2:3 који је такође био бољи и у двомечу полуфинала националног купа, потом је "скудето" препуштен Наполију, да би све кулминирало тешким поразом 0:5 у финалу лиге шампиона од Пари Сен Жермена у мечу одиграном на стадиону Алијанц арена у Минхену. По завршетку сезоне клуб је након четири године напустио тренер Симоне Инцаги, а нови шеф стручног штаба постао је бивши првотимац Интера Кристијан Киву. Већ у првој сезони на клупи Интера Киву је освојио 21. "скудето" и тако се придружио Арманду Кастелацију који је такође освајао титулу првака и као играч и као тренер неро–азура. Осим тога постао је тек други тренер који је у својој првој комплетној сезони на клупи неког прволигаша успео да освоји титулу првака Италије. Пре Кивуа то је пошло за руком Фабију Капелу у сезони 1991/92. Такође Киву је постао пети тренер који је у првој сезони на клупи Интера постао државни првак, пре њега то су урадили Арпад Вајс (1929/30), Алфредо Фони (1952/53), Ђовани Инверници (1970/71) и Жозе Морињо (2008/09). Уз титулу Интер је са Кивуом до краја сезоне освојио и јубиларни 10. трофеј у купу Италије тријумфом над Лацијом у финалу од 2:0 чиме је клуб стекао право да носи сребрну звездицу која означава двоструки број тријумфа у овом такмичењу (пре Интера то је успео да уради само Јувентус).
Сезона за понос 2009/10 — триплета Посебно место у историји Интера заузима сезона 2009/10. када су неро–азури успели да остваре оно што ниједном италијанском клубу ни пре а ни после није успело - да освоји популарну "триплету" одн. да споји титуле првака Италије и Европе као и да освоји национални куп. А ништа није наговештавало да следи историјска сезона. Током лета 2009. године Интер су напустили Ибрахимовић, Креспо, Максвел, Бурдисо, Круз, Бонући, Дакур и Фиго (који је завршио играчку каријеру), током зимске паузе још и Вијера и Мансини па су многи стручњаци сматрали да се владавина клуба са Меаце полако завршава. Као појачања стигли су Ето, Милито, Мота, Снајдер, Лусио и Арнаутовић док су се са позајмице вратили Суазо и Кварежма, а током зиме стигли су и Пандев и Марига које је у што јачи колектив требало да укомпонује португалски стручњак Морињо коме је то била друга сезона на клупи Интера.