Рат у Авганистану је војни сукоб између коалиције земаља предвођених Сједињеним Државама и Уједињеним Краљевством и радикалних исламиста предвођених Талибанима и Ал Каидом.

Рат је почео 7. октобра 2001. као одговор на терористичке нападе 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон.

Циљ инвазије је био да се пронађу Осама бин Ладен и други високи припадници Ал Каиде, да се уништи њена организација и да се уклони талибански режим у Авганистану који је пружао помоћ и уточиште Ал Каиди. Рат има основу у Бушовој доктрини по којој Сједињене Америчке Државе неће правити разлику између терористичких организација и држава и влада које их подржавају.

Током овог рата водиле су се две војне операције како би се успоставила контрола над државом, операција Трајна слобода и операција Слободина стража. Операција Трајна слобода се завршила 28. децембра 2014. да би операција Слободина стража почела 1. јануара 2015. године.

Такође је постојала операција Међународних снага за безбедносну помоћ, коју је покренуо Савет безбедности Уједињених нација крајем децембра 2001. како би се осигурао Кабул и околина. НАТО је преузео контролу над овим снагама 2003. године. САД и Уједињено Краљевство изводили су кампање бомбардовања, док је копнене снаге за војне операције првенствено пружала авганистанска Северна алијанса, која се завршила са операцијом Трајна слобода.

Почетни напад коалиционих снага је уклонио талибане са власти, али талибанске снаге су од тада ојачале. Рат је имао мање успеха у спречавању активности Ал Каиде него што је очекивано. Од 2006. стабилност Авганистана су угрозили појачана активност талибанских побуњеника, рекордно високи ниво илегалне производње дроге и лабава влада која има ограничену контролу у подручјима изван Кабула.

У рату више десетине хиљада људи је погинуло. Од почетка рата до средине 2016. године, процењује се да је преко 111.442 људи је погинуло, а 116.603 повређено.

Офанзива Талибана и савезничких милитантних група, међу којима је и Ал-Каида, против Владе Авганистана и њених савезника почела је 1. маја 2021. године, истовремено с повлачењем већине трупа САД из Авганистана.

Током прва три месеца офанзиве, Талибани су знатно напредовали у сеоским подручјима повећавајући број округа које контролишу са 73 на 223 и постепено изолујући урбана средишта. Почевши од 6. августа, Талибани су заузели двадесет девет од тридесет четири провинцијске престонице Авганистана, међу којима су и Кандахар и Херат, а закључно с 10. августом контролисали су 65% површине земље.

Офанзива је позната по брзим територијалним добицима Талибана и по домаћим и међународним последицама. Дана 10. августа, амерички званичници су проценили да би главни град Авганистана Кабул могао пасти под Талибане у року од 30 до 90 дана. Дана 15. августа, Associated Press је известио да су Талибани стигли до Кабула и да чекају „пренос” власти. Истог дана град се увече предао Талибанима који су ушли у председничку палату, а председник државе Ашраф Гани је побегао авионом у суседни Узбекистан, а потом емигрирао у Оман. Талибани четири дана касније проглашавају Исламски Емират Авганистан на 102 годишњицу независности. Дана 30. августа последњи контигент америчких трупа повукао се из Авганистана и предао је међународни аеродром у Кабулу у руке Талибанима чиме је двадесетогодишњи рат завршен.

Пре почетка рата

Порекло грађанског рата у Авганистану thumb|лево|1979. Авганистанска поштанска марка у знак сјећања на љевичаре Саур револуције Политички поредак Авганистана почео је да се руши 1970-их. Прво, Мохамед Дауд Кан је преузео власт у јулском државном удару 1973. године, када је монархија свргнута у корист републике. Дауд Кан је пет година касније убијен у Саурској револуцији априла 1978, пучу у коме је Народна демократска партија Авганистана (ПДПА) преузела контролу над владом. ПДПА се залагала за социјалистичку трансформацију укидањем договорених бракова, промовисањем масовне писмености и реформом власништва над земљом. Ово је поткопало традиционални племенски поредак и изазвало противљење широм руралних подручја. Потискивање ПДПА-е наишло је на отворену побуну, укључујући и устанак Херата 1979. године. ПДПА су биле погођене унутрашњим разликама у вођству, а на њих је утицао унутрашњи удар 11. септембра 1979. године, када је Хафизулах Амин свргнуо Нур Мухамеда Таракија. Совјетски Савез, осетивши слабост ПДПА, војно је интервенисао три месеца касније, да свргне Амина и инсталира другу фракцију ПДПА коју води Бабрак Кармал.

Улазак совјетских снага у Авганистан у децембру 1979. појачао је Хладни рат и натерао совјетске ривале, Сједињене Државе, Пакистан, Саудијску Арабију и Кину да подрже побуњенике који се боре против Демократске Републике Авганистан коју подржава Совјетска Република. За разлику од секуларне и социјалистичке владе, која је контролисала градове, верски мотивисани муџахедини су владали у већини села. ЦИА је радила са пакистанским међу-службеним обавештајним службама на пружању иностране подршке муџахединима. Рат је такође привукао арапске добровољце познате под именом "Авганистански Арапи", укључујући Осаму бин Ладена.

Након повлачења совјетске војске из Авганистана у фебруару 1989. године, режим ПДПА под Мохамедом Наџибулахом трајао је до 1992. године, када је распадом Совјетског Савеза режим лишен помоћи, а пребјег узбекистанског генерала Абдула Рашида Достума очистио је прилаз Кабулу. Пошто је политичка позорница очишћена од социјалиста, ратни команданти, од којих су неки били исламисти, борили су се за власт.

Рат у Авганистану (1989 — 1992)

Од 1992. године, командант муџахида Бурханудин Рабани званично је постао председник Исламске државе Авганистан, али се морао борити против других војсковођа за контролу над Кабулом. Крајем 1994. године, Рабанијев министар одбране, Ахмад Шах Масуд, побиједио је Хекматиар у Кабулу и окончао текуће бомбардовање главног града. Масуд је покушао да покрене национални процес у целој земљи са циљем националне консолидације. Други војсковође, укључујући Исмаила Кана на западу и Достума на северу, задржали су своје феуде.

1994. године Мухамед Омар, припадник муџахида који је предавао у пакистанској медреси, вратио се у Кандахар и основао талибански покрет. Његови следбеници били су студенти религије познати као Талиби и настојали су да окончају ратоборност строжим придржавањем шеријата. До новембра 1994. талибани су заузели целу провинцију Кандахар. Они су одбили владину понуду да се придруже коалиционој влади и кренули су ка Кабулу 1995. године.

Талибански Емират против Северне алијансе

Ране победе Талибана 1994. године праћене су низом скупих пораза. Пакистан је „пружао снажну подршку“ талибанима. Аналитичари као што је Амин Саикал описали су да се група развила у посредничку силу за регионалне интересе Пакистана, што су талибани порицали. Талибани су почетком 1995. почели гранатирати Кабул, али их је Масуд вратио назад.

Дана 27. септембра 1996, талибани су, уз војну подршку Пакистана и финансијску подршку Саудијске Арабије, заузели Кабул и основали Исламски емират Авганистан. Они су наметнули своје фундаменталистичко тумачење ислама у подручјима под њиховом контролом, издавши едикте који забрањују женама да раде изван куће, похађају школу или напуштају своје домове осим у пратњи мушког рођака. Према пакистанском стручњаку Ахмеду Рашиду, "између 1994. и 1999. године, процењује се да је 80.000 до 100.000 Пакистанаца тренирало и борило се у Авганистану" на страни талибанаPeter Tomsen said that up until 9/11, Pakistani military and ISI officers along with thousands of regular Pakistani armed forces personnel had been involved in the fighting in Afghanistan..

Масуд и Достум, бивши непријатељи, створили су Уједињени фронт против талибана, Северну алијансу. Поред Масоудових таџикистанских снага и Достумових Узбека, Уједињени фронт је укључивао фракције Хазаре и паштунске снаге под вођством команданата попут Абдул Хака и Хаџи Абдул Кадира. Абдул Хак је такође окупио бројне одметнуте паштунске талибане. Обојица су пристали да раде заједно са изгнаним авганистанским краљем Захир Шахом. Северна алијанса је добила различите степене подршке од Русије, Ирана, Таџикистана и Индије. Талибани су заузели Мазар-и-Шариф 1998. године и отерали Достума у егзил.

Према Уједињеним нацијама (УН), покушавајући да учврсте контролу над северним и западним Авганистаном, талибани су извршили систематске масакре над цивилима. Званичници УН -а су изјавили да је било "15 масакра" између 1996. и 2001. године, Талибани су посебно циљали шиитске Хазаре. Као одмазду за погубљење 3.000 талибанских заробљеника од стране узбекистанског генерала Абдул Малика Пахлавана 1997. године, талибани су погубили око 4.000 цивила након што су 1998. заузели Мазар-и-Шариф.

Бин Ладенова бригада 055 била је одговорна за масовна убиства авганистанских цивила. У извештају Уједињених нација цитирани су очевици у неким селима који описују „арапске борце који носе дугачке ножеве који се користе за пререзивање грла и скидање коже људима“.

До 2001. године талибани су контролисали чак 90% Авганистана са Северном алијансом ограниченом на североисточни угао земље. Уз талибанске снаге борило се око 28.000–30.000 Пакистанаца (обично и Паштуна) и 2.000–3.000 милитаната Ал-Каиде. Многи Пакистанци су регрутовани из медреса. Документ америчког Стејт департмента из 1998. потврдио је да су "20–40 одсто [редовних] талибанских војника Пакистанци". У документу се наводи да један број родитеља тих пакистанских држављана "не знају ништа о војној умешаности своје деце у талибанском покрету све док њихова тела не буду враћена у Пакистан". Према извештају Стејт департмента САД и извештајима Хјуман рајтс воч-а, други пакистански држављани који се боре у Авганистану били су редовни војници, посебно из Пограничног корпуса, али и из пакистанске војске који су пружали директну борбену подршку. Ал Каида

У августу 1996. Бин Ладен је био присиљен да напусти Судан и стигао је у Џалалабад, Авганистан. Он је основао своју међународну мрежу Ал Каиде крајем 1980-их како би подржао рат муџахедина против Совјета, али се разочарао сукобима међу војсковођама. Приближио се мули Омару и преселио операције Ал Каиде у источни Авганистан, сигурно уточиште јер је био под заштитом тамошњих талибана.

Комисија од 11. септембра у САД је открила да је под талибанима Ал Каида била у стању да користи Авганистан као место за обуку и индоктринацију бораца, увоз оружја, координацију са другим џихадистима и планирање терористичких акција. Иако је Ал Каида одржавала своје кампове у Авганистану, она је такође подржавала кампове за обуку других организација. Процењује се да је 10.000 до 20.000 људи прошло кроз ове објекте пре 11. септембра, од којих је већина послата у борбу за талибане против Уједињеног фронта. Мањи број је уведен у Ал-Каиду.

thumb|лево|Рушевине америчке амбасаде у Најробију 7. августа 1998. Након што су августа 1998. године бомбашки напади на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији повезани са бин Ладеном, председник Бил Клинтон наредио је ракетне нападе на милитантне кампове за обуку у Авганистану. Амерички званичници притисли су талибане да предају бин Ладена. Међународна заједница је 1999. године увела санкције талибанима, позивајући на предају бин Ладена. Талибани су у више наврата одбијали ове захтеве.

Паравојни тимови Одељења за посебне активности Централне обавештајне агенције (ЦИА) били су активни у Авганистану деведесетих година у тајним операцијама лоцирања и убиства или хватања Осаме бин Ладена. Ови тимови су планирали неколико операција, али нису добили налог од председника Клинтона. Њихови напори изградили су односе са авганистанским лидерима који су се показали битним у инвазији 2001.

Промена америчке политике према Авганистану