Други светски рат у Југославији је био сукоб у оквиру Другог светског рата на територији Краљевине Југославије који је трајао од 6. априла 1941. до 25. маја 1945. Рат је почео 6. априла 1941. нападом сила Осовине предвођених Немачком на Југославију која је након краткотрајног Априлског рата поражена, окупирана и подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и клијентских режима. Рат је највећим делом био герилски, а водили су га четници (ЈВуО) и партизани (НОВЈ) предвођени комунистима (КПЈ) против окупаторских снага и њихових марионетских режима, као што су Независна Држава Хрватска (НДХ) са усташким режимом, и Влада народног спаса на територији окупиране Србије. Истовремено рат је био и револуција и грађански рат између комунистичког партизанског, и ројалистичког четничког покрета.
На почетку су и партизани и четници били покрети отпора окупацији, и краткотрајно сарађивали. Међутим, крајем 1941. су се сукобили. Поједини четници су сарађивали са италијанским окупационим снагама све до капитулације Италије, а после тога са Немцима и НДХ. Силе Осовине су покренуле низ офанзива са циљем да униште отпор окупацији, и скоро су то и успели у зиму и пролеће 1943. Упркос губицима, партизани су опстали као значајна борбена снага, стекли су признање западних Савезника и поставили темеље за послератну Југославију. Уз подршку у виду логистике, допремања оружја и залиха, обуке и ваздушних снага и совјетских копнених снага у Београдској операцији, партизани су успели да стекну контролу над целом државом и пограничним деловима Италије и Аустрије.
Људске жртве су биле огромне. Број жртава још увек није утврђен, али се углавном прихвата да је већи од милион људи. Процењује се да су Срби чинили између 48 % и 58 % од укупног броја жртава. Усташки режим је вршио геноцид над Србима, и мањинским народима Јеврејима и Ромима. Немачки и мађарски војници су такође вршили масовна стрељања претежно српских цивила као одмазде за активности покрета отпора. На крају, током и после завршне фазе рата, партизани су извршили одмазде према колаборационистима и политичким неистомишљеницима, депортације дунавских Шваба, принудне маршеве и погубљења више хиљада ратних заробљеника и цивила који су бежали пред њима, масовна убиства Италијана у Истри и злочине над Србима, Немцима и Мађарима које су повезивали са фашистичким снагама.
Позадина
Ситуација пре напада мини|лево|Стање у Европи током напада на Југославију Југословенска влада је, пратећи догађаје у Европи и освајања нацистичке Немачке, очекивала да ће и Југославија бити нападнута. Зато је тражила начин како да избегне тај очекивани сукоб. Један од начина да се реше безбедносни проблеми Краљевине Југославије било је и потписивање пакта са Немачком 25. марта 1941. године. Повољни услови за Краљевину Југославију у овом уговору нису били гаранција да ће бити и испоштовани од Хитлера. Супротна одлука значила је сигуран рат са Немачком и њеним савезницима који су окруживали Краљевину Југославију, са свих страна осим кратке границе са Грчком на крајњем југу. У току ноћи 20. марта одржана је седница на којој је југословенска влада решила да приступи Тројном пакту. У Бечу је 25. марта потписан протокол о приступању.
Народ није био задовољан овом одлуком јер је сматрао сарадњу са нацистима неприхватљивом. Због тога су избиле демонстрације и изведен је државни удар у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године на челу са генералима Боривојем Мирковићем, и Душаном Симовићем. Срушена је влада Драгише Цветковића, похапшени сви њени министри, свргнуто намесништво регента кнеза Павла Карађорђевића, а на радио-станици Београд је објављено да је престолонаследник Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним. Нова влада постављена је у рано јутро 27. марта 1941. са генералом Душаном Симовићем као њеним председником. Истог дана организоване су демонстрације широм простора Југославије у којима су већину чинили Срби. Народ је истог дана изашао да да подршку обарању владе и на улици су се чуле пароле Боље рат него пакт, боље гроб него роб.
Хитлер је побеснео чувши за догађаје у Југославији. Његове планове о нападу на Совјетски Савез је морао да одложи. У ноћи између 5. и 6. априла 1941. године потписан је уговор између Југославије и Совјетског Савеза. Југославија је признала Совјетски Савез, а он пристао да поштује независност Краљевине Југославије, територију и суверена права, а у случају напада Немачке на Југославију, ће стати на страну Југославије.
Напад сила Осовина на Југославију (Априлски рат)
мини|лево|220п|Правци наступања немачких снага током Априлског рата. Краљевину Југославију су 6. априла са свих страна напале силе Осовине, углавном немачке снаге, али и италијанске и мађарске. Луфтвафе је бомбардовао Београд у зору 6. априла. Инвазија је трајала 11 дана и окончала се безусловном капитулацијом Југословенске краљевске војске 17. априла. Борбена дејства су окончана 18. априла 1941. године. Три дана раније краљ и влада су напустили земљу. Југословенска влада је остатак рата провела у избеглиштву. Територија срушеног краљевства је подељена на интересне сфере Немачке и Италије. Осим што је била безнадежно лоше наоружана у поређењу са немачким Вермахтом, југословенска војска је покушала да брани читаву границу, али је само развукла своје ограничене ресурсе. Осим тога, највећи део хрватског становништва је одбијао да се бори и дочекивао је Немце као ослободиоце. Једини отпор инвазији долазио је из јединица у Србији и Црној Гори.
Окупација и подела Југославије
мини|Окупаторска подела Југославије
Услови капитулације су били изузетно тешки, пошто су силе Осовине поделиле Југославију. Италија је окупирала јужну Словенију, Косово, Метохију, велике делове Далмације са скоро свим јадранским острвима и Боку Которску. Такође је стекла контролу над новооснованом црногорском марионетском државом. Црној Гори је обећано поновно успостављање династије Његош Петровић. Италија је доделила Великој Албанији делове Зетске и Вардарске бановине, односно Метохију, део Црне Горе, већи део Косова, и део Македоније. Мађарска је анектирала Бачку, Барању, Међимурје и Прекомурје. Бугарска је добила већи део Вардарске бановине и мање делове Моравске.
За време Априлског рата (10. априла) основана је и Независна Држава Хрватска, којој су поред Бановине Хрватске још припојени Босна (Врбаска и део Дринске бановине), остатак Херцеговине (део Зетске бановине) и остатак Срема (део Дунавске бановине). Политичко вођство је дато Анти Павелићу, вођи усташког покрета. Приближно месец дана после проглашења НДХ почело је масовно протеривање и убијање Срба, Јевреја и Рома.
Немачка је анектирала северну Словенију и од остатка Србије (и Баната) образовала територију Територије војноуправног команданта Србије. Немци су у заробљеништво одвели око 300.000 бивших југословенских војника. Слом државне творевине Краљевине Југославије оставио је тежак утисак у народу. Немачка окупациона политика била је оштра и тешка за становништво према коме је непријатељ гајио разне предрасуде. Народ на простору данашње Србије је, поред осећаја горчине услед пораза, морао да се бори са немачким реквизицијама, са проблемом избеглица и смањеним обимом економског пословања.
Етничке прилике у Југославији на почетку Другог светског рата Етничка шароликост Југославије је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. У Војводини су живеле мађарска, немачка и хрватска мањина које су листом пришле уз надирућег окупатора (Немце, Мађаре и Хрвате — усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и Метохији, албанска мањина је масовно пришла уз италијанског окупатора и омогућила му брзо заузимање ове територије, а након тога од дела албанског војно способног становништва формиране су и СС трупе „ Скендербег”. Најтежа ситуација за српски народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску творевину НДХ. У тим крајевима, усташе почињу систематски геноцид на српским живљем. У Црној Гори је постојала мањина која је била сепаратистички настројена. Ова група је била мањинска, али је успела да дође на власт само уз помоћ италијанског окупатора.
Покрети отпора Сам систем управе наметнут од Немаца био је основа за стварање покрета отпора: четничког и партизанског. Четници су били за очување монархије и Велику Србију унутар Југославије, док је циљ партизана била комунистичка револуција и рушење старог система. У Београду је прво успостављена Комесарска управа, на челу са Миланом Аћимовићем, а потом, 29. августа 1941. формирана влада Народног спаса, на челу са Миланом Недићем, која се борила да смири деловање оба покрета отпора и тиме спречи СС-овске одмазде.
Равногорски четнички покрет
мини|десно|200п|Немачка потерница за генералом Дражом Михаиловићем Избегавши заробљавање од стране окупатора у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и 6. маја 1941. од официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и политичари), оформио ЈВуО. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском избегличком владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Британаца), већ од лета 1941. Михаиловић одржава сталне контакте и с Британцима и с избегличком владом. Ноћу између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и стиже 25. октобра на Равну гору у Михаиловићев штаб.
Од тада па све до потпуног разлаза Британаца и Михаиловића (јуна 1944), четници су имали сталну везу и пуну подршку избегличке владе која је Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског генерала) и поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини и министра војног.
Михаиловић је ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941, већ у првој тачки он, са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: „Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској…” За рад у прелазном периоду, Михаиловић истиче да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање, Михаиловић каже: „Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом”, што је потврда његовог стратешког опредељења — рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка: казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.
Равногорски четнички покрет првенствено се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.
Понашање избегличке владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од рада краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.